From Wikipedia, the free encyclopedia
Кућа је у најширем смислу, грађевина изграђена за боравак људи, затворена зидовима и кровом.[1][2] Свака епоха је имала своје услове за живот и оне су се огледале у изградњи кућа. Од колибе до виле из доба ренесансе и до савремених облакодера, стан је прошао кроз многе фазе и еволуције. Данас кућа није више тврђава против непријатеља и разбојника или „духова“, као нпр. у првим епохама средњег века, већ слободан и пријатан оквир живота тесно везан са околином.
Куће могу да се крећу од једноставних места становања као што су рудиментарне колибе номадских племена и импровизоване бараке у дивљим насељима до комплексних, фиксираних структура од дрвета, цигле, бетона или других материјала које садрже водоинсталације, вентилацију и електричне системе.[1][2] Куће користе низ различитих кровних система ради спречавања падавина попут кише да продиру у простор за становање. Куће могу да имају врата и браве ради обезбеђења простора за становање и заштите становника и садржаја од провалника или других треспасера. Већина конвенционалних модерних кућа у западним културама садрже једну или више спаваћих соба и купатила, кухиња или простора за кување, и дневну собу. Кућа може да има засебну трпезарију, или област за јело може да буде интегрисана у другу просторију. Неке велике куће у Северној Америци имају рекреационе просторије. У традиционалним пољопривредно-оријентисаним друштвима, домаће животиње као што су кокошке или већа стока (попут крава) могу да деле део куће са људима. Друштвена јединица која живи у кући позната је као домаћинство.
Најчешће, домаћинство је породична јединица неке врсте, мада домаћинства исто тако могу да буду друге друштвене групе, као што су цимери или, или у пансионима, невезане индивидуе. Неке куће имају само простор за становање једне породице или групе сличне величине; веће куће зване градске куће или куће у низу могу садржати бројне породичне куће у истој згради. Кућа може бити праћена надградњом, као што је а гаража за возила или шупа за баштенску опрему или оруђе. Кућа може имати дворишта иза или испред зграде, која служе као додатна подручја где се станари могу опустити или јести.
У домену симбола, кућа је средиште света, центар универзума[3] и честа је књижевна тема.
У ширем, архитектонском, смислу, под кућом се може сматрати свака грађевина у којој се може боравити, без обзира на намену (нпр. када архитекта каже „добра кућа“ може мислити и на облакодер и на сојеницу). У ужем смислу, под кућом се увек сматра зграда која служи за становање једне до три породице, или више нараштаја исте породице.
Код наших старих, под појмом „кућа“ се увек подразумевала главна зграда у дворишту, у којој се чланови породице окупљају и обедују.[4] Мање зграде у дворишту у којима су, у оквиру породичне задруге, становале одвојене породице, називале су се вајатима, док су се под појмом „зграде“ подразумевале грађевине за домаћинство (качаре, магазе, мишане итд).
Кућа обезбеђује склониште од временских услова, ветра, врућина, хладноће... Становници могу бити ван куће већи део дана ради задовољавања друштвених потреба, посла, рекреације, и осталог, али обично у кући проводе макар време у ком спавају. Кућа обично има најмање један улаз, и већи број прозора.
Типови кућа могу бити према : материјалу од кога су изграђене, према намени, према, спратности и друго.
У унутрашњости куће налазе се разне просторије опремљене намештајем. У савременој организацији кућног простора, готово да се подразумева да у свакој кући постоје:
Уз њих, у кући се могу наћи и радне собе,
Идеално, архитекти кућа дизајнирају собе с циљем задовољавања потреба људи који ће живети у кући. Фенг шуи, оригинални кинески метод померања кућа у складу са факторима као што су киша и микроклима, је недавно био проширен тако да обухвата дизајн ентеријера, у циљу промовисања хармонизованих утицаја на људе који живе унутар куће.
Број квадратних стопа куће у Сједињеним Државама изражава количину доступног „животног простора”, не рачунајући гаражу и друге помоћне просторе. Величина стамбеног простора се изражава у квадратним метрима у Европи, и њом се обухвата површине прикључене гараже и нестамбених просторија.[5] Број спратова или нивоа који су садржани у кући, утиче на квадратуру куће.
Мало се зна о најранијем пореклу куће и њеној унутрашњости, међутим постојање кућа се може пратити од времена најједноставнији облика склоништа. Теорије римског архитекте Витрувија наводе да су прве форме архитектуре биле израђене од оквира од дрвене грађе обложених блатом, што је познато као примитивна колиба.[6] Филип Табор касније наводи доприносе холандских кућа из 17. века као основе данашњих кућа.
