From Wikipedia, the free encyclopedia
Vriština (ili bujadnica[1]) je ime za prostrane otvorene površine, obrasle travama i niskim grmljem po kojima dominiraju biljke kao što su vres, žutike, patuljaste borovice i retko raštrkano drveće poput breza.[2] One su veštačke tvorevine, stvorene delovanjem ljudi, nakon viševekovne seče šuma.[3] Vriština je i ime za biljnu zajednicu koja se razvija na kiselim tlima nakon potiskivanja šumske zajednice.[4]
Vrištine su široko zastupljene širom sveta, ali brzo nestaju i smatraju se retkim staništem u Evropi.[5] One čine opsežne i veoma različite zajednice širom Australije u vlažnim i poluvlažnim područjima, gde su požarni režimi s ponavljajućim spaljivanjem potrebni za održavanje vriština.[6] U Južnoj Africi se javljaju još raznovrsnije vrištine, mada su manje rasprostranjene. Ekstenzivne zajednice vriština mogu se naći i u kalifornijskom čaparalu,[7][8] Novoj Kaledoniji, centralnom Čileu i duž obala Sredozemnog mora. Pored ovih prostranih područja vriština, njihov vegetacioni tip se takođe nalazi na rasutim lokacijama na svim kontinentima, osim na Antarktiku.
Vrištine se prostiru po ogolelom neplodnom zemljištu, po kiselom tlu koje je najčešće peščano pa se lako suši i siromašno je mineralima za ishranu bilja. Kako je tlo vodopropusno, i ne može dugo da zadržava vodu, vrištine često pate od letnih suša. Zbog toga su požari stalna opasnost za vrištine, naročito zbog više vegetacije koja je vrlo smolasta i zbog toga - vrlo zapaljiva. Jedinstvena povezanost biljaka i životinja prilagođenih da izdrže takve negostoljubive uslove je evoluirala do prepoznatljive zajednice vrištine.[3]
Mladice poput bora i breze lako se primaju na vrištinama. Ako se ne kontrolišu na neki način (rezanjem, ispašom stoke ili požarom) brzo će nadrasti svo ostalo bilje u vrištini i ugušiti ga. U prošlosti, je tradicionalni ruralni način života, kad su ljudi, mlada izrasla stabla sekli za ogrev i terali svoja stada na pašu po vrištinama, koja bi obrstila mladice drveća, tako sprečavali rast drveća, i održavali vrištine. Nestankom tradicionalnog ruralnog života, mnoge se vrištine danas ponovno pretvaraju u šume. Iako šume kao stanište imaju vrednost koja je neosporna, ipak njih ima puno više od vriština, pa je danas očuvanje vriština prioritet.[3]
Površine vriština se naizgled čine prilično jednoličnim i sličnim, ali se zajednice biljaka i životinja koje žive u njima, mogu jako razlikovati od jedne do druge. Razlike zavise od lokacije vriština, geološke podloge i tla na kojem se prostiru, klime i starosti biljne zajednice, svi ti faktori igraju ulogu u određivanju vrsti koje će živeti na određenom području.[3]
Vrištine se može podeliti na tri glavne vrste prema vlažnosti tla;
Raznolikost vrsta koje žive na pojedinoj vrištini, povećava se sa nivoom vlažnosti tla. Tako po močvarnim vrištinama živi mnogo više vrsta nego po suvim, po njima rastu brojne vrste močvarnih vresovki, trave beskoljenke i mahovine tresetari (tresetne mahovine - Sