Травијата (опера)

Травијата (итал. ) је опера у три чина италијанског композитора Ђузепеа Вердија. Либрето је написао Франческо Марија Пјаве према драми Дама с камелијама (фр. ) Александра Диме. Премијера је одржана 6. марта 1853, у Театро ла Фениче (итал. ) у Венецији.

Опере

Оберто, гроф од Сан Бонифација Један дан власти Набуко Ломбардијци у Првом крсташком рату Ернани Два Фоскарија Јованка Орлеанка Алзира Атила Магбет Разбојници Гусар Битка за Лењано Лујза Милер Стифелио Риголето Трубадур Травијата Сицилијанско вечерње Симоне Боканегра Бал под маскама Моћ Судбине Дон Карлос Аида Отело Фалстаф

Остала дела

Inno delle Nazioni Гудачки квартет у e-mollu Реквијем Pater noster за петоделни хор Ave Maria за сопрана и гудаче Четири света комада

Име „травијата“ буквално значи „жена која је залутала“, или фигуративније „она која је посрнула“, што је алегорија на палог анђела, Сатану.

Опера је сместа постала веома популарна и налази се на стандардном оперском репертоару.^[1] У САД се налази на списку двадесет опера које се највише изводе - тачније, на трећем месту, одмах иза Мадам Батерфлај и Боема.

Настанак

Ђузепе Верди

Верди је 1852. тражио тему за своју нову оперу. У Паризу је погледао популарну драму Дама с камелијама Александра Диме млађег. У сарадњи с либретистом Франческом Марија Пјавеом, прионуо је на посао, с намером да компонује оперу „за своје доба”, са савременом темом, у савременим костимима.^[2][3]

Теме друштвене осуде, предрасуда и лицемјерја су Вердију тада биле блиске, јер је у Бусету живио невенчано с бившом сопранисткињом Ђузепином Стрепони, мајком ванбрачне деце, и због те везе био је изложен згражању и протестима конзервативних суграђана. У то доба, Италијани су били далеко мање либерални од Француза и Верди је скандалозну Маргариту из Даме с камелијама (која се темељи на славној париској куртизани Мари Дуплесис, бившој Думиној љубавници) претворио у племениту Виолету. Међутим, убрзо је открио да управа оперске куће Ла Фениче која је наручила дело, његову идеју савременог извођења сматра неприхватљивом. Радња се морала цензурисати премештањем у прошлост, у време око 1700-е. Верди је такође имао лоше мишљење о 38-годишњој Фани Салвини-Донатели сопрану одабраном за премијеру. Све га је то узнемирило и када је 21. фебруара дошао на пробе у Венецију, гласно је дао до знања да није задовољан.

Историја извођења

Фани Салвини-Донатели

Вердијеве зле слутње су се обистиниле на премијери 6. марта 1853. године. Публика је негодовала и добацивала погрде током представе. Чини се да је главни разлог био неадекватна певачка постава; Грацијани није певао добро, а сопранисткиња Фани Салвини-Донатели је била прекрупна за улогу Виолете.

Након премијере, Верди је написао писмо пријатељу Емануелу Музију:

„Травијата” синоћ - фијаско. Јесам ли крив ја или певачи? Време ће показати.^[4]

Након тог неуспеха, Верди је извршио одређене измене, понајвише у и чину, и када је опера следећи пут приказана, 6. маја 1854, с другим певачима, доживела је велики успех.

Поход на светске позорнице Травијата почиње премијером у Бечу, 4. маја 1855. Лондонска премијера се одржала 24. маја 1856,^[5] америчка 3. децембра 1856. у Њујорку,^[6] а француска у Паризу 6. децембру 1856. године.

Популарност Травијате не јењава. Према статистици са Операбасе^[7], само у 2014. години Травијата је широм света изведена у 146 градова, 927 пута у 224 различите продукције, чиме је била најприказиванија опера 2014. године.^[8]

Лица

• Виолета Валери, париска куртизана, сопран.
• Флора Бервоа, њена пријатељица, сопран.
• Алфред Жермон, младић заљубљен у Виолету, тенор.
• Жорж Жермон, његов отац, баритон.
• Гастон, Виконт од Леторјера, Алфредов пријатељ, тенор.
• Барон Дуфол, Виолетин заштитник, баритон.
• Маркиз д'Обињи, Флорин пријатељ, бас.
• Доктор Гранвил, бас.
• Анина, Виолетина служавка, мецосопран.
• Ђузепе, Виолетин слуга, тенор.
• Слуга код Флоре, баритон.
• Пријатељи и слуге Виолете и Флоре, маске (хор).

