Österreichischer Rundfunk - ORF From Wikipedia, the free encyclopedia
Аустријска радио телевизија — ОРФ ( ) је аустријски национални јавни радио и телевизијски сервис . ОРФ је финансиран из прихода од телевизијских накнада и ограниченог оглашавања у свом програму. ОРФ је доминантан сервис у аустријским електронским медијима. Аустрија је била последња земља у континенталној Европи после Албаније која је дозволила приватно телевизијско емитовање широм земље, упркост томе што су комерцијални ТВ канали из суседне Немачке већ били присутни у Аустрији као претплатничка телевизија, и упркос томе што су ТВ сигнали из суседних држава 1980-их увелико захватали и аустријску територију.
Аустријска радио телевизија | |
---|---|
Тип | Јавни медијски сервис |
Земља | Аустрија |
Седиште | Беч |
Власник | Држава Аустрија |
Кључни људи | Роланд Вајсман |
Оснивач | РАВАГ |
Датум покретања | 24. октобар 1924. |
Формат слике | 16:9 |
Веб-сајт | https://orf.at |
Први нерегулисани тест пренос у Аустрији започео је 1. априла 1923. Радио Хекафон је водио радио пионир и ентузијаста Оскар Чаја (1887—1958). Чаја је 1921. поднео захтев за радио дозволу; прво у његовој фабрици телефона у бечком округу Бригитенау, касније у оближњем Техничком факултету.[1] 2. септембра је изведено прво емитовање обраћања аустријског председника Михаела Хајниша (1858—1940). Годину дана касније, снажан предајник, који је дизајнирала немачка компанија Телефункен, постављен је на кров бивше зграде Министарства рата у Рингштрасе у центру Беча.
Заједничко предузеће Аустријске савезне владе, града Беча и неколико банкарских компанија, названа РАВАГ ( ), добило је фебруара 1924. године концесију за почетак емитовања.[2] Са Чајом као генералним директором, редовни преноси су почели 1. октобра 1924. из привремених студија у згради Министарства рата који су постали познати као Радио Беч, Таласи 530 (Radio Wien, Welle 530).[3] До краја октобра 1924. радио је имао већ 30.000 слушалаца, а до јануара 1925. 100.000. Релејни предајници, успостављени широм земље до 1934. године, омогућили су да сви Аустријанци могу да слушају Radio Wien уз месечну накнаду од два шилинга.
Радио програми били су намењени образованој публици, са класичном музиком, књижевним темама и предавањима. Први преноси за иностранство емитовани су 1925. године. То су били преноси из Бечке државне опере и Салцбуршког фестивала. С друге стране, вести су играле мању улогу због поштовања политике неутралности Аустријске владе. 1928. године почеле су и редовне спортске емисије, а 1930. године свеобухватно су покривени аустријски парламентарни избори. У то време РАВАГ је регистровао око 500.000 слушалаца, поставши тако масовни медиј.[2]
У току укидања Прве аустријске републике и имплементације аустрофашистичког режима од стране канцелара Енгелберта Долфуса 1934. године, РАВАГ студији су давали свој допринос током аустријског грађанског рата. Током нацистичког јулског пуча, неколико побуњеника је ушло у студио и објавило Долфусову оставку (Долфус је заправо убијен у својој канцеларији).[4] Долфусов наследник Курт фон Шушниг (1897—1977) дао је да се срушени радиодифузни центар замени новим, под именом Кућа радио културе ( ), која се данас зове Бечка радио кућа ( ). Ова зграда се налази у близини академије Терезијанум у Видену у Бечу. Зграду је пројектовао Клеменс Холцмајстер (1886—1983). Зграда је подигнута од 1935. до 1939. године. Аустријска влада је нашироко користила РАВАГ преносе за пропагандне активности, пркосећи масовним прекограничним нацистичким пропагандним емисијама емитованим са немачких предајника из региона Минхена.
Са аустријским Аншлусом и инвазијом трупа Вермахта 1938. године, РАВАГ је распуштен и замењен је са Рајхзендер Беч ( ). Од 1939. Рајхзендер Беч био је подређен националној мрежи Радија велико-немачкојг рајха ( )[5] чије је седиште било у Берлину, и тамо су радио програми припремани. Један од последњих РАВАГ преноса било је Шушнигово опроштајно обраћање нацији 11. марта 1938. („Боже чувај Аустрију”). Само неколико сати касније, у директним преносима приказани су следбеници његовог наследника, нацисте Артура Зајс-Инкварта (1892—1946) и тријумфални улазак Адолфа Хитлера у Линц и Хитлеров говор на Хелденплацу у Бечу. Године 1939. све објекте и технику РАВАГ-а преузела је Пошта немачког рајха ( ).[2]
У Другом светском рату, слушање „непријатељске радио станице” било је кажњиво. Међутим, радио станице попут швајцарске Радио Беромунстер, као и програми на немачком језику Би-Би-Сија, Гласа Америке и Радио Ватикана, били су нашироко слушани извори информација. За становништво, Рајхзендер Беч је давао корисна упозорења о прелетима савезничких авиона и стратешком бомбардовању. Сам радио-дифузни центар је оштећен од савезничких бомби у јануару и фебруару 1945. године, након чега је уследила Бечка офанзива Црвене армије. Рајхзендер Беч је последњи пут емитовао свој програм 6. априла 1945., пре него што су трупе Шуцштафела у повлачењу разнеле предајник Бисамберг.
Након пораза Вермахта, независно аустријско радио емитовање РАВАГ-а је настављено. 24. априла 1945. У Аустрији коју су окупирали савезници, формирана је привремена Аустријска влада на челу са Карлом Ренером (1870—1950). Нови Радио Беч је емитовао свој програм из зграде Бечке радио куће ( ) преко привременог одашиљача на крову. Оскар Чаја је руководио програмом док није избачен под притиском совјетске војне администрације.[1] Пошто се Функхаус налазио у совјетском окупационом сектору Беча, западни окупатори су основали сопствене радио станице, и то:
Преноси РАВАГ/Радио Беча били су ограничени на совјетску окупациону зону источне Аустрије, а како је Хладни рат одмицао, све се више сматрало да представља комунистичку пропагандну кућу.[6]
Бројне друге радио станице су почеле да емитују у различитим окупационим зонама и радио је постао популаран медиј међу Аустријанцима: 1952. године у аустријским кућама било је 1,5 милиона радио апарата. Западни окупатори су могли да управљају својим програмима широм Аустрије из Беча, и то са знатно већим рејтингом популарности од застарелих РАВАГ преноса. Године 1955. различите регионалне станице су спојене у Аустријски радиодифузни ентитет ( ) који је 1958. године постао „Аустријски радио” ( ), претеча данашњег ОРФ-а и телевизије у Аустрији.
Након пробних пилот програма из 1954. године, први телевизијски програм је званично емитован је 1. августа 1955. године. Међутим, савезничке окупаторске силе су спречиле редован рад телевизије забраном куповине камера и друге опреме. Прве три камере су импровизоване од различитих делова. Након покретања првог телевизијског канала, прво као ФС1 и ФС2, касније као ОРФ 1 и ОРФ 2, ОРФ почиње да емитује своје програме у боји користећи ПАЛ систем од 1969. године. Први програм емитован на овај начин био је Новогодишњи концерт Бечке филхармоније 1. јануара 1969. године.
Телевизија се до 1998. емитовала само терестријално и аналогно. ОРФ своје радио и телевизијске програме емитује терестријално са 1.792 предајника на 477 локација. 16:9 формат у оба телевизијска програма широм земље је такође аналогно емитован у ПАЛ+ технологији. Након што су станице за емитовање пребачене на дигитално, емитују само у ПАЛ-у. Међутим, програм се такође нуди у 16:9 анаморфном формату преко ДВБ-Т и ДВБ-С.
Од 22. јануара 1998. ОРФ емитује и дигитално преко сателита АСТРА 1Г, а од 31. августа 2000. преко АСТРА 1Х (ДВБ-С).[7]
Преко сателита, програми ТВ канала ОРФ 1 и ОРФ2 су шифровани, дозвољавајући приступ само становницима Аустрије који плаћају аустријску телевизијску лиценцу ( ). Програм ОРФ2 Европа је нешифрован и прима се преко сателита у Европи.
ОРФ подржава отворени европски стандард за хибридне сет-топ боксове за пријем ТВ емитовања и широкопојасних мултимедијалних апликација са једним корисничким интерфејсом. Од 6. марта 1995. ОРФ емитује телевизијски програм 24 сата дневно.
23. јануара 2008. први пут је одржан ОРФ ХДТВ пренос, и то је био пренос скијашких трка из Шладминга. У државним студијима ОРФ-а јавно је представљен ХДТВ пријем уз помоћ технолошког партнера Телекома Аустрије.[8]
Канал | Лого | Година почетка |
---|---|---|
ОРФ 1 | 1955 | |
ОРФ 1 ХД | 2008 | |
ОРФ 2 | 1961 | |
ОРФ 2 ХД | 2009 | |
ОРФ 2 Европа | 2004 | |
ОРФ 3 | 2011 | |
ОРФ СПОРТ + | 2006 | |
ОРФ Сат | 1997 (до 2000) |
ОРФ има по један регионални студио у свакој аустријској савезној држави. Свака савезна држава производи свој радио и телевизијски програм, који се емитује преко ОРФ 2. Регионални студио у Тиролу такође производи регионалну телевизију и радио за немачко говорно становништво Јужног Тирола у Италији. Иако свака држава има свој студио, већина ОРФ продукција је у великој мери фокусирана на Беч, пошто се већина емисија снима у бечким студијима.
Први корпоративни лого ОРФ-а, назван ОРФ око, дизајнирао је аустријски илустратор и карикатуриста Ерих Сокол 1968. године.[9] Лого „ОРФ око” се често пореди са логотипом који користи амерички комерцијални ТВ сервис Си-Би-Ес. Године 1992. ОРФ је наручио од британског графичког дизајнера Невила Бродија да дизајнира корпоративни лого, који је убрзо добио надимак „ОРФ цигле”.[10] Овај лого користи се данас.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.