Бела од Мачве

Бела Ростиславић (после 1243 - новембар 1272) је био господар Мачве (1262-1272) и северне Босне, односно Усоре и Соли (1266/1271-1272)^[а]. Припадао је династији Рјуриковића.^[1]

Бела
Пуно име	Бела Ростиславовић
Датум рођења	после 1243.
Место рођења	Угарско краљевство
Датум смрти	новембар 1272.
Место смрти	Маргитсигет, Угарско краљевство
Родитељи	Ростислав Михаиловић Ана Угарска
Династија	Рјуриковичи
господар Мачве
Период	1262-1272
Претходник	Ростислав Михаиловић
Наследник	Ролан Ратот
господар Усоре и Соли
Период	1270-1272
Претходник	Михаило Ростиславовић
Наследник	Стефан Гуткелед

Биографија

Бела је био син руског кнеза Ростислава Михаиловића који је као угарски вазал владао Галичом, Босном и Мачвом. Мајка му је била Ана, ћерка угарског краља Беле IV. Ростислав Михаиловић је умро 1262. године. Његове територије подељене су између његових синова. Бела је наследио Мачву и Браничево (са Београдом), а његов брат, Михаило, Босну. Краљ Бела је одлучио да изврши неке промене на југу своје државе те је Славонију, Далмацију и Хрватску, које су до тада биле под влашћу његовог старијег сина Стефана V, доделио млађем Бели. Стефан се побунио против свога оца. Бела од Мачве стао је на страну угарског краља. Мир је склопљен 5. децембра 1262. године. Извршена је подела Угарског краљевства. Стефан је заузео триторије којима је владао Бела од Мачве у покрајини Берег, са дворцем Фузер. Белина мајка жалила се папи Урбану IV, али млади краљ није желео да напусти своје територије.

Децембра 1264. године Бела IV је напао свога сина. Свога унука Белу поставио је на чело једне од својих трупа. Главни Белин војсковођа, Хенри I Гисинговац поражен је од Стефана у бици код Ишасега (март 1265). Бела од Мачве, који је учествовао у бици, побегао је са бојног поља. Нови мир закључен је 23. марта 1266. годин е у Маргитсигету. Потврђена је ранија подела Угарске. Михаило је умро исте године те је Бела од Мачве наследио делове Босне. Српски краљ Стефан Урош I је 1268. године напао Мачву. Срби су Угарима наносили поразе све док угарски краљ није послао помоћ. Угарске трупе поразиле су Уроша. Сам српски краљ пао је у заробљеништво.^[2][3]

Када је угарски краљ Бела умро (3. мај 1270), његов унук није следио пример своје мајке и Хенрија Гисинговца који се склањају на двор чешког краља Отакара II Пшемисловића. Он је помогао своме ујаку Стефану V у борби против чешког краља. Након Стефанове смрти (6. август 1272), на престо је дошао његов син Владислав . Белина мајка и Хенри враћају се у Угарску. Исте године убијен је Бела који се нашао у кругу властеле блиске новом краљу. Убио га је један од људи Хенрија Гисинговца. Белине територије подељене су између неколико угарских племића.

