Јужни океан
океан / From Wikipedia, the free encyclopedia
Јужни океан, још познат и као Јужни поларни океан и Антарктички океан[1] или Аустралијски океан,[2] састоји се од најјужнијих вода Светског океана. Генерално се узима да је јужно од 60° S латитуде. Овај океан окружује Антарктик.[3] Као такав, он се сматра четвртим по величини међу пет главних океана: мањи је од Пацифика, Атлантика, и Индијског океана, а већи је од Арктичког океана.[4] Ова океанска зона је где се хладне које теку ка северу из Антарктика мешају са топлијим субантарктичким водама.
Међународна хидрографска организација (енгл. ) је дефинисала овај океан 2000. године. Иако је службено признат као океан тек недавно, међу морнарима се сматрао океаном већ деценијама. Од 68 држава које су чланице МХО, њих 28 се одазвало гласању о новом океану. Њих 27 се изјаснило за нови океан, док је једино Аргентина одбила да прихвати нови океан. Само име Јужни океан је одабрано од стране осамнаест држава уз алтернативно име Антарктички океан. Половина гласова је била да се граница Јужног океана одреди на 60. степену јужне Земљине полулопте, а друга половина се изјаснила да жели границу на 35. степену јужне полулопте. Остали извори наводе Атлантски, Тихи и Индијски океан као океане који омеђују Антарктик.
Путем својих путовања током 1770-их, капетан Џејмс Кук је доказао да водене површине обухватају јужне географске ширине глобуса. Од тог времена географи су безуспешно покушавали да усагласе северну границу Јужног Океана, или чак и његово постојање, јер су разматрали његове воде као различите делове Пацифика, Атлантика и Индијског океана. Међутим, према Комодору Џону Личу из Међународне хидрографске организације (IHO), недавна океанографска истраживања су открила важност јужне циркулације, те се термин Јужни океан користи за дефинисање тела воде која лежи јужно од северне границе те циркулације.[5] Ово је и даље садашња званична политика, мада још није усвојена ревизија њихове дефиниције из 2000. године, којом је обухваћена дефиниција Јужног океана као вода јужно од 60. паралеле. Други сматрају да је сезонска флуктуација антарктичке конвергенције природна граница.[6]