Међународни монетарни фонд

Међународни монетарни фонд (ММФ; енгл. ) је међународна финансијска организација основана 22. јула 1944. године на конференцији у Бретон вудсу (САД), са циљем да подстакне земље у вођењу адекватне економске политике и да помогне у превазилажењу платно-билансних тешкоћа земаља чланица. Основале су га 44 земље.^[5] Данас, ММФ има 185 земаља чланица. Седиште ове организације је у Вашингтону.

Међународни монетарни фонд
Седиште ММФ-а у Вашингтону
Скраћеница	IMF
Датум оснивања	7. јул 1944.
Тип	међународна финансијска институција
Седиште	Вашингтон, САД
Чланови	190 држава (189 чланица УН и Косово)
Службени језици	енглески[1]
Главни извршни директор	Кристалина Георгијева
Главни економиста	Гита Гопинат
Главни орган	борд гувернера Уједињених нација[2][3]
Матична организација	Уједињене нације
Веб-сајт

  Чланице ММФ

  Чланице ММФ које не прихватају обавезе члана VIII, ставова 2, 3, и 4^[4]

Главна подручја активности су: надзор и финансијска и техничка помоћ.^[6][7] Надзор се састоји од редовног праћења економске политике коју спроводе земље чланице и годишњег извештаја о успешности те политике, поготово у области девизног курса. Финансијска помоћ укључује кредите и зајмове земљама чланицама, које су суочене са озбиљним платно-билансним тешкоћама.^[8] Техничка помоћ се огледа у томе што ММФ пружа стручну помоћ својим чланицама при креирању финансијске и монетарне политике, као и при оснивању институција. Ова активност је била најизраженија у бившим социјалистичким земљама које су морале да пређу са централне планске привреде и на тржишну привреду.^[9][10]

Деловање

Три су главна подручја активности: посматрање, финансијска и техничка помоћ. Надзор се састоји од процене прописа о новчаној размени земаља чланица с обзиром на уверење како јака и доследна економска политика води стабилном девизном течају, те погодује расту и развоју светске економије. Финансијска помоћ укључује кредите и зајмове чланицама ММФ-а с платним билансом која подупире политику прилагођавање и реформе. Подаци од јануара 2001. показује како ММФ деведесет и једној земљи даје око 65,3 милијарде долара кредита. Што се тиче техничке помоћи, ММФ пружа стручну и хитну помоћ својим чланицама при креирању и спровођењу финансијске и монетарне политике, оснивању институција, договорима с ММФ-ом, те статистичке податке.

Историја

ММФ је основан на светској конференцији о монетарним и финансијским проблемима одржаној у Бретонвуду 1944. године.^[11] Основу за његово функционисање чинили су планови сачињени у Великој Британији и САД. Развој Фонда може се пратити кроз два периода:

Први период

У првом периоду циљеви ММФ-а били су следећи:

• Омогућити експанзију уравнотеженог раста међународне трговине и тиме допринети повећању и одржавању високог нивоа запослености и реалног дохотка;
• Учврстити стабилност девизних течајева;
• Успоставити мултилатерални систем плаћања текућих трансакција;
• На основу могућности коришћења средстава Фонда за корекције платнобилансних неравнотежа, успоставити поверење међу земљама чланицама у погледу дугорочне међународне монетарне стабилности.

Почетна или приступна обавеза сваке чланице Фонда састојала се углавном из установљавања паритета своје валуте и из уплате одговарајућег износа финансијских средстава. Паритет се одређивао у односу на злато или у односу на долар, па се стога овај систем назива Систем златнодевизног стандарда. Евентуална промена паритета могла се догодити само ако се земља нађе у тзв. фундаменталној неравнотежи и уз сугласност Фонда. Одређивање износа финансијских средстава за уплату квоте земље чланице вршило се пропорционално параметрима који рефлектују снагу националне економије. Квота се уплаћивала 25% у злату и 75% у домаћој валути.

Ускоро се јавља проблем ликвидности Фонда који је настао из једноставног разлога прихватања златно девизног стандарда као основне полуге међународних монетарних релација. Наиме, амерички долар, због најснажније позиције и најчвршћег положаја у светској трговини, поступно преузима водећу улогу у бретонвудском монетарном систему, те постаје главном резервном валутом земаља чланица. Током 60-их година 20. века, упркос свом посебном положају долар је све више слабио. Опадањем вредности долара, нарушава се и механизам међународних монетарних односа, те проблем ликвидности долази до пуног изражаја. Због тога је 28. јула 1969. године установљена је шема креирања нових резервних средстава Специјална права вучења (СПВ). Та нова средства заправо се креирају само књиговодствено међу земљама чланицама.

