From Wikipedia, the free encyclopedia
Talasemije i talasemijski sindromi su nasledne bolesti koje se karakterišu poremećajem u sintezi jednog ili više polipeptidnih lanaca globina. One su u suštini anemije sa poremećajem u sintezi globinskih lanaca kvantitativne prirode, gde su sintetisani lanci hemoglobina normalne strukture, ali se stvaraju u neadekvatnoj količini.[1][2]
| Talasemija | |
|---|---|
 | |
| Periferni razmaz krvi kod Beta talasemije | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | hematologija |
| Patient UK | Talasemija |
Bolest je nasledna, a njeni nosioci mogu biti jedan ili oba roditelja.[3] Izazvane su teškim deficitom hemoglobina A1. Zbog toga koštana srž sintetizuje hemoglobin A2 i F ne bili nadomestila njegov nedostatak u eritrocitima krvi. Međutim, takvo stanje dovodi do razvoja teške anemije.
Talasemije i talasemijski sindromi predstavljaju najučestalije monogensko oboljenje u svetu. Iako imaju relativno homogen hematološki i biohemijski fenotip, talasemijski sindromi su posledica velikog broja različitih genetičkih defekata.
Širom sveta, 15 miliona ljudi ima kliničke manifestacije talasemijskog sindroma. Navodno, samo u Indiji genetički defekt za talasemiju ima oko 30 miliona osoba. Ove činjenice potvrđuju da je talasemija među najčešćim genetičkim poremećajima kod ljudi, koji se sreće među svim etničkim grupama i u skoro svakoj zemlji širom sveta.
Zajedno s anemijom srpastih ćelija sindromi talasemija su među dominantnim bolestima u zemljama u razvoju, u kojima je nedostatak genetskih savetovališta i prenatalne dijagnostike u mnogome doprinelo održavanju vrlo visoke učestalosti tih genetskih bolesti u ovim populacijama.
Određene vrste talasemija su češći u određenim delovima sveta:
β talasemija je mnogo češća u mediteranskim zemljama, kao što su Grčka, Italija i Španija. Mnoga mediteranska ostrva, uključujući Kipar, Sardiniju, i Maltu, imaju znatno višu učestalost teških β talasemija, koja u ovim oblastima predstavlja veliki zdravstveni problem. Na primer, na Kipru, 1 u 7 osoba nosi gen, što znači da se u 1 od 49 brakova između supružnika i 1 u 158 novorođenčadi očekuje razvoj β talasemija. Kao rezultat toga, brojne preventivne mere preduzimaju i sprovode javne zdravstvene vlasti i one su vrlo efikasne u smanjenju učestalosti među stanovništvom ovih zemalja. β talasemija je takođe uobičajeno u Severnoj Africi, Bliskom Istoku, Indiji i istočnoj Evropi.
Za razliku od β talasemija α talasemija češća je u jugoistočnoj Aziji, Indiji, Bliskom Istoku i Africi.
One uzrokuje vrlo različitu kliničku sliku, od asimptomske hipohromije i mikrocitoze, do teške anemije koja je smrtonosna pre rođenja novorođenčeta ili u ranom detinjstvu, ako se ne leči.
Bolest je nasledna, pa zato oblik talasemije (anemije) – određuje činjenicom da li su oba roditelja nisioci bolesti ili nisu.[4][5]. Na osnovu ovih faktora je napravljena i podela talasemije, pa tako imamo nekoliko tipova. Klinički se ispoljavaju alfa i beta talasemije i to u tri oblika:
| Alfa talasemija |
|
| Beta talasemije |
|
| Beta talasemija major |
|
| Kulijeva (Cooly) anemija |
|
| Talasemijski sindromi |
|
Dijagnostika talasemije počinje analizom hematoloških parametara, čije normalne vrednosti kod odraslih iznose 8,5 – 11,5%. Vrednosti veće od normalnih ukazuju na teže oblike talasemijskog sindroma. Zatim slede biohemijske analize. Sagledavanje svih relevantnih hematoloških i biohemijskih parametara vodi dijagnostičare ka izboru globinskog gena koji treba analizirati. Odgovor na pitanje koja mutacija je dovela do patološkog fenotipa i da li je to zaista uzrok svih patoloških promena može dati jedino molekularna dijagnostika, odnosno molekularno-genetičke analize, koje daju nedvosmislenu potvrdu da je obolela osoba nosilac mutacije u genima za globine.[8]
U R. Srbiji se od 1998 talasemije dijagnostikuju na molekularnom nivou.[9]
Pored sniženog nivoa hemoglobina, koji se viđa u nizu oboljenja, postoje još dva hematološka parametra čije vrednosti imaju veliki značaj za diferencijalnu dijagnostiku talasemija. To su: MCV (srednja zapremina eritrocita) — čija je normalna vrednost kod odraslih 85 - 95 fL, koji je mera za mikrocitozu i MCH (prosečni sadržaj hemoglobina u eritrocitu), čija je normalna vrednost kod odraslih 27 – 32 pg, koji je mera za hipohromiju. Vrednosti ovih parametara zavise od uzrasta i pola.
