Краљевина Албанија (1939—1943)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Краљевина Албанија (алб. , итал. ), позната и као Велика Албанија,[1][2] је, између 1939. и 1943. године, била протекторат Краљевине Италије.
Краљевина Албанија (албански) (италијански) | |||
---|---|---|---|
Химна Химна застави | |||
Краљевина Албанија 1942. године | |||
Географија | |||
Континент | Европа | ||
Регија | Балкан | ||
Земља | Краљевина Италија | ||
Престоница | Тирана | ||
Друштво | |||
Службени језик | албански, италијански | ||
Религија | ислам, католицизам, православље | ||
Политика | |||
Облик државе | уставна монархија, протекторат Краљевине Италије | ||
— Краљ | Виторио Емануеле III | ||
— Премијер | Шефкет Верлаци | ||
Историја | |||
Историјско доба | савремено доба | ||
— Оснивање | 1939. | ||
— Укидање | 1943. (4 год.) | ||
Географске и друге карактеристике | |||
Површина | |||
— укупно | 28.742,3 ² | ||
Становништво | 1.084.159 (1940) | ||
Валута | албански лек (1939–1941) италијанска лира (1941–1943) | ||
Земље претходнице и наследнице Албаније | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Краљевина Албанија (1928—1939) | Краљевина Албанија (1943—1944) |
Према службеном тумачењу италијанских окупатора, Албанија је учествовала у унији Албаније и Италије, коју су званично водили италијански краљ Виторио Емануеле III и његова влада. Албанију је водио италијански гувернер, послије италијанске инвазије на Албанију, од 1939. до 1943. За то вријеме, Албанија је престала да постоји као независна држава и постала је аутономни дио Италијанске империје вођене владиним званичницима, који су имали за циљ да Албанија постане дио Велике Италије асимилујући Албанце и насељавајући Албанију досељеницима са Апенинског полуострва, желећи је постепено претворити у италијанску земљу.[3]
Италијански окупатори су се у својим иредентистичким тежњама позивали на Лондонски споразум из 1915. године, према којем је Антанта обећала Италији средњу и јужну Албанију као награду за борбу на страни Атанте.[4] Када су италијански војници, јуна 1917. године, преузели контролу над великим деловима Албаније, Италија је формално прогласила протекторат над средњом и јужном Албанијом. Међутим, Италијани су били приморани да повуку своје војнике из Албаније у септембру 1920.[4] Италијани су били бијесни због малих добитака које је Италија добила мировним преговорима, сматрајући да је Лондонски споразум прекршен. Италијански фашисти су тврдили да су Албанци етнички повезани са Италијанима преко Итала, Илира и Римљана, као и због великог утицаја који су на Албанију извршили Римско царство и Млетачка република. Овим су оправдавали наводно италијанско право да посједују Албанију.[5] Италија је покушала да оправда анексију Албаније и тиме што је неколико стотина хиљада Албанаца већ било апсорбовано у италијанско друштво у јужној Италији, па је прикључење Албаније, према италијанским тврдњама, било "разумно због уједињења Албанаца у једну државу".[6]
Италија је подржала албански иредентизам усмјерен ка подручјима суседних држава насељеним претежно албанским становништвом, посебно ка Косову и Метохији, западној Македонији и источној Црној Гори у Југославији, као и ка Епиру у Грчкој (односно ка пограничном подручју Чамерије).[7] Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Италија је свом протекторату Албанији прикључила и делове Југославије.