У средњем веку, племићке куће су кориштене за различите активности и догађаје. Штавише, у кућама је био смештен знатан број људи, укључујући породицу, рођаке, запослене, слуге и њихове госте.[6] Њихови животни стилови су углавном били комунални, пошто су простори као што је велика дворана утицали на обичаје вечеравања и састајања, а соларници су служили као заједничке просторије за спавање.[4]
Током 15. и 16. века, италијанске ренесансне палате су се састојале у виду бројних, међусобно повезаних соба. За разлику од својстава и намена манорских кућа, већина соба палата није имала никакву сврху, мада су имале по неколико врата. Тим вратима су придруживане собе у оно што Робин Еванс описује као „матрицу дискретних мада темељно међусобно повезаних комора.”[8] Овим распоредом је омогућено станарима да слободно иду из једне собе у другу, и тиме прекидају границе приватности.
Веома јаван, отворен план поспешивао је социјалност и повезаност свих становника.[6]
Један рани пример сегрегације соба и консеквентног повећања приватности може се наћи у објекту Бофорове куће уграђене у Челсију 1597. године. Њен дизајнер је био енглески архитекта Џон Торп који је написао на својим плановима, „Дуги улаз кроз све”.[9] Одвајањем пролаза од собе развила се функција ходника. Овој нови продужетак је било револуционаран у то време, омогућавајући интеграцију приступа са једним вратима по соби, у коме су све универзално повезане са истим ходником. Енглески архитекта Сер Роџер Прат наводи „заједнички пролаз кроз средину целом дужином куће, [избегава] потребу да становници узнемиравају једни друге сталним пролазима кроз просторије”.[10] Друштвене хијерархије су током 17. века биле веома цењене, те је архитектура почела да поприма решења која су могла да епитомизирају поделу на слуге и вишу класу. Више приватности је понуђено станарима како Прат даље наводи, „обичне слуге никада не могу слободно бити у пролазу у и из просторија ради потреба њихових послова.”[10] Ова друштвена подела на богате и сиромашне је погодовала физичкој интеграцији ходника у кућама до 19. века.
Социолог Витолд Рибчински је написао, „потподела куће на дневне и ноћне употребе, и у формалне и неформалне области, је започела”.[11] Собе су биле измењене из јавних у приватне, јер је постојање само једног улаза форсирало преставу уласка у просторију са одређеном наменом.[6]
У америчком контексту, неке професије, као што је докторска, у 19. и раном 20. веку типично су обављане у предњим собама или салонима, или су постојале ординације са пар соба у власништву доктора, које су биле одвојене од куће. До средине 20. века уз увећање доступности високо техничке опреме дошло је до померања на тржишту, тако да савремени доктори обично раде у пословним комплексима или болницама.[12]
Увођење технологије и електронских система унутар куће је почело да доводи у питање утиске приватности као и сепарације пословног простора и дома. Технолошки напреци у погледу надзора и комуникација омогућавају увид у личне навике и приватни живот.[6] Као резултат тога, „приватни живот постаје све јавнији, [и] повећава се жеља за заштитом кућног живота, подстакнута самим медијима који га подривају” пише Хил.[6] Рад је исто тако био измењен услед развоја комуникационих система. „Информациона поплава”,[6] је омогућила делокализацију рада у многим пољима, погодно стичући приступ унутрашњости домова. Иако је путовање до радног места и назад смањено, „жеља за раздвајањем рада и живота остаје очигледна”.[6] У Хиловој књизи Незрела архитектура, је идентификова ова нова инвазија на приватност као Електромагнетно време. Природно или вештачко време остаје истодобно унутар или изван куће, док електромагнетно време може да буде генерисано на обе позиције.[6] С друге стране, неки архитекти су дизајнирали куће које су једнако функционалне за оброке, рад и живот.
У развијеном свету, конзервација енергије задобија све већу важности у дизајну кућа. Стамбени простор производи велики део угљеничних емисија (студије су показале да је удео око 30% укупне емисије у Уједињеном Краљевству).[13]
Један аспект земљотресног инжењерства је базна изолација која се у све већој мери користи за заштиту од земљотреса. Базна изолација је колекција структурних елемената зграде који могу у знатној мери да је раздвоје од потресене земље, те се тако штити интегритет објекта[14] и побољшава се његова сеизмичка перформанса. Ова технологија, која је вид сеизмичке вибрационе контроле, може да буде примењена на ново-изграђене објекте и на сеизмички надограђене постојеће објекте.[15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