Kod b-talasemija MCV i MCH su značajno sniženi. Za adultnog heterozigotnog nosioca b-talasemijske mutacije vrednosti za MCV su 63 - 70 fL, dok su vrednosti kod dece čak i niže, 57 - 67 fL. Vrednosti za MCH su 20 - 24 pg kod adultnog heterozigotnog nosioca b-talasemijske mutacije, a kod dece vrednosti variraju od 17 - 21 pg.
Kod a-talasemija tipa delecije samo jednog gena, MCV može dostizati i vrednost od 78 fL, a MCH 27 pg. RDW (distribucija eritrocita po zapremini) je u osoba sa talasemijom minor normalna, što ih razlikuje od osoba sa anemijom izazvanom nedostatkom gvožđa kod kojih su vrednosti ovog parametra povišene.
Elektroforeza hemoglobina je veoma korisna metoda za dijagnostiku talasemija. Normalni hemoglobini u hemolizatu odraslog čoveka su HbA i HbA2. Prisustvo dodatnih traka na elektroforezi otkriva patološke frakcije hemoglobina (hemoglobinske varijante). Postoje i specijalni testovi (test stabilnosti, test za povišen afinitet prema kiseoniku) koji mogu ukazati na postojanje hemoglobinskih varijanti koje se teško uočavaju elektroforetskom analizom hemolizata pacijenta.
Odsustvo ili izrazito smanjena količina HbA ukazuje na b-talasemiju major tipa. Povećana vrednost za HbA2 je znak b-talasemije minor. Za razliku od njih, a-talasemije imaju snižen nivo ove frakcije. Pojava HbF na elektroforezi govori u prilog b-talasemije minor tipa.
Molekularna dijagnostika talasemija je najpouzdaniji način da se postavi dijagnoza u najranijem uzrastu i da se, blagovremenim terapeutskim zahvatom, popravi klinička slika, tok i prognoza bolesti. Ovo omogućavaju moderne metode molekularne genetike: analize bazirane na -metodologiji hibridizacija), i sekvenciranje. Praćenje genetičkih markera u porodici omogućava prenatalnu dijagnostiku za ovu bolest i smanjenje broja obolelih od teških oblika talasemijskih sindroma.
Ukoliko se talasemija dijagnostikuje u najranijem uzrastu, izbegava se terapija gvožđem, koja se često, a potpuno nepotrebno, prepisuje ovim bolesnicima, kao i niz dijagnostičkih analiza kojima se traži uzrok anemije kod deteta. Praćenje genetičkih markera (mutacija) u porodici omogućava prenatalnu dijagnostiku za ovu bolest. Molekularna dijagnostika talasemija bazirana je na PCR metodologiji. Najčešće se koriste: reverzni dot blot i ARMS (alel-specifični PCR) za poznate i česte mutacije, i DGGE (elektroforeza na gelu sa gradijentom denaturišućeg agensa) i sekvenciranje za retke i novookarakterisane mutacije.[10]
U diferencijalnoj dijagnozi talasemija treba posumnjati na ove bolesti i poremećaje:[11][12]
Terapija talasemije zasniva se na sledećim principima:
Transfuzija koncentrovanih eritrocita je terapijska mera za korekciju anemije. Međutim, u teškim oblicima b-talasemije neophodno je predupređenje nastanka anemije redovnom primenom transfuzija, jer se samo na taj način može potisnuti eritropoeza i smanjiti apsorpcija gvožđa u crevima. Ovakav pristup se naziva režimom hipertransfuzije. U zavisnosti od težine kliničke slike, donosi se odluka na kom nivou će se održavati hemoglobin.
Primena čestih transfuzija dovodi do dodatnog viška gvožđa u plazmi, što doprinosi oštećenju mnogih vitalnih organa. Lekovi kojima se gvožđe eliminiše iz organizma su iz grupe helatora. Splenektomija je izuzetno retko potrebna. Jedna od terapijskih opcija je i transplantacija matičnih ćelija hematopoeze.[18]
U poslednje vreme je postignut značajan napredak u dizajniranju novih terapijskih pristupa u lečenju talasemija, kao što su genska terapija i terapija bazirana na indukovanim pluripotentnim matičnim ćelijama (iPSC).
Targeti za gensku terapiju su uglavnom geni koji se nazivaju sekundarnim modifikatorima, i koji, pored defekta u globinskom genu, utiču na kliničku sliku svakog pacijenta. Sekundarni modifikatori su geni čija ekspresija utiče na ekvilibrijum globinskih polipeptida, a to su za b-talasemiju: a-globinski i g-globinski geni, geni uključeni u ekspresiju g-globinskog gena (HBS1-MYB, BCL11A, GATA1, KLF1), kao i geni koji utiču na stabilnost a-globinskih gena (AHSP, HSP70).[19]
Zbog toga što je bolest nasledna, potrebno je genetičko savetovanje roditelja, kao i antenatalna dijagnostika.
Od kada se u Srbiji radi genetičko savetovanje za talasemiju i prenatalna dijagnostika, u tim porodicama nijedno dete obolelo od najtežeg oblika talasemije - talasemije major, nije rođeno.[20]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