Други период

Графикон кретања вредности долара

Други период започиње и траје до данас када ММФ почетком 70-их година 20. века запада у највећу кризу до тада. Одлив краткорочног доларског капитала у иностранству, даље одржавање високе стопе инфлације у САД изазвало је бројне спекулације на штету америчког долара. Председник САД је 15. аугуста 1971. године објавио укидање конвертибилности долара у злато и увођење додатног пореза на сав увоз у САД. Тим чином је престао функционисати међународни монетарни систем на принципима установљеним у Бретонвудсу. Крајем 1971. године постигнут је споразум, где су САД повећале цену злата за 8,57%, СР Немачка и Јапан су смањиле цену марке за 5% и јена за 8,5% у односу на злато, док су Велика Брианија и Француска задржале цене злата истим. Након тога долазило је до још неколико корекција цена, све до састанка на Јамајци 1976. године, гдје се ММФ преобразио у систем валутних подручја, као што су систем европског валутног флуктуирања или европске уније, затим доларско подручје, подручје француског франка, подручје британске фунте и подручје СПВ-а.

ММФ данас

Као и у прошлости ММФ и даље представља међудржавну и монетарну финансијску институцију, али данас с готово универзалним чланством. Његове се активности и политика спроводи на темељу Споразума (), а извршава се путем организованог вођства у форми Одбора гувернера (), затим извршног одбора () и Управљачког директора () с тимом од око 2000 запослених.

Одбор гувернера састоји се од гувернера и његових заменика које се најчешће бирају међу гувернерима народних банака или министри финансија, а именује их свака држава чланица. Посебне надлежности Одбора гувернера су примање нових чланова, одређивање висине квота, додјељивање специјалних права вучења (енгл. ). Одбор се састаје једном годишње на годишњој скупштини Фонда.

Извршни одбор састоји се од председника Извршног одбора (који је уједно и главни директор Фонда), осталих извршних директора и њихових замјеника. Извршни одбор броји укупно 20 чланова и тај број се може мијењати. Пет чланова именују државе с највећим квотама, а осталих 15 бирају државе чланице. Извршни одбор такође има улогу да бира главног директора Фонда. У пракси се најчешће на позицију главног директора Фонда бира особа из Европе, док се за његовог замјеника именује особа из Америке.

Фонд је организован као деоничарско друштво, а у његовим органима се одлуке доносе по систему пондерисаног права гласа. Свака држава чланица добија почетних 250 гласова, а сваки следећи глас припада јој за сваких 100.000 специјалних права вучења. Квоте држава изражене су у специјалним правима вучења.

Попис управљачких директора ММФ-а

Овде се налази попис свих управљачких директора:

Број	Датум	Име	Националност	Позадина
1	6. мај 1946 – 5. мај 1951	Камиј Гат	Белгија	Политичар, министар финансија
2	3. август 1951 – 3. октобар 1956	Ивар Рот	Шведска	Правник, централни банкар
3	21. новембар 1956 – 5. мај 1963	Пер Јакобсон	Шведска	Правник, економиста, Лига народа,
4	1. септембар 1963 – 31. август 1973	Пјер-Пол Швајцер	Француска	Правник, централни банкар, државни службеник
5	1. септембар 1973 – 18. јун 1978	Јохан Витевен	Холандија	Економиста, академик, аутор, политичар, министар финансија, заменик премијера,
6	18. јун 1978 – 15. јануар 1987	Жак де Ларозиер	Француска	Државни службеник
7	16. јануар 1987 – 14. фебруар 2000	Мишел Камдесју	Француска	Економиста, централни банкар
8	1. мај 2000 – 4. март 2004	Хорст Келер	Немачка	Економиста,
9	7. јун 2004 – 31. октобар 2007	Родриго Рато	Шпанија	Правник, политичар, минстар за економију
10	1. новембар 2007 – 18. мај 2011	Доминик Строс-Кан	Француска	Економиста, правник, политичар, министар за економију и финансије
11	5. јул 2011 – садашњост	Кристин Лагард	Француска	Правник, политичар, министар финансија

Дана 28. јуна 2011, Кристин Лагард је именована управним директором ММФ-а. Она је заменила Доминика Строс-Кана.

Претходни управни директор Доминик Строс-Кан је био ухапшен у вези са оптужбама за сексуално злостављање једне послужитељке њујоршке хотелске собе и дао је оставку 18. маја. Оптужбе су касније одбачене.^[12] Дана 28. јуна 2011, Кристин Лагард је именована управним директором ММФ-а на период од пет година, и преузела је функцију 5. јула 2011.^[13][14] Године 2012, Лагард је имала порески ослобођену плату од US$467.940.^[15]

ММФ и Стварна ситуација

Током деценија унутрашња организација ММФ због економских промена у свету је постала анахронизам, то јест однос држава и њихових управљачких постотака унутар ММФ је изгубио додирне тачке с реалношћу. Ова табела приказује поделу управљачких права и стварно стање светске економије.

