српски архитекта, професор, филозоф, политичар From Wikipedia, the free encyclopedia
Богдан Богдановић (Београд, 20. август 1922 — Беч, 18. јун 2010) био је српски архитекта,[1] градитељ,[2] уметник, филозоф,[2] професор[2] Београдског универзитета, градоначелник Београда од 1982. до 1986. године.[3] Значајан је неимар меморијалне архитектуре,[2] спомен-обележја подигнутих у другој половини 20. века, жртвама фашизма у Другом светском рату, широм СФР Југославије. Најзначајнији споменици Богдана Богдановића налазе се у Београду,[2] Јасеновцу, Гаравицама,[2] Прилепу, Мостару, Крушевцу и Лесковцу.
| Богдан Богдановић | |
|---|---|
 Богдан Богдановић | |
| Датум рођења | 20. август 1922. |
| Место рођења | Београд, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 18. јун 2010. (87 год.) |
| Место смрти | Беч, Аустрија |
| Образовање | Универзитет у Београду |
Појава Богдан Богдановића на архитектонској сцени Србије је подједнако значајна за архитектуру и за скулптуру. Он уноси у скулптуру архитектуралност, која замењује преовлађујућу фигуративност. Такође, композиција архитектонског комплекса код њега постаје значајнија од композиције самог споменика. Његови споменици извиру из самог пејзажа и представљају архитектонску целину са природом и окружењем у којем се налазе.
Богдановић је индивидуалиста, окренут ванвременским историјским узорима. Оно што је несумњиво и неспорно је да је Богдановић један од најколосалнијих аутора са ових простора, да су његова дела безвремена, односно, свевремена, да су настала не под утицајем тренда или стила, већ из дубине ауторове креативне личности.
Богдановић је такође веома значајан као писац.[2] Његово дело на том пољу представља га као изузетног есејисту, аналитичара али и као приповедача.[3] Значајни су његови бројни радови од међународног значаја о градовима и архитектури са митологистичким и симболистичким погледима и о „људској унутрашњој архитектури“. Написао је 25 књига и писао текстове које у последње време објављује у разним часописима као „“ и „“ из области архитектуре и урбанизма. Његове књиге су стилски и жанровски веома различите, али имају једно заједничко у себи: огроман набој духа, концентрацију енергије коју носе собом и преносе је на читаоце. Богдановић је интензивно писао, али је своје књиге издавао изван граница Србије, у Аустрији, Мађарској, Хрватској, Чешкој.
Иако је био један од културних стожера српске архитектуре и културе уопште, Богдановић је, као и његови велики претходници, у својој каријери имао непрестане успоне и падове. Он је био бојкотован од својих колега професора на факултету, чак је био и „искључен“ са места предавача на Архитектонском факултету у Београду. У револту је напустио чланство у Српској академији наука и уметности. У периоду ратних превирања, држава му је одузела објекте у којима је водио Летњу школу архитектуре у Малом Поповићу. Недуго затим био је приморан и да напусти земљу, након чега се, резигниран, настанио у Бечу као политички емигрант.
Основао је Сеоску школу за филозофију архитектуре у Малом Поповићу, надомак Београда, од милоште названу „Мистрија под орахом“. „Зелена кутија” је књига - кутија са цедуљицама, белешкама из његовог живота, после сукоба са Слободаном Милошевићем.
Живео је са својом супругом у егзилу у Бечу од 1993. године, а од владе Аустрије је добио награду за животно дело.
Мада је крштен још као дете, његови посмртни остаци кремирани су у Бечу, док је урна са пепелом смештена на Јеврејско гробље у Београду.[4][5][6][7] Посмртни остаци његове супруге Ксеније, која је преминула 2017. године, налазе се на истом месту.[8]
Нека од Богдановићевих најзначајнијих архитектонских остварења су:[9][10]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
