![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/83/Razvoj_bogumilstva.jpg/640px-Razvoj_bogumilstva.jpg&w=640&q=50)
Богумили
From Wikipedia, the free encyclopedia
Богумили (старији облик: богомили) су били присталице хришћанског учења које се развијало од X до XV века међу Словенима на Балкану.[1] Они су се појавили у X веку у Бугарској и у XIII веку разбацани у средњој Европи вуку манихејску секту. Они cу вероватно утицали на кретање Катара.
![]() | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/83/Razvoj_bogumilstva.jpg/640px-Razvoj_bogumilstva.jpg)
Претпостављени оснивач учења, поп Богомил, је проповедао у Македонији средином 10. века. Они су тврдили, као протестанти касније, да су за повратак раном хришћанству,[2] одбацујући црквену хијерархију, власт и насиље, у име „еванђеоског равенства”.[3] Главна политичка тенденција богомилства је била отпор византијској државној и црквеној власти, што је помогло да се покрет брзо рашири међу балканским Словенима.[4]
Богумилство (старији облик: богомилство) се из Македоније и Бугарске проширило Византијским царством, Кијевском Русијом, Србијом, Босном, Далмацијом, Италијом и Француском, а у мањој мери и другим земљама западне Европе, стигавши чак до Британских острва.[5][6] Почетком 13. века, хришћанске заједнице Европе, које су обухватале павлићане и богумиле на истоку и катаре на западу, биле су повезане у мрежу која се протезала од Црног мора до Атлантског океана.[7] Владајућа црква, како источна, тако и западна, жестоко је гонила богомиле. У ту сврху је сазвано више сабора на којима са они проглашени јеретицима, спаљиване су књиге и људи, а покренуто је и неколико војних похода.
Данас око богумила постоје многе контроверзе — од оспоравања њиховог постојања, до присвајања њиховог наслеђа. Неки аутори богумилство посматрају као реформску струју унутар византијског православља,[4] а неки их сматрају чак и претходницом велике реформације западне цркве.[8] Често се сматра да су стећци, средњовековни надгробни споменици, остаци богумилске културе, мада је ово мало вероватно јер су богумили били против свега материјалног, па и прављења надгробних споменика. Постоји и теза о масовном преласку богумила на ислам, коју углавном заступају бошњачки аутори.[9]