Актиноид

Актиноиди ( номеклатура, такође звани актиниди^[1]): хемијски елементи са редним бројем од 89-103 (актинијум и њему слични елементи: торијум, протактинијум, уранијум, нептунијум, плутонијум, америцијум, киријум, берклијум, калифорнијум, ајнштајнијум, фермијум, мендељевијум, нобелијум и лоренцијум), припадају такозваној унутрашњој периоди [[Прелазни метал|прелазних метала]{.^[2] Сви су радиоактивни, а од нептунијума па надаље добијају се само вештачким путем, док се неки користе и као нуклеарно гориво.^[3] Актиноидна серија је добила име по првом елементу у низу, актинијуму. Неформални хемијски симбол користи се у општим расправама о хемији актиноида да би се означио било који актиноид.^[4][5][6]

Стриктно гледано, актинијум је означен као елемент групе 3, али је често укључен у било коју општу расправу о хемији актиноидних елемената. Будући да „актиноид“ значи „актинијуму сличан“ (. хуманоид или андроид), из семантичких разлога се тврди да актинијум логички не може бити актиноид, али признаје његово укључивање на основу устаљене употребе.^[7]

Сви актиниди осим једног су елементи -блока, са изузетком било актинијума или лоренцијума. Серија углавном одговара попуњавању 5 електронске љуске, иако актинијуму и торијуму недостају 5 електрону, а киријум и лоренцијум имају исти број као и претходни елемент. У поређењу са лантаноидма, који су такође углавном елементи -блока, актиниди показују много променљивију валентност. Сви они имају веома велике атомске и јонске радијусе и показују необично велик опсег физичких својстава. Док се актинијум и касни актиноиди (од америцијума надаље) понашају слично лантаноидима, елементи торијум, протактинијум и уранијум су много сличнији прелазним металима у својој хемији, при чему нептунијум и плутонијум заузимају средњи положај.

Сви актиниди су радиоактивни и ослобађају енергију након радиоактивног распада; природни уранијум и торијум, и синтетички произведени плутонијум су најзаступљенији актиноиди на Земљи. Они се користе у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју. Уранијум и торијум такође имају различите тренутне или историјске намене, а америцијум се користи у јонизационим коморама већине модерних детектора дима.

Од актиноида, примордијални торијум и уранијум се природно јављају у значајним количинама. Радиоактивни распад уранијума ствара пролазне количине актинијума и протактинијума, а атоми нептунијума и плутонијума повремено настају реакцијама трансмутације у уранијумовим рудама. Остали актиниди су чисто синтетички елементи.^[4][8] Тестови нуклеарног оружја у околину су ослободили најмање шест актинида тежих од плутонијума; анализа остатака експлозије водоничне бомбе из 1952. године показала је присуство америцијума, киријума, берклијума, калифорнијума, ајнштајнијума и фермијума.^[9]

У презентацијама периодног система, лантаноиди и актиноиди су обично приказани као два додатна реда испод главног дела табеле,^[4] са резервираним местима или одабраним појединачним елементом сваке серије (било лантаном или лутецијумом, или било актинијумом или лоренцијумом), приказаним у једној ћелији главне табеле, између баријума и хафнијума, односно радијума и радерфордијума. Ова конвенција је у потпуности ствар естетике и практичности форматирања; ретко коришћени периодни систем широког формата садрже серије лантаноида и актиноида на њиховим одговарајућим местима, као делове шестог и седмог реда (периоде) табеле.

Атомски број	Име	Симбол
89	Актинијум	Ac
90	Торијум	Th
91	Протактинијум	Pa
92	Уранијум	U
93	Нептунијум	Np
94	Плутонијум	Pu
95	Америцијум	Am
96	Киријум	Cm
97	Берклијум	Bk
98	Калифорнијум	Cf
99	Ајнштајнијум	Es
100	Фермијум	Fm
101	Мендељевијум	Md
102	Нобелијум	No
103	Лоренцијум	Lr

• п
• р
• у

Актиноиди

Акти­нијум89[227]

Тори­јум90232,04

Протак­тинијум91231,04

Ура­нијум92238,03

Непту­нијум93[237]

Плуто­нијум94[244]

Амери­цијум95[243]

Кири­јум96[247]

Берк­лијум97[247]

Кали­форнијум98[251]

Ајнштај­нијум99[252]

Фер­мијум100[257]

Менде­љевијум101[258]

Нобе­лијум102[259]

