From Wikipedia, the free encyclopedia
Видео нистагмографија (ВНГ) једна је од батерија тестова у отологији, која се примењује за испитивање раздражљивост периферног вестибуларног чула, и откривање цервикалних и централних вестибуларних оштећења. Метода се заснива на техници објективног снимања покрета ока. ВНГ је у последње време популарнија и чешће коришћена дијагностичка метода од електронистагмографије (ЕНГ) која то исто чини али уз помоћ електро-окулографије, технике која објективно бележи покрете ока мерењем кориоретниналних потенцијала.[1] У току овог испитивања болесник носи наочаре са видеокамером која током теста снима рефлексне покрете очних јабучица, или нистагмус.
Видео нистагмографија | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Оториноларингологија |
Нистагмус или титрање очију, је физиолошка појава која настаје као последица надражаја вестибуларног апарата, а карактерише се ритмичким, невољним трзајима очних јабучица на једну страну. Нистагмус се код неке особе може изазвати нпр. окретањем на вртешци или уливањем хладне или топле воде у спољашњи ушни канал. На ове начине се стимулишу се рецептори у полукружним каналићима лавиринта у унутрашњем уву. Овако настали импулси, преко вестибуларног нерва, вестибуларних једара, лонгитудиначног трактуса и нерава покретача очних јабучица, покрећу очне јабучице на страну (спора фаза).
Овим тестом се најпре се проверава да ли је код болесника очуван нистагмус (рефлексни покрет очних јабучица), који је често одсутан код болесника са вртоглавицом. На основу одређеним карактеристикама нистагмуса могуће је у дијагностици направити разлику између обољења периферног вестибларног чула од централних вестибуларних поремећаја.
Метод ја настала на сазнањима Фена и Хурса из 1937. године, који су објаснили да су промене кориоретиналног потенцијала бележене електродама близу ока пропорционалне углу отклона ока.[2]
Иако је ЕНГ старија метода, први покушаји бележења покрета ока камером вршени су још 40-их година 20. века, али су тек задњих десетак година 21. века, захваљујући напретку технологије ВНГ је масовно уведене у испитивање поремећаја равнотеже, и тиме све више потиснула примену старије методе ЕНГ. Оба теста имају своје предности али и мане.[3]
Видео нистагмограф снима покрете ока употребом минијатурне инфрацрвене камере уграђене у Френзел наочаре мале тежине. Постоје и монокуларне и бинокуларне камере. Потом се уснимљен налаз камером пребацује на компјутер који је опремљен програмом за његово посматрање, анализу и складиштење.
ВНГ се састоје од следеће батерије тестова, којима се испитује раздражљивост периферног вестибуларног чула, и уједно откривају цервикална и централна вестибуларна оштећења): окулографија, положајни тестови, Дикс-Холпајков тест, калоријски тест.
Главне предности ВНГ су могућност визуелног праћења трзаја ока током испитивања, што је значајно јер омогућава испитивачу да уочи ротаторно-торзионалне нистагмусе а не само линеарне трзаје ока, као код електронистагмографије (ЕНГ), као и да утврди разне диференцијално дијагностичке облике бенигног пароксизмалног позиционог вертига (БППВ).[4]
За разлику од ЕНГ, остале предности ВНГ-а су:[5]
Главни недостаци видеонистагмографије су:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.