Гласачка моћ у ММФ-у заснива се на систему квота. Сваки члан има известан број основних гласова (број основних гласова сваког члана износи 5,502% од укупног броја гласова),^[16] плус један додатни глас за свако Специјално право вучења (SDR) од 100.000 квоте земаља чланица.^[17] Специјално право вучења је обрачунска јединица ММФ-а и представља потражњу валуте. Оно је базирано на групи кључних међународних валута. Основни гласови генеришу благу пристраност у корист малих земаља, али додатни гласови одређени од стране СДР-а превазилазе ову пристрасност.^[17] Промене у гласачким деоницама захтевају одобрење супервећине од 85% гласачке моћи.^[18]

Управљачке квоте и светска економија[19]

Rank ММФ земља чланица Квота: milionа SDR Квота: проценат тотала Број гласова Проценат тоталних гласова 1  Сједињене Државе 82,994.2 17.68 831,396 16.73 2  Јапан 30,820.5 6.56 309,659 6.23 3  Кина 30,482.9 6.49 306,283 6.16 4  Њемачка 26,634.4 5.67 267,798 5.39 5  Француска 20,155.1 4.29 203,005 4.09 6  Уједињено Краљевство 20,155.1 4.29 203,005 4.09 7  Италија 15,070.0 3.21 152,154 3.06 8  Индија 13,114.4 2.79 132,598 2.67 9  Русија 12,903.7 2.75 130,491 2.63 10  Бразил 11,042.0 2.35 111,874 2.25 11  Канада 11,023.9 2.35 111,693 2.25 12  Саудијска Арабија 9,992.6 2.13 101,380 2.04 13  Шпанија 9,535.5 2.03 96,809 1.95 14  Мексико 8,912.7 1.90 90,581 1.82 15  Холандија 8,736.5 1.86 88,819 1.79 16  Јужна Кореја 8,582.7 1.83 87,281 1.76 17  Аустралија 6,572.4 1.40 67,178 1.35 18  Белгија 6,410.7 1.37 65,561 1.32 19  Швајцарска 5,771.1 1.23 59,165 1.19 20  Индонезија 4,648.4 0.99 47,938 0.96

У децембру 2015, конгрес Сједињених Држава је усвојио закон којим се одобрава Реформа квота и управљања из 2010. Као резултат,

• квоте свих 188 чланова ће бити повећане са тотала од око СДР 238,5 милијарди на око SDR 477 милијарди, док ће квоте деонице и гласачка моћ ММФ-ових најсиромашнијих земаља чланица бити заштићени.
• више од 6 процената деоница ће бити пренето на динамичко тржиште у развоју и земље у развоју, а исто тако са презаступљених на подзаступљене чланове.
• четири земље са тржиштем у развоју (Бразил, Кина, Индија, и Русија) ће бити међу десет највећих чланова ММФ. Други чланови међу првих десет су Сједињене Државе, Јапан, Немачка, Француска, Уједињено Краљевство и Италија.^[20]

Референце

1. Boughton 2001, стр. 7 n.5
2. „Factsheet: The IMF and the World Bank”. IMF. 21. 09. 2015. Приступљено 01. 12. 2015.
3. „About the IMF Overview”. www.imf.org. Приступљено 01. 08. 2017.
4. Articles of Agreement of the International Monetary Fund, Article VIII - General Obligations of Members
   Section 2: Avoidance of restrictions on current payments;
   Section 3: Avoidance of discriminatory currency practices;
   Section 4: Convertibility of foreign-held balances.
5. „About the IMF”. IMF. Приступљено 14. 10. 2012.
6. Schlefer, Jonathan (10. 4. 2012). „There is No Invisible Hand”. Harvard Business Review.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Escobar, Arturo (1988). „Power and Visibility: Development and the Invention and Management of the Third World”. Cultural Anthropology. 3 (4): 428—443. JSTOR 656487. doi:10.1525/can.1988.3.4.02a00060..
8. „Articles of Agreement of the International Monetary Fund – 2016 Edition”.
9. „The IMF at a Glance”. www.imf.org. Приступљено 15. 12. 2016.
10. imf.org: "Articles of Agreement, International Monetary Fund" (2011)
11. Jensen, Nathan (2004). „Crisis, Conditions, and Capital: The Effect of the International Monetary Fund on Foreign Direct Investment”. Journal of Conflict Resolution. 48 (2): 194—210. S2CID 154419320. doi:10.1177/0022002703262860.
12. „IMF Managing Director Dominique Strauss-Kahn Resigns”. Press Release No. 11/187. International Monetary Fund. Приступљено 14. 06. 2011.
13. „IMF Executive Board Selects Christine Lagarde as Managing Director”. Press Release. IMF. 28. 06. 2011. Приступљено 28. 06. 2011.
14. „France's Lagarde elected new IMF chief”. Reuters. 28. 06. 2011. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 28. 06. 2011.
15. „Anger over Christine Lagarde's tax-free salary”. Independent.co.uk. 30. 05. 2012.
16. „Membership”. About the IMF. International Monetary Fund. Приступљено 18. 03. 2012.
17. Blomberg & Broz 2006 harvnb грешка: no target: CITEREFBlombergBroz2006 (help)
18. Lipscy 2015
19. „IMF Members' Quotas and Voting Power, and IMF Board of Governors”.
20. IMF IMF Managing Director Christine Lagarde Welcomes U.S. Congressional Approval of the 2010 Quota and Governance Reforms, Press release No. 15/573, 18 December 2015.

