From Wikipedia, the free encyclopedia
У сталној дентицији постоји осам секутића, по четири у сваком денталном луку. То су први и други зуб од медијалне линије (средње линије лица) у сва четири квадранта и са очњацима чине групу тзв. предњих зуба (лат. ). Класи секутића припадају:
Секутићи | |
---|---|
Детаљи | |
Идентификатори | |
Латински | dentes incisivi |
MeSH | D007180 |
TA | A05.1.03.004 |
FMA | 12823 |
Анатомска терминологија |
Ови зуби обично имају један корен са мезијалним и палатиналним нагибом, спљоштен у мезиодисталном правцу. Горњи секутићи имају веће круне у односу на њихове опоненте и горњи централни секутић има највећу круну, а величина затим прогресивно опада до доњег централног секутића (који је уједно и најмањи зуб људске дентиције). Сви имају правилан знак угла и лука, са изузетком првог доњег секутића.
Вестибуларне и оралне површине ових зуба имају облик трапеза са базом у пределу сечивног гребена, а бочне стране (мезијална и дистална) облик троугла са базом у вратном делу.
Код већине људи са природним зубиком у положају максималне интеркуспације (однос денталних лукова који се карактерише највећим могућим бројем оклузалних контаката) сечивне ивице горњих предњих зуба преклапају сечивне ивице доњих предњих зуба. Овакав однос се назива нормалан преклоп. Размак између сечивних ивица зуба по вертикали назива се вертикални преклоп и износи око 2,5, а код предњих зуба јавља се и благ хоризонтални преклоп.
Код особа са еугнатим односом вилица ( скелетна класа) осовине горњих и доњих секутића заклапају међусобни угао од 130-135º.
Постоји пет карактеристичних обележја по којима се класа секутића разликује од осталих класа зуба.
Секутићи, као класа имају три главне функције: мастикација, фонетика и естетика. Они представљају „сечиво“ дентиције, односно учествују у процесу сечења и резања хране на прикладне комаде, погодне за даљу обраду (жвакање) на гризним површинама премолара и молара. При томе горњи секутићи функционишу као фиксно, а доњи као покретно сечиво дентиције. Они учествују и у изговору неких сугласника: лабиоденталних (ф, в), денталних (т, д) и лингводенталних (с, ц, з). Такође, својим обликом, бојом, пропорцијама и распоредом они утичу на изглед (лепоту) осмеха.