Свештеник

Свештеник је општи назив за црквена лица која су оспособљене за вршење црквених обреда и богослужења.

У Православној и Католичкој цркви, свештеник је и чин у црквеној јерархији између ђакона и епископа (бискупа).

Етимологија

У хришћанству је свештеник носилац црквене службе, реч свештеник потиче од (грч. — „свештеник, старешина, старац”). Свештеници презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап. 20,28). Они имају пастирску улогу, заступници и молитвеници пред Богом.

Историја

Православни свештеник
протојереј-ставрофор
Гојко Перовић

Свештеника код православних хришћана рукополаже епископ. Свештеник прима антиминс од свога епископа, чије име спомиње на Литургији. Свештеник је свештенослужитељ, проповедник и пастир (1Тим. 4,13 ). Он води верни народ ка Христу.^[1] У неким цивилизацијама, свештенство [], је било вишеструко повлашћено и обављало је улоге врача, чаробњака, лекара, учитеља, судије, тумача традиције и свега осталог у домену духовног живота.

У Месопотамији и Египту улогу врховног првосвештеника је имао краљ (фараон), а њему је помагао хијерархијски устројен клир који је чинио касту. Код Јевреја, у племену Леви које се сматрало изабраним, свештенички чин је био наследан. Код Римљана, свештеник је имао и политичку власт и биран је само из патрицијских фамилија. Високи свештеници су називани понтифици (лат. ), а највиши свештеник је имао титулу понтифекс максимус (лат. ).

У Персији велики углед су имали маги [], а у хиндуизму брахмани. У античкој Грчкој свештеници нису играли толико велику улогу. Они су били службеници светилишта, односно бога коме је било посвећено светилиште. Женска божанства су имале свештенице. Свештеници су били веома утицајни у племенском животу старих Германа и Келта и они су носили назив друиди. Свештеник се код старих Словена, у литератури, називао жрец [] (стсл. ).

У раном хришћанству се јавља мисао о свештеничком позиву свих верника (коју су касније следили протестанти), међутим, врло брзо се ствара хијерархијски ред свештенства (презвитер, јереј, бискуп, митрополит и патријарх).

Римокатолички свештеници

Већина заједница насталих након реформације не познаје појам свештеника у традиционалном смислу и облику. У тим верским заједницама руководе духовници, пастори, проповедници, а у Цркви Енглеске у новије време и жене могу обављати улогу свештеника.

Древни свештеници и свештенице

• Сумерски (акад. ), укључујући Енхедуану (око 23. век пре нове ере), биле су свештенице највишег ранга које су се одликовале посебном церемонијалном одећом и имале једнак статус као и високи свештеници. Онe су поседовалe имовину, обављалe послове и покренулe хиерос гамос са свештеницима и краљевима.^[2]
• Надиту су служиле као свештенице у храмовима Инане у граду Уруку. Регрутоване су из највиших породица у земљи и очекивало се да остану без деце, поседују имовину и обављају послове.
• Сумерска реч nin, EREŠ на акадском, је знак за „дама“. nin.dingir (акадски ), дословно „божанска дама”, свештеница.
• У сумерским епским текстовима као што су „Енмеркар и господар Арате“, ну-гиг су биле свештенице у храмовима посвећеним Инани и можда су упућивање на саму богињу.^[3]
• Пуаби од Ура је била акадска краљица или свештеница. У неколико других сумерских градова-држава, владајући гувернер или краљ је такође био главни свештеник са чином енси, као на пример у Лагашу.
• Контрола над светим градом Нипуром и његовим храмским свештенством генерално је значила хегемонију над већим делом Сумера, као што је наведено на Списку сумерских краљева; у једном тренутку, свештенство Нипура доделило је титулу краљице Сумера Кугбау, популарној гостионичарки из оближњег Киша (који је касније обожен као Кубаба).
• У Хебрејској Библији хебр. qědēšā,^[4]] изведено из корена Q-D-Š^[5] биле су свете проститутке које се обично повезују са богињом Ашером.
• Квадишту је служио у храмовима сумерске богиње Кетеш.
• Иштариту се специјализовао за уметност плеса, музике и певања и служили су у храмовима Иштар.^[6]
• У Епу о Гилгамешу, свештеница Шамхат, храмска проститутка, укротила је дивљег Енкида после „шест дана и седам ноћи“.
• Герараj, четрнаест атинских матрона Диониса, председавала је жртвама и учествовала на фестивалима Антестерије.

Древни Египат

У древној египатској религији, право и обавеза интеракције са боговима припадали су фараону. Он је ту дужност пренео на свештенике, који су заправо били бирократе овлашћени да делују у његово име. Свештеници су запошљавали храмове широм Египта, дајући приносе култним сликама у којима се веровало да се настањују богови и обављајући друге ритуале у њихову корист.^[7] Мало се зна о томе каква је обука била потребна од свештеника, а на избор особља за положаје утицао је замршен скуп традиција, иако је фараон имао последњу реч. У Новом краљевству Египта, када су храмови поседовали велика имања, првосвештеници најважнијег култа — култа Амона у Карнаку — били су важне политичке личности.^[8]