Породично стабло

16. Свјатослав III Всеволодович

8. Всеволод IV од Кијева

17. Марија од Полоцка

4. Михаило Черниговски

18. Казимир II Праведни

9. Марија

19. Јелена од Моравске

2. Ростислав Михаиловић

20. Мстислав II од Кијева

10. Роман Велики

5. Марија Романовна

22. Рјурик Ростиславић

11. Предиславна Рјурикова од Кијева

23. Ана Јуревна од Турова

1. Бела од Мачве

24. Бела III

12. Андрија II Арпадовић

25. Агнеса од Антиохије

6. Бела IV

26. Бертолд IV, гроф од Мераније

13. Гертруда од Мераније

27. Агнеса од Рохлица

3. Ана Угарска

28. непознат Ласкарис

14. Теодор I Ласкарис

7. Марија Ласкарина

30. Алексије III Анђео

15. Ана Комнина Анђелина

31. Еуфросина Дукина Каматера

Види још

• Мачванска бановина

Напомене

1. Босански посед угарског краља Беле чиниле су територије земаља Усоре и Соли. Њихов први господар (од 1254. године) био је Ростислав Михаиловић, отац Беле од Мачве. У титули Ростислава Михаиловића званично се не помиње ни Усора и Соли. Он је "дукс Галиције и господар Мачве" (dux Gallicie et dominus de Machou). Његова власт у Мачви ослањала се на традицију сремског кнештва Јована Анђела, сина угарске принцезе Маргарите (Марије) и византијског цара Исака II Анђела. Ана, супруга Ростислава Михаиловића, носила је титулу "кнегиње Галиције и Босне и Мачве" (Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina). Под Босном се овде подразумевају земље Усора и Соли. Власт Матеје Нинослава сведена је на земље Босну и Доњи Краји. Након Белине смрти, власт над Мачвом, Усором и Соли предавана је у руке моћних кнежева о чему сведоче бројне повеље из периода од 1272. до 1280. године. Смењују се Роланд Ратот, Хенрик Гисинговац, Егидије од Мославине, Угрин Чак, извесни Јан и Иринеј. Изричит помен "бановине Усоре и Соли" помиње се у титули Гисинговца од новембра 1272. до априла 1273. године када се он титулише као "banus de Wozora et de Sou" и Иринеја (bano de Sow etdeWozora). У осталим случајевима Усора и Соли наводе се као Босна.

Референце

1. Бубало 2004, стр. 465-466.
2. Динић 1949, стр. 30-36.
3. Коматина 2021, стр. 73-96.

Литература

• Бубало, Ђорђе (2004). „Бела Ростислављевић”. Српски биографски речник. 1. Нови Сад: Матица српска. стр. 465—466.
• Динић, Михаило (1949). „О угарском ропству краља Уроша I”. Историски часопис. 1 (1948): 30—36.
• Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London-New York: Tauris.
• Isailović, Neven (2016). „Living by the Border: South Slavic Marcher Lords in the Late Medieval Balkans (13th–15th Centuries)”. Banatica. 26 (2): 105—117.
• Коматина, Ивана (2021). „О времену напада краља Уроша I на Мачву и његовом заробљавању”. Зборник радова Византолошког института. 58: 73—96.
• Мргић, Јелена (2008). Северна Босна: 13-16. век. Београд: Историјски институт.
• McDaniel, Gordon L. (1984). „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena” (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 12 (1982-1983): 43—50.
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183.
• Ћирковић, Сима (2008). „Земља Мачва и град Мачва”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 74: 3—20.
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
• Font, Márta (2020). „Rostislav, Dominus de Macho”. Stefan the First-Crowned and His Time. Belgrade: Institute of History. стр. 309—326.
• Харди, Ђура (2003). „О пореклу мачванског «бана» Ростислава Михаиловича”. Споменица Историјског архива Срем. 2: 15—32.
• Харди, Ђура (2009а). „Просопографија Ростислава Михаиловича у изворима и европској историографији”. Извори о историји и култури Војводине: Зборник радова. 1. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 35—41.
• Харди, Ђура (2009б). „Господари и банови оностраног Срема и Мачве у XIII веку”. Споменица Историјског архива Срем. 8: 65—80.
• Харди, Ђура (2010). „О мачванској титулатури Ростислава Михаиловича”. Извори о историји и култури Војводине: Зборник радова. 2. Нови Сад: Филозофски факултет. стр. 57—64.
• Харди, Ђура (2011). „О Мачви средином XIII века: Прилог питању статуса Мачве у доба владавине њеног господара Ростислава Михаиловича”. Споменица Историјског архива Срем. 10: 32—44.
• Харди, Ђура (2012). „Када је умро господар Мачве Ростислав Михаилович?”. Споменица Историјског архива Срем. 11: 22—34.
• Харди, Ђура (2014). „О смрти господара Мачве кнеза Ростислава Михаилович”. Наукові праці Кам'янець-Подільського національного університету імені Івана Огієнка: Історичні науки. 24. Кам’янець-Подільський. стр. 183—194.
• Харди, Ђура (2017). „Балканске титуле и поседи кнеза Ростислава Михаиловича” (PDF). Украјинистика и словенски свет: Зборник научних радова. Београд: Филолошки факултет. стр. 427—435.
• Харди, Ђура (2019). Итинерариј Ростислава Михаиловича. Сремска Митровица: Историјски архив Срем.
• Hardi, Djura (2020). „From Mačva to Tarnovo: On the Roads of the Balkan Politics of Prince Rostislav Mikhailovich” (PDF). Voyages and Travel Accounts in Historiography and Literature. 1. Budapest: Trivent Publishing. стр. 167—191.