Синопсис

Радња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.

Чин први

Салон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута“.

Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру док она дође себи. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа од тога, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са једном куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само било свемира“.

Чин други

Сцена прва

Сеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот који заслужује и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.

У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и његовој кћери, која неће моћи да се уда због тога. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, она пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у којем не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.

Сцена друга

Забава-маскенбал код Флоре. Разлаз Виолете и Алфреда главна је тема оговарања. Виолета долази у пратњи барона Дуфола, а и Алфред је ту. Он мисли да га је Виолета напустила због барона и он му бесно пребацује у игри картама. У намери да заштити Алфреда од бароновог беса она га наговара да оде. Скрива од њега прави разлог што га је оставила и лаже да је због љубави према барону. Он је пред свима оптужује да је била са њим само из користи и позива све да му буду сведоци да јој он плаћа за њене услуге. Баца јој у лице новац које је освојио у картама. Сви су огорчени његовим поступком и осуђују га, барон га изазива на двобој, а појављује се и Жорж Жермон који говори да је недостојан онај који „чак и у бесу повреди жену“. Виолета Алфреда моли да јој опрости и да ће једном знати какву жртву она чини и тада ће све схватити.

Чин трећи

Виолетина спаваћа соба. Тешко болесна од туберкулозе, Виолета је сама и напуштена од свију. Крај ње је само Анина. Долази доктор Гранвил и убеђује је да ће оздравити, али она зна да то није истина. Добија писмо од Жоржа Жермона, који поручује да је барон рањен, а да је Алфред у бекству. Он јој обећава да ће му све рећи и да је чека боља будућност. Она је очајна, у страху да ће умрети сама, да на гроб једне посрнуле жене нико неће ставити ни цвет. Но, Алфред се појављује и, пошто му је отац све објаснио, опрашта јој. Виолета и Алфред говоре о новом животу који их чека. Али, за Виолету је касно и она умире на рукама вољеног Алфреда.

Познате музичке нумере

• Здравица „Пијмо, нек' песма нам буде у души“ (итал. ), први чин.
• Виолетина арија „Ох, можда је он“ (итал. ), први чин.
• Алфредова арија „Кад нисам крај ње“(итал. ), други чин.
• Жоржова арија „Зар ти више није драг“ (итал. ), други чин.
• Игра Андалужанки и матадора, други чин.
• „Позвах га ја да дође“ (итал. ), финале другог чина.
• Виолетина арија „Збогом, дани прошли“ (итал. ), трећи чин.

Референце

1. „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 14. 10. 2018.
2. David Kimbell, in Holden (2001), p. 995.
3. „La Traviata” (PDF). www.opera-lille.fr. Opera Lille. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 09. 2020. г. Приступљено 17. 9. 2018.
4. Verdi Muziu, 7. ožujka 1853, prema navodu kod Loewenberga (1978). http://books.google.com/books?id=XHlLAAAAMAAJ&pg=PA167 engleski prijevod: Krehbiel. Krehbiel, Henry Edward (1909). A Book of Operas: Their Histories, Their Plots and Their Music. стр. 167.
5. Loewenberg 1978, columns 906–908.
6. Martin 2011, стр. 81
7. Operabase.com
8. „Opera Statistics on Operabase”. Operabase. Приступљено 23. 1. 2013.

