извођење изузетних људских подвига равнотеже, агилности и моторичке координације From Wikipedia, the free encyclopedia
Акробатика (грч. — „ход на прстима”, „шепурење”[1]), вештина скакања, превртања и балансирања[2], извођење неуобичајених перформанси у одржавању равнотеже, спретности и моторичкој координацији. Дио је многих сценских умјетности, спортова и борилачких вјештина. Акробатика се најчешће повезује с активностима које имају велику примјену гимнастичких елемената, као што је акро плес, циркус и гимнастика, али и многе атлетске активности — као што је балет и роњење — могу садржавати акробатске дијелове. Иако је најчешће повезана са перформансама људског тијела, може се односити и на друге врсте перформанси, као што је аеробатика.
Акробатске традиције постоје и у многим културама и постоје докази да су најраније такве традиције настале прије неколико хиљада година. На примјер, минојска умјетност из око 2000. године прије н. е. садржи описе акробатских подвига на леђима бикова. Антички Грци и Римљани су практиковали акробатику, а племићки дворови средњовјековне Европе су често у својим забавама имали акробатске представе које су укључивале жонглирање.
У Кини је акробатика била дио културе од времена владавине династије Хан. Акробатика је тада била дио сеоских фестивала након жетве.[3] За вријеме династије Танг акробатика је имала једнак развој као и у Европи током средњег вијека, те се развила у изведбе по дворовима од 7. до 10. вијека.[4] Акробатика је до данас остала важан саставни дио савремене кинеске умјетности.
Иако се назив акробатика првотно односио на ход по ужету, у 19. вијеку се назив проширио и на друге изведбе у циркусу. Током касног 19. вијека разне акробатске и гимнастичке вјештине се развијају у такмичарске спортове у Европи.
Акробатика је чест мотив другим гранама умјетности. Пимјер тога је Акробате у циркусу Фернандо (Франциска и Ангелина Вартенберг) коју је насликао импресиониста Пјер Огист Реноар, а која приказује двије сестре акробаткиње из Њемачке, и Акробате у париском предграђу од Виктора Васнецова.
Аерилиста је акробата који своје перформансе врши у ваздуху, на апаратима као што су трапез, конопац, љуљашка, колијевка, шипка, свила или обруч.[5]
Ходање по конопцу, које се назива и фунамбулизам, вештина је ходања по танкој жици или ужету. Она има дугу традицију у разним земљама и обично је повезана са циркусом. Остале вештине сличне ходању по ужету укључују ходање по опуштеном конопцу и слаклајнинг.
Иако је генерално „полагање“ (завртање конопа) исто у свим својим саставним нитима, резултат је да се конопац може сам увити. То би било катастрофално за циркуску жицу, те је у том случају језгро ужета обично од челика и положено је у супротном смеру од спољних слојева, тако да се увијања међусобно уравнотежују.
Акробате одржавају равнотежу постављањем свог центра масе директно преко основе ослонца, тј. пребацујући већи део своје тежине преко ногу, руку или било ког дела тела помоћу којег се држи. Када су на земљи са ногама једна поред друге, основа носача је широка у бочном смеру, али уска у сагиталном (одназад унапред). У случају ходача по затегнутој жици, ноге су паралелне једна другој, једно стопало је постављено испред другог док је на жици. Према томе, њихање ходача по конопцу је са стране на страну, са драстично умањеном бочном потпором. У оба случаја, било упоредо или паралелно, чланак је пивотална тачка.
Ходач по жици може да користи мотку за равнотежу или може да испружи своје руке нормално на труп попут мотке. Ова техника пружа неколико предности. Дистрибуира се маса даље од пивоталне тачке, повећавајући тако момент инерције. Ово смањује угаона убрзања, те је потребан већи обртни моменат за ротирање извођача преко жице. Резултат је мање нагињања. Поред тога, извођач такође може кориговати њихање окретањем мотке. Ово ће створити једнак и супротан обртни момент на телу.
Ходачи затегнутом жицом обично наступају у врло танким и флексибилним патикама са кожним или антилопским ђоном како би заштитили стопала од огреботина и модрица, док се притом омогућава стопалима да се савијају око жице. Иако је то врло ретко у перформансама, аматери, хобисти или неискусни фунамбулисти често ходају боси како би се жица могла ухватити између великог и другог прста. То се чешће ради када се користи конопац, јер мекша и свиленкаста влакна мање оптерећују босу ногу него тврђа и абразивнија плетена жица.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.