Лорен­цијум103[266]

Примордијални Од распада Синтетички Руб показује налажење елемента у природи

Нукларна својстава

Фракције полураспада и гранања за актиноиде и природне продукте распадања^[10]

Нуклид	Полуживот	Мод распада	Фракција гранања	Извор
20681Tl	4,202 ± 0,011 m	β−	1,0	LNHB
20881Tl	3,060 ± 0,008 m	β−	1,0	BIPM-5
21082Pb	22,20 ± 0,22 y	β−	1,0	ENSDF
		α	( 1,9 ± 0,4 ) x 10−8
21182Pb	36,1 ± 0,2 m	β−	1,0	ENSDF
21282Pb	10,64 ± 0,01 h	β−	1,0	BIPM-5
21482Pb	26,8 ± 0,9 m	β−	1,0	ENSDF
21183Bi	2,14 ± 0,02 m	β−	0,00276 ± 0,00004	ENSDF
		α	0,99724 ± 0,00004
21283Bi	60,54 ± 0,06 m	α	0,3593 ± 0,0007	BIPM-5
		β−	0,6407 ± 0,0007
21483Bi	19,9 ± 0,4 m	α	0,00021 ± 0,00001	ENSDF
		β−	0,99979 ± 0,00001
21084Po	138,376 ± 0,002 d	α	1,0	ENSDF
21986Rn	3,96 ± 0,01 s	α	1,0	ENSDF
22086Rn	55,8 ± 0,3 s	α	1,0	BIPM-5
22187Fr	4,9 ± 0,2 m	β−	0,00005 ± 0,00003	ENSDF
		α	0,99995 ± 0,00003
22388Ra	11,43 ± 0,05 d	α	1,0	ENSDF
		14C	( 8,9 ± 0,4 ) x 10−10
22488Ra	3,627 ± 0,007 d	α	1,0	BIPM-5
22588Ra	14,9 ± 0,2 d	β−	1,0	ENSDF
22688Ra	( 1,600 ± 0,007 ) x 103 y	α	1,0	BIPM-5
22888Ra	5,75 ± 0,03 y	β−	1,0	ENSDF
22489Ac	2,78 ± 0,17 h	α	0,091 +0,020 -0,014	ENSDF
		EC	0,909 +0,014 -0,020
22589Ac	10,0 ± 0,1 d	α	1,0	ENSDF
22789Ac	21,772 ± 0,003 y	α	0,01380 ± 0,00004	ENSDF
		β−	0,98620 ± 0,00004
22889Ac	6,15 ± 0,02 h	β−	1,0	ENSDF
22790Th	18,718 ± 0,005 d	α	1,0	BIPM-5
22890Th	698,60 ± 0,23 d	α	1,0	BIPM-5
22990Th	( 7,34 ± 0,16 ) x 103 y	α	1,0	ENSDF
23090Th	( 7,538 ± 0,030 ) x 104 y	α	1,0	ENSDF
		SF	≤ 4 x 10−13
23190Th	25,52 ± 0,01 h	β−	1,0	ENSDF
		α	~ 4 x 10−13
23290Th	( 1,405 ± 0,006 ) x 1010 y	α	1,0	ENSDF
		SF	( 1,1 ± 0,4 ) x 10−11
23390Th	22,15 ± 0,15 m	β−	1,0	LNHB
23490Th	24,10 ± 0,03 d	β−	1,0	ENSDF
23191Pa	( 3,276 ± 0,011 ) x 104 y	α	1,0	ENSDF
		SF	≤ 3 x 10−12
23291Pa	1,32 ± 0,02 d	EC	0,00003 ± 0,00001	ENSDF
		β−	0,99997 ± 0,00001
23391Pa	26,98 ± 0,02 d	β−	1,0	LNHB
23491Pa	6,70 ± 0,05 h	β−	1,0	ENSDF
234m91Pa	1,159 ± 0,016 m	IT	0,0016 ± 0,0002	IAEA-CRP-XG
		β−	0,9984 ± 0,0002
23292U	68,9 ± 0,4 y	α	1,0	ENSDF
		SF
23392U	( 1,592 ± 0,002 ) x 105 y	α	1,0	ENSDF
		SF
23492U	( 2,455 ± 0,006 ) x 105 y	α	1,0	LNHB
		SF	( 1,6 ± 0,2 ) x 10−11
235m92U	26 ± 1 m	IT	1,0	ENSDF
23592U	( 7,038 ± 0,005 ) x 108 y	α	1,0	ENSDF
		SF	( 7 ± 2 ) x 10−11
23692U	( 2,342 ± 0,004 ) x 107 y	α	1,0	ENSDF
		SF	( 9,4 ± 0,4 ) x 10−10
23792U	6,749 ± 0,016 d	β−	1,0	LNHB
23892U	( 4,468 ± 0,005 ) x 109 y	α	1,0	LNHB
		SF	( 5,45 ± 0,04 ) x 10−7
23992U	23,45 ± 0,02 m	β−	1.0	ENSDF
23693Np	( 1,55 ± 0,08 ) x 105 y	α	0,0016 ± 0,0006	LNHB
		β−	0,120 ± 0,006
		EC	0,878 ± 0,006
236m93Np	22,5 ± 0,4 h	β−	0,47 ± 0,01	LNHB
		EC	0,53 ± 0,01
23793Np	( 2,144 ± 0,007 ) x 106 y	α	1,0	ENSDF
		SF
23893Np	2,117 ± 0,002 d	β−	1,0	ENSDF
23993Np	2,356 ± 0,003 d	β−	1,0	ENSDF
23694Pu	2,858 ± 0,008 y	α	1,0	ENSDF

Легенда

LNHB	Национална лабораторија Хенри Бекерел Архивирано на сајту (13. фебруар 2021), Препоручени подаци
BIPM-5	M.-M. Bé, V. Chisté, C. Dulieu, E. Browne, V. Chechev, N. Kuzmenko, R. Helmer, A. Nichols, E. Schönfeld, R. Dersch, Monographie BIPM-5, Table of Radionuclides, Vol. 2 - A = 151 to 242, 2004.
ENSDF	„Evaluated Nuclear Structure Data File”. Brookhaven National Laboratory. Приступљено 15. 11. 2006.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
IAEA-CRP-XG	M.-M. Bé, V. P. Chechev, R. Dersch, O. A. M. Helene, R. G. Helmer, M. Herman, S. Hlavác, A. Marcinkowski, G. L. Molnár, A. L. Nichols, E. Schönfeld, V. R. Vanin, M. J. Woods, IAEA CRP "Update of X Ray and Gamma Ray Decay Data Standards for Detector Calibration and Other Applications", IAEA Scientific and Technical Information report STI/PUB/1287, May 2007, International Atomic Energy Agency, Vienna, Austria, 92-0-113606-4.

Референце

1. The ending -ide normally indicates a negative ion in a binary compound such as chloride, fluoride, nitride, sulfide, etc. therefore actinoid is preferred to actinide.
2. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
3. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
4. Gray, Theodore (2009). The Elements: A Visual Exploration of Every Known Atom in the Universe. New York: Black Dog & Leventhal Publishers. стр. 240. ISBN 978-1-57912-814-2.
5. Morss, Lester; Asprey, Larned B. (2018-08-01). „Actinoid element”. britannica.com. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2020-09-03.Actinide element, Encyclopædia Britannica on-line
6. Connelly 2005, стр. 52
7. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 1230—1242. ISBN 0080379419.
8. Greenwood & Earnshaw 1997, стр. 1250
9. Fields, P.; Studier, M.; Diamond, H.; Mech, J.; Inghram, M.; Pyle, G.; Stevens, C.; Fried, S.; Manning, W.; . (1956). „Transplutonium Elements in Thermonuclear Test Debris”. Physical Review. 102 (1): 180—182. Bibcode:1956PhRv..102..180F. doi:10.1103/PhysRev.102.180.
10. „Half-lives and branching fractions for actinides and natural decay products”. www-nds.iaea.org. IAEA. Приступљено 29. 9. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Connelly, Neil G.; . (2005). „Elements”. Nomenclature of Inorganic Chemistry. London: Royal Society of Chemistry. стр. 52. ISBN 978-0-85404-438-2.
• Gray, Theodore (2009). The Elements: A Visual Exploration of Every Known Atom in the Universe. New York: Black Dog & Leventhal Publishers. стр. 240. ISBN 978-1-57912-814-2.
• Golub, A. M. (1971). Общая и неорганическая химия (General and Inorganic Chemistry). 2.
• Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
• Myasoedov, B. (1972). Analytical chemistry of transplutonium elements. Moscow: Nauka. ISBN 978-0-470-62715-0.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Актиноид на Викимедијиној остави