Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим.[note 1] То јe нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.[1] У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења. Описан је и силазак Светог духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог имена и науке. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и страшног суда. Књиге Новог завета се састоје из четири јеванђеља (гр. евангелион - добра вест или блага вест), неколицине апостолских писама и других дела. Нови завет је на српски превео Вук Стефановић Караџић 1819. године и објавио га 1847. године у Бечу, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[2]
Нови завет се састоји од 27 књига, које су написали различити аутори у различито време. Међу њима се налазе јеванђеља, дела, посланице или писма, и откровење (пророчанска објава). Најстарији списи Новог завета су Павлове посланице, од којих је Прва посланица Солуњанима, написана око 50. године, најстарији сачувани хришћански спис.[3] Најстарије од четири еванђеља је Марково еванђеље, настало око 68-70 године. Дела апостолска говоре о животу прве Цркве, а написао их је исти аутор који је написао и Лукино јеванђеље, те ове две књиге изворно представљају два дела једног истог дела.
За разлику од Старог завета, који покрива дугогодишњу хронологију стварања света и рану историју Јевреја, Нови завјет се заснива на релативно уском временском периоду, углавном унутар 1. века. Прва целовита листа новозаветних књига обелодањена је 367. године у Ускршњем писму епископа Атанасија Александријског црквама у Египту.[4]
Јеванђеља
Апостолски записи
Дела апостолска описују силазак Светог Духа на апостоле. Тиме је започео њихов рад на ширењу Науке Христове, чињење чуда у име Христа, и организовање цркве, али и њихов прогон, од стране Христових непријатеља, као и страдање. У делима апостолским се, такође, описује и живот првих хришћана и хришћанских општина. Апостолске посланице представљају објашњење основних порука садржаних у Еванђељима. Апокалипса говори о борби цркве против свих звери света и пакла, и о крајњем тријумфу Христа над тим зверским силама таме.
Саборне посланице
- Од Светог Јакова - једна
- Од Светог Петра - две
- Од Светог Јована - три
- Од Светог Јуде - једна
Развој канона Новог завета је био вишевековни процес током којег је између десетина еванђеља, и стотина других списа који су кружили ранохришћанским заједницама, од стране хришћанске цркве изабрано четири канонска јеванђеља и још неколико посланица и других списа који данас чине Нови завет хришћанске Библије.
Расправе о канону трајале су вековима. Прва два века хришћанства Библија није била канонизована и многи апокрифни списи су кружили хришћанским светом. Маркион је средином 2. века први кодификовао канон Новог завета који се састојао од Павлових посланица и Лукиног еванђеља.[5][6] Неки научници сматрају да је он први увео у употребу појам Завет (лат. ).[7] Иако Црква није прихватила Маркионов канон, ипак је утицао на њу да јасно формулише сопствени библијски канон.[8][9]
Збирка хришћанских списа која је позната као Нови завет уобличена је око 180-200. године.[10] Комплетан списак од 27 књига Новог завета је најраније забележен код Атанасија Александријског 367. године.[3]
Неки од најпознатијих новозаветних рукописа су:
Амерички научник Барт Ехрман који се бави проучавањем случајних и намерних измена у новозаветним рукописима током вишевековног преписивања, изражава знатан критицизам:
Ми не само да немамо оригинале, него немамо ни прве преписе оригинала. А немамо чак ни преписе преписа оригинала, па ни преписе преписа преписа оригинала. Ми само имамо преписе који су начињени много касније, у највећем броју случајева много векова касније. А сви ти преписи се међусобно разликују на више хиљада места.[3]
Ехрман закључује да има више разлика међу постојећим рукописима него што има речи у Новом завету.[3]
Текстолози су са релативном поузданошћу лоцирали неколико места у преживелим библијским рукописима која не представљају изворни текст Новог завета. Неки од таквих одломака из еванђеља, за које се данас прилично поуздано зна да нису изворно припадали Новом завету, постали су делови Библије популарни код хришћана вековима.[3]
Такође, оспорено је традиционално приписивање ауторства неким библијским списима. Критички проучаваоци користе израз псеудо-Павлова писма за посланице којима аутор није био апостол Павле, у које убрајају Тимотију и , Колошанима, Ефежанима и Титу.[11]
Немачки филозоф Фридрих Ниче у својој књизи Антихрист оштро критикује читав садржај Новог завета:
У Новом завету постоје само рђави инстинкти, храбрости нема, па ни за те рђаве инстинкте. Све је кукавичлук, затварање очију и самообмана. Након читања Новог завета свака књига изгледа чиста.[12]
- стгрч. , transl. Hē Kainḕ Diathḗkē; лат. . See § Etymology.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
