Ахајци (племе)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ахајци (стгрч. ) су били припадници једнога од четири главна племена на која су се дјелили становници античке Грчке, уз Еолце, Јонце и Дорце. Према оснивачком миту који је забиљежио Хесиод, име су добили по Ахају, митском утемељивачу ахајског племена, који је наводно био један од синова Ксута и Јонов брат, оснивача јонског племена. Ксут је био Хеленов син, митског претка грчко (хеленског) народа.[1]
Историјски гледано, припадници ахајског племена су насељавали област Ахаје на сјеверном Пелепонезу. Они су се појавили на самом југу Балканског полуострва отприлике у време када су на Криту грађене најстарије палате, крајем 3. или почетком 2. миленијума пре нове ере. Ахајци који су се доселили у Грчку основали су низ мањих краљевина на полуоству Пелепонез и у средњој Грчкој. Њиховом брзом напретку и развоју доприносио је снажан утицај минојске цивилизације. Археолошка истраживања, која је 1876. године спровео немачки истраживач Хајнрих Шлиман, показала су да је Микена била средиште једне од најмоћнијих ахајских краљевина. Били су веома важан фактор у колонизацији јужне Италије, гдје су 710. п. н. е. основали град Кротон, који је касније постао мјесто у коме је основана питагорејска школа античке филозофије.[2] За разлику од осталих племена (Еолаца, Јонаца и Дораца), Ахајци у класичном добу нису говорили посебним дијалектом, већ су користили један облик дорског дијалекта.[3]