Литература

• Martin, George Whitney (2011). Verdi in America: Oberto Through Rigoletto. University Rochester Press. стр. 81. ISBN 9781580463881.
• Budden, Julian The Operas of Verdi: Volume 2: From Il Trovatore to La Forza del Destino. New York: Oxford University Press. The Operas of Verdi: Volume 2: From Il Trovatore to la Forza del destino. Clarendon Press. 1992. ISBN 978-0-19-816262-9..
• Kimbell, David in Holden, Amanda (2001). The New Penguin Opera Guide. New York: Penguin Putnam. 2001. ISBN 978-0-14-029312-8..
• Krehbiel, Henry Edward (1909). A Book of Operas: Their Histories, Their Plots and Their Music. New York: The Macmillan Company. 1909.. at Google Books.
• Lawrence, Vera Brodsky (1995). Strong on Music: The New York Music Scene in the Days of George Templeton Strong. Volume II. Reverberations, 1850–1856. Chicago: The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-47011-5..
• Loewenberg, Alfred Annals of Opera 1597–1940 (third edition, revised). Annals of Opera, 1597-1940. Totowa, New Jersey: Rowman and Littlefield. 1978. ISBN 978-0-87471-851-5..
• Meadows, F. C. (1892), Meadows' Italian and English Dictionary. London: Bernard Quaritch.
• Melitz, Leo (1921), The Opera Goer's Complete Guide,(trans. from German by Richard Salinger, revised by Louise Wallace Hackney). Garden City, New York: Garden City Publishing Company.
• Parker, Roger (1998). „La traviata”. Ур.: Stanley Sadie. The New Grove Dictionary of Opera. London: Macmillan Publishers, Inc. ISBN 978-1-56159-228-9. Vol. Four.
• Piave, Francesco Maria (1865). Violetta, la Traviata, opéra en 4 actes, musique de G. Verdi.
• Phillips-Matz, Mary Jane Verdi: A Biography, London & New York. Verdi: A Biography. Oxford University Press. 1993. ISBN 978-0-19-313204-7.
• Rattalino, Pierro Memoriale di "Pura Siccome". La storia di Violetta la traviata raccontata dalla sorella nubile di Alfredo. Zecchini Editore. Rattalino, Piero (2006). Memoriale di Pura Siccome: La storia di Violetta la traviata raccontata dalla sorella nubile di Alfredo. Zecchini. ISBN 978-88-87203-05-9.
• Taruskin, Richard (2009). Music in the Nineteenth Century: The Oxford History of Western Music. Oxford, U.K.: Oxford University Press.
• Walsh, T. J. (1981). Second Empire Opera: The Théâtre Lyrique Paris 1851–1870. New York: Riverrun Press. ISBN 978-0-7145-3659-0..
• Baldini, Gabriele (trans. Roger Parker, 1980), The Story of Giuseppe Verdi: Oberto to Un Ballo in Maschera. Cambridge, . Cambridge University Press. 1970. ISBN 978-0-521-29712-7.
• Balthazar, Scott. The Cambridge Companion to Verdi. New York: Cambridge University Press. Balthazar, Scott Leslie (2004). The Cambridge Companion to Verdi. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63535-6..
• Chusid, Martin, (Ed.) Verdi’s Middle Period, 1849 to 1859, Chicago and London. Verdi's Middle Period: Source Studies, Analysis, and Performance Practice. University of Chicago Press. 1997. ISBN 978-0-226-10659-5. Непознати параметар |DUPLICATE_isbn= игнорисан (помоћ)
• De Van, Gilles (trans. Gilda Roberts) Verdi’s Theater: Creating Drama Through Music. Chicago & London. Verdi's Theater: Creating Drama Through Music. University of Chicago Press. 1998. ISBN 978-0-226-14369-9. (hardback). Van, Gilles de (15. 9. 1998). Verdi's Theater: Creating Drama Through Music. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14370-5.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gossett, Philip Divas and Scholar: Performing Italian Opera, Chicago. Divas and Scholars: Performing Italian Opera. University of Chicago Press. 2006. ISBN 978-0-226-30482-3.
• Martin, George (1983). Verdi: His Music, Life and Times. New York: Dodd, Mead and Company. ISBN 978-0-396-08196-8.
• Osborne, Charles The Complete Opera of Verdi, New York: Da Capo Press, Inc. Osborne, Charles (1969). The Complete Operas of Verdi. Hachette Books. ISBN 978-0-306-80072-6.
• Parker, Roger The New Grove Guide to Verdi and His Operas, Oxford & New York. The New Grove Guide to Verdi and His Operas. Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0-19-531314-7.
• Pistone, Danièle Nineteenth-Century Italian Opera: From Rossini to Puccini, Portland, OR. Nineteenth-century Italian Opera from Rossini to Puccini. Amadeus Press. 1995. ISBN 978-0-931340-82-6.
• Toye, Francis (1931), Giuseppe Verdi: His Life and Works, New York: Knopf
• Walker, Frank, The Man Verdi New York: Knopf, 1962, Chicago. The Man Verdi. University of Chicago Press. 1982. ISBN 978-0-226-87132-5.
• Warrack, John and West, Ewan, The Oxford Dictionary of Opera New York. The Oxford Dictionary of Opera. Oxford University Press. 1992. ISBN 978-0-19-869164-8.
• Werfel, Franz and Stefan, Paul Verdi: The Man and His Letters, New York, Vienna House. Verdi, Giuseppe (1973). Verdi, the Man in His Letters. L.B. Fischer. ISBN 978-0-8443-0088-7.

Спољашње везе

• Либрето ове опере.
• Клавирски извод Травијате.
• Партитура Травијате.
• La traviata: Песме на сајту IMSLP (језик: енглески)
• Digitised miniature score for solo piano published by Ricordi in Milan in 1855, from National Library of Scotland.