Литература

• Lipscy, Phillip (2015). „Explaining Institutional Change: Policy Areas, Outside Options, and the BrettonWoods Institutions”. American Journal of Political Science. 59 (2): 341—356. doi:10.1111/ajps.12130.
• Blomberg, Brock; Broz, J. Lawrence (17. 11. 2006). The Political Economy of IMF Voting Power (PDF). 2006 International Political Economy Society Meeting (IPES). Niehaus Center for Globalization & Governance, Woodrow Wilson School of Public and International Affairs.
• Boughton, James M. (2001). Silent Revolution: The International Monetary Fund 1979–1989. Washington, DC: International Monetary Fund. ISBN 978-1-557-75971-9.
• ——— (2012). Tearing Down Walls: The International Monetary Fund, 1990–1999. Washington, DC: IMF. ISBN 978-1-616-35084-0.
• Breen, Michael (2013). The Politics of IMF Lending. International Political Economy Series. Basingstoke and New York, NY: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-26380-3.
• Broz, J. Lawrence; Hawes Brewster, Michael (2006). „US domestic politics and International Monetary Fund policy” (PDF). In Darren G. Hawkins et al. (eds.), Delegation and Agency in International Organizations, pp. 77–106. Political Economy of Institutions and Decisions. Cambridge and New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86209-7.
• Oatley, Thomas; Yackee, Jason (2004). „American Interests and IMF Lending” (PDF). International Politics. 41 (3): 415—429. S2CID 6934460. doi:10.1057/palgrave.ip.8800085.
• Vreeland, James Raymond (2007). The International Monetary Fund: Politics of Conditional Lending. Abingdon and New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-37462-0.
• Woods, Ngaire (2003). „The United States and the International Financial Institutions: Power and Influence Within the World Bank and the IMF”. In Rosemary Foot, S. Neil MacFarlane, and Michael Mastanduno, eds., US Hegemony and International Organizations, pp. 92–114. Oxford and New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-199-26142-0.
• Bordo, M. D. "The Bretton Woods International Monetary System: A Historical Overview", in A Retrospective on the Bretton Woods System, edited by M. D. Bordo and B. Eichengreen. London:1993.
• deVries, Margaret Garritsen. The IMF in a Changing World, 1945–85, International Monetary Fund, 1986.
• James, H. International Monetary Cooperation since Bretton Woods, Oxford, 1996.
• Joicey, N. and Pickford, S. "The International Monetary Fund and Global Economic Cooperation" in Nicholas Bayne and Stephen Woolcock, The New Economic Diplomacy: Decision-Making and Negotiation in International Relations, (Ashgate Publishing, 2011).
• Keynes, J. M. The Collected Writings, Vol. XXVI. Activities 1941–1946: Shaping the Post-War World: Bretton Woods and Reparations, Cambridge, 1980.
• Moschella, M. Governing Risk: The IMF and Global Financial Crises (Palgrave Macmillan; 2010).
• Skidelsky, R. John Maynard Keynes: Fighting for Britain, London, 2000.
• Truman, E. Strengthening IMF Surveillance: A Comprehensive Proposal^{[мртва веза]}, Policy Brief 10–29, Peterson Institute for International Economics, 2010.
• Woods, N. The Globalizers: The IMF, the World Bank, and Their Borrowers, Ithaca, 2006

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Међународни монетарни фонд на сајту  (језик: енглески)