Хришћански празник From Wikipedia, the free encyclopedia
Богојављење или Теофанија (од античког грчког(ἡ) θεοφάνεια [theophaneia],[1] са значењем „појава божанства”), манифестација је божанства на уочљив начин.[2][3] Овај термин се користио за означавање појава богова у старогрчким и блискоисточним религијама. Иако је Илијада најранији извор описа теофанија у класичној антици (који се јављају у целој грчкој митологији), вероватно најранији опис појављује се у Епу о Гилгамешу.[4]
На дан Богојављења многи верници поштују обичај пливања за Часни крст где се скупи доста народа код неког уобичајеног места на пример неке реке или језера.[6] Сви крећу у исто време и ко први стигне до Часног крста он је победник.
Главни чланак: Богојављење (античка Грчка)
У Делфима је теофанија (Θεοφανια) била пролећни годишњи фестивал којим се прослављао повратак Аполона из његових зимовања у Хипербореји. Врхунац фестивала био је приказ визије богова поклоницима, обично скривен у светилишту. Касније римске мистеријске религије често су укључивале сличне кратке приказе слика узбуђеним поклоницима.[7]
Појава ЗевсаСемели више је него што смртник може поднети, и она је изгорела до смрти у пламену његове моћи.[8] Међутим, већина грчких теофанија била је мање убитачна. Необична за грчку митологију је прича о Прометеју, који није Олимпијац већ Титан, који је човечанству донео знање о ватри. Божанске или херојске епифаније понекад су се доживљавале у историјским временима, било у сновима или као будна визија, и често су доводиле до утемељења култа или барем чина обожавања и посвећивања пригодне жртве.[9]
По Хришћанству, 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком Маријом и њеним мужем Јосифом, У својој тридесетој години Исус Христ одлази на реку Јордан да га свети Јован Крститељ[10] крсти у реци Јордан. Угледавши Исуса Христа како долази св. Јован Крститељ рече "Гле јагње Божије које узима на себе грехове света". Ово је онај за кога ја рекох; „за мном иде човек, који преда мном постаде, јер пре мене беше“. По крштењу, а оно је обављено три пута потапањем и отпуштањем (погружењем) у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете на раме десно Свети Дух у обличју белог голуба. Овим крштењем је Исус показао присутнима да поштује законе пророчке, након чега је почетак Исус Христ започео своју мисију, проповед, одабир "простих и неуких" земљорадника и рибара за своје ученике Апостоле.
Код Срба се од давнина Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити.[11] Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара.[12] У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. На овај дан се освећује вода за коју се верује да је лековита и чудотворна и назива се Богојављанска вода.
Burtchaell, J. T. (2002). „Theophany”. New Catholic Encyclopedia. Vol. 13: Seq-The (second изд.). Detroit, Michigan: The Catholic University of America by Thomson/Gale. стр.929. ISBN978-0-7876-4017-0.
Packer, George Nichols (1893). Our Calendar. Union and Advertiser Co.
„Epiphany and Epiphanytide”. The Parish of St Clement and St James. The Church of England. 23. 12. 2013. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 15. 12. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Heiligman, Deborah (2007). Celebrate Christmas. National Geographic. ISBN9781426301223. „At the end of the Twelve Days of Christmas comes a special day called the Epiphany, or Three Kings Day. This holiday, which falls on January 6th, is celebrated as the day when the three wise men, also called the three kings, first saw baby Jesus and gave him gifts.”
„Epiphany”. Christian Advocate. United Methodist Publishing House. 7: 15. 1963. „...in Methodist usage the Epiphany Season includes all the Sundays between that date and Ash Wednesday, which for 1964 will be February 12, the beginning of Lent.”
The Church Eclectic. XXV. The Young Churchman Co. 1898. стр.1089. „The Provincial Synod established in 1883 the Domestic and Foreign Missionary Society of the Church of England in Canada, framed largely upon the Domestic and Foreign Missionary Society of the American Church. No concerted action had been taken by the Church in Canada till the formation of this society but by the regular issuing of appeals from the Board of Management each year, at Ascensiontide for Domestic, and at Epiphanytide for Foreign Missions, a certain amount of interest in the great question of missions has been created.”
Holger Oertel (22. 9. 2007). „The Julian Calendar”. Ortelius.de. Архивирано из оригинала 3. 1. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Twelve days of Christmas”. Full Homely Divinity. Архивирано из оригинала 27. 3. 2016. г. Приступљено 2. 1. 2015. „We prefer, like good Anglicans, to go with the logic of the liturgy and regard January 5th as the Twelfth Day of Christmas and the night that ends that day as Twelfth Night. That does make Twelfth Night the Eve of the Epiphany, which means that, liturgically, a new feast has already begun.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Funk, Tim (25. 12. 2009). „Presbyterians bring Twelfth Night”. The Charlotte Observer. „Christmas was a day to go to church – the simpler the service, the better, Todd says – and maybe have a quiet dinner with family. It was a slower time in the agricultural year, so there was an opportunity for some leisure. As long as you didn't overdo it. But even Scots-Irish Presbyterians had to have a little fun sometimes. The occasion to let go was Twelfth Night on Jan. 5 or 6. For Christians, it marks the arrival in Bethlehem of the Magi, or Three Wise Men.” Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
A Study Guide for William Shakespeare's "Twelfth Night" (на језику: енглески) (2 изд.). Cengage Learning. 2016. стр.29. ISBN9781410361349. „Twelfth Night saw people feasting and taking down Christmas decorations. The king cake is traditionally served in France and England on the Twelfth Night to commemorate the journey of the Magi to visit the Christ child.”
Edworthy, Niall (2008). The Curious World of Christmas (на језику: енглески). Penguin Group. стр.83. ISBN9780399534577. „The time-honoured epoch for taking down Christmas decorations from Church and house in Candlemas Day, February 2nd. Terribly withered they are by that time. Candlemas in old times represented the end of the Christmas holidays, which, when "fine old leisure" reigned, were far longer than they are now.”
Roud, Steve (2008). The English Year (на језику: енглески). Penguin Books Limited. стр.690. ISBN9780141919270. „As indicated in Herrick's poem, quoted above, in the mid seventeenth century Christmas decorations were expected to stay in place until Candlemas (2 February), and this remained the norm until the nineteenth century.”
Groome, Imogen (31. 12. 2016). „When is Twelfth Night and what does it mean?”. Metro. Приступљено 7. 1. 2017. „Twelfth Night 2017 is on Thursday 5 January, which is when we're meant to put away our Christmas decorations or there'll be bad luck in the year ahead. If you miss the date, some believe it's necessary to keep decorations up until Candlemas on 2 February – or you'll definitely have a rubbish year.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
„Candlemas”. BBC. Приступљено 9. 4. 2014. „Any Christmas decorations not taken down by Twelfth Night (January 5th) should be left up until Candlemas Day and then taken down.”CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Shoemaker, Stephen J. (2018). The first Christian hymnal: the songs of the ancient Jerusalem church. Provo, Utah. стр.xiv—xv. ISBN978-1-944394-68-4. OCLC1047578356.