Референце

1. „Правила Светих Апостола”.
2. Dening, Sarah (1996). The Mythology of Sex – Ch.3. Macmillan. ISBN 978-0-02-861207-2.
3. Black, Jeremy (1998). Reading Sumerian Poetry. Cambridge University Press. стр. 142. ISBN 0-485-93003-X.
4. „Hebrew Lexicon :: H6948 (KJV)”. cf.blueletterbible.org. Архивирано из оригинала 2012-07-10. г. Приступљено 2015-07-25.
5. „Strong's H6948”. Blue Letter Bible (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 08. 2018. г. Приступљено 29. 12. 2021., incorporating Strong's Concordance (1890) and Gesenius's Lexicon (1857).
6. Prioreschi, Plinio (1996). A History of Medicine: Primitive and ancient medicine. Mellen History of Medicine. 1. Horatius Press. стр. 376. ISBN 978-1-888456-01-1. PMID 11639620.
7. Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 32—36, 89—92. ISBN 0-8014-8654-8.
8. Sauneron, Serge (2000). The Priests of Ancient Egypt. Cornell University Press. стр. 42—47, 52—53. ISBN 0-8014-8654-8.

Литература

• Beard, Mary; North, John; Price, Simon (28. 6. 1998). Religions of Rome: Volume 2, A Sourcebook. Cambridge University Press — преко Google Books.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Beard, Mary. "Roman Priesthoods", in Civilization of the Ancient Mediterranean: Greece and Rome. 3 vols. New York: Scribner's, 1988.
• Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities II. p. lxxiii. Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge Massachusetts.
• Szemler, G.J., The Priests of the Republic: A Study of the Interactions between Priesthoods and Magistracies. Collection Latomus. 127 (1972)
• Cicero. De Divinatione. 44 CE.
• Pliny the Elder. Naturalis Historia. c.78 CE.
• Tacitus. Annales. Second century CE.
• Aldhouse-Green, Miranda (1997). Exploring the World of the Druids. London: Thames and Hudson.
• Chadwick, Nora (1966). The Druids. Cardiff: University of Wales Press.
• Cunliffe, Barry (2005). Iron Age Communities in Britain: An account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman Conquest (Fourth Edition). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-56292-8.
• Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and Legacy. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18946-7.
• Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum.
• Hutton, Ronald (2009). Blood and Mistletoe: The History of the Druids in Britain. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14485-7.
• Rutherford, Ward (1978). The Druids and their Heritage. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-067-7.
• Ross, Anne (1967). Pagan Celtic Britain. London: Routledge.
• Piggott, Stuart (1968). The Druids. London: Thames and Hudson.
• de Montfaucon, Bernard. Antiquitas explanatione et schematibus illustrata. vol. ii, part ii, book V. p. 436.
• Mac Mathúna, Liam (1999). „Irish Perceptions of the Cosmos” (PDF). Celtica. 23: 174—187, esp. 181. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 02. 2007. г. Приступљено 29. 12. 2021.
• „The Druids”. The British Museum. Архивирано из оригинала 2015-02-25. г. Приступљено 2016-02-11.
• Wallace, Patrick F.; O'Floinn, Raghnall, ур. (2002). Treasures of the National Museum of Ireland: Irish Antiquities. Dublin: Gill & Macmillan. стр. 88—89, 100—101. ISBN 0-7171-2829-6. „There are nine surviving gorget collars, seven in the National Museum of Ireland, all dating from the late Bronze Age, 800–700 BCE.”
• Brunaux, Jean-Louis (2001). „Gallic Blood Rites”. Archaeology. 54.2.
• Brunaux, Jean-Louis (2002). „Le Santuaire gaulois de Gournay-sur-Aronde”. Bulletin of the Archaeological and Historical Company of Boulounge-Conchy-Hainvillers. 56.
• Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. стр. 133–134.
• Rives, J. (1995). „Human sacrifice among pagans and Christians”. Journal of Roman Studies. 85. 85. JSTOR 301058. doi:10.2307/301058.^{[потребан је пун навод]}
• MacCulloch, J.A. (2009). The Religion of the Ancient Celts. Auckland, N.Z.: Floating Press. стр. 405. ISBN 9781775414018 — преко Google Books.
• Pomponius Mela. Parthey, ур. De Chorographia. iii, chap. 6, p. 72.
• Courthope, William John (1897). A History of English Poetry. London, U.K.: Macmillan. стр. 116 — преко Google Books.
• Rhys, John (1901). „Chapter V: The Fenodyree and his Friends”. Celtic Folklore, Welsh and Manx. Clarendon Press.
• Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20, 2—4. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.
• de Coulanges, Fustel (1891). La Gaule romaine. Paris. стр. 3.
• Dunham, Sean B. (1995). „Caesar's perception of Gallic social structures”. Ур.: Arnold, Bettina; Gibson, D. Blair. Celtic Chiefdom, Celtic State. Cambridge: Cambridge University Press.
• Maier, Bernhard (2003). The Celts. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 65—66.
• Nash, Daphne (1976). „Reconstructing Posidonius's Celtic ethnography”. Britannia. 7: 126. JSTOR 525767. doi:10.2307/525767.
• Creighton (1995). „Visions of power: Imagery and symbols in Late Iron Age Britain”. Britannia. 26: 285—301; especially 296ff. JSTOR 526880. doi:10.2307/526880.
• Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671.

Спољашње везе

• Свештенство
• Европа и хришћанске вредности
• Шта треба да зна савремени православни хришћанин
• Никодим Милаш, Каквоће неандидата за свештенство. $ 68. 1.
• Description of the problem of Roman Catholic and Old Catholic reunion with respect to the female priesthood
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Priest”. (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
•  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Priest”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.