Јастребача
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јастребача (лат. ) врста је птице која припада реду сова () и породици правих сова (). Припада средње великим совама, тело је дужине од 36 до 41 , распон крила око 60 , а просечна тежина 300—400 . Врло је налик малој ушари или утини (), али су јој уши врло мале и тешко видљиве, а прошарана су само прса. Лице је изразито светло, с истакнутом тамном маском око жутих очију. Реп јој је дугачак, састоји се од 12 рестрикса прошараних са 7, 8 белих пруга.
Јастребача | |
---|---|
Научна класификација | |
Царство: | |
Тип: | Хордати () |
Класа: | Птице () |
Ред: | Сове () |
Породица: | Типичне сове () |
Род: | |
Врста: | |
Биномно име | |
Подврсте | |
три, види текст | |
Распрострањеност сове јастребаче |
Данас постоје три званично признате подврсте јастребаче — номинална која живи на северном Палеарктику, која настањује Централну Азију и гнезди се на падинама планине Тјеншан и , различита од претходне две, има тамније перје, а живи на северу Северне Америке. Станишта свих подврста чине јастребачу циркумполарном врстом — врстом која настањује северну хемисферу подједнако по целој арктичкој зони, и у Евроазији и у Северној Америци. Зими остаје у свом ареалу гнежђења или се у јатима спушта јужније, пратећи кретања глодара који чине примарни део њене исхране.
Најчешће се храни глодарима из рода , првенствено врстама попут аљаске (), чивавске () и дугорепе волухарице (), а на менију јој се редовно могу наћи и птице, међу којима јастребача најчешће конзумира снежнице, јаребице, дивље кокошке (), голубове и детлиће (). За разлику од већине других сова, а слично снежној сови, јастребача може да лови и дању, тако да се потрага за пленом може одвијати у било које доба дана и ноћи. На северним географским ширинама са константном дневном светлошћу током лета и константним мраком током зиме, ова сова лови нон-стоп. На избор станишта утиче количина плена који се може наћи, тако да јастребача насељава умерено густе четинарске или мешовите шуме које се граниче са мочварама или другим отвореним областима, попут оних шума чији су делови посечени или спаљени. Северно се простире докле год има дрвећа, укључујући и екотоне тајге и тундре, а јужна граница се поклапа са границом распрострањења снежне сове. У планинским областима се протеже до висина на којима расте дрвеће, до око 2.650 метара.
Вокализација ове сове је веома разноврсна и свако оглашавање има своју специфичну примену, односно зависи од ситуације у којој се јастребача налази. Најчешће је вабљење — звиждук који звучи као „улулулулулулулул“ и траје до 14 секунди, а које се може чути током спајања парова, када мужјак покушава да женки привуче пажњу или јој показује потенцијалну локацију на којој ће се гнездити и извести младе.
Спајање парова се одвија током фебруара, када мужјаци крећу да дозивају женке и када се одвија и удварање и храњење женке. Слично као ни остале сове, ни јастребача не прави гнездо, већ искључиво налази постојеће шупљине или стара гнезда, па тако гнездо може да представља шупљину у трулом дрвету, отворену иструлелу шупљину где се врх дрвета сломио, спаљени пањ или напуштено гнездо детлића. Женка након парења сноси око седам глатких, белих јаја на којима лежи 25—30 дана, након чега се излежу птићи који су беспомоћни и голи чучавци и који остају у гнезду 3—5 недеља. Младунци након три месеца постају самостални, напуштају своје родитеље и почињу засебан живот. Просечан животни век јастребаче и у дивљини и у заточеништву износи десет година, а тренутна бројност се процењује на 10.000—50.000 парова у Северној Америци, односно мање од 10.000 парова у Шведској и 3.600 парова у Финској.