Анимизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Анимизам (од латинске речи: anima, 'дах, дух, живот')[1][2] веровање је да све поседује душу или дух, укључујући животиње, биљке, стене, планине, реке и звезде а неживе ствари поседују менталне процене сличне онима које се одигравају у људском бићу.[3][4][5][6] Заступници анимизма верују да свака анима поседује моћан дух који може да им помогне или их повреди и да их треба обожавати или их се плашити или на неки начин признати. Анимизам је примитивна религија чији су следбеници хиљадама година приписивали божанске особине животињама, звездама и идолима било које врсте и практиковали су спиритизам, враџбине, гатање и астрологију.[7] Они користе магију, чини, очаравање, празноверје, амајлије, талисмане, чаролије или било шта за шта верују да ће им помоћи да се заштите од злих духова и да умире добре духове. Елементи анимизма присутни су у многим религијама укључујући хиндуизам, мормонизам и култове Новог доба. Психоаналитичари сматрају да се овај начин мишљења јавља код детета које не разликује субјективно од објективног. То је склоност деце да неживим стварима и објективним појавама придају особине живих створова и субјективне доживљаје. Такође, анимизам је веровање у постојање духова који су одвојиви од тела. Традиционално се приписује малим, примитивним друштвима, иако су присутни и у главним светским религијама[8]. Према Тејлору, класичан анимизам се састоји од приписивања свесног живота природним предметима или појавама. Потенцијално, анимизам перципира све ствари – животиње, биљке, стене, реке, временске системе, рад људских руку, а можда чак и речи – као анимиране и живе. Анимизам се користи у антропологији религије као термин за систем веровања многих аутохтоних народа,[9] посебно за разлику од релативно новијег развоја организованих религија.[10]
Иако свака култура има своје различите митологије и ритуале, каже се да анимизам описује најчешћу, темељну нит „духовних“ или „натприродних“ перспектива домородачких народа. Анимистичка перспектива је толико распрострањена и инхерентна већини аутохтоних народа да они често немају чак ни реч на својим језицима која одговара „анимизму“ (или чак „религији“);[11] тај термин је антрополошка конструкција.
У великој мери због оваквих етнолингвистичких и културних неслагања, мишљења су се разликовала о томе да ли се анимизам односи на начин искуства предака који је заједнички аутохтоним народима широм света, или на пуноправну религију саму по себи. Тренутно прихваћену дефиницију анимизма тек је крајем 19. века (1871) развио сер Едвард Тајлор.[7] То је „један од најранијих концепата антропологије, ако не и први“.[12]
Анимизам обухвата веровања да све материјалне појаве имају дејство, да не постоји категоричка разлика између духовног и физичког (или материјалног) света и да душа или дух или осећај постоје не само у људима већ и у другим животињама, биљкама, стенама, географским карактеристике као што су планине или реке или други ентитети природног окружења: водени духови, божанства вегетације, духови дрвећа, итд. Анимизам може даље приписати животну снагу апстрактним концептима као што су речи, права имена или метафоре у митологији. Неки припадници неплеменског света такође себе сматрају анимистима (као што су аутор Данијел Квин, вајар Лосон Ојекан и многи савремени пагани).[13] Библија строго забрањује праксе анимиста. „Човек или жена који имају у себи дух неког мртваца, или дух погађачки, биће кажњени смрћу; каменоваће се: крв ће њихова на њих пасти" (Књига Левита 20:27). Праксе анимизма отварају врата демонима да уђу у животе људи. Библија строго осуђује оне који то практикују (Поновљени закон 18; Књига Левита 20; Исаија 47).[тражи се извор] Шинтоизам садржи елементе анимизма.[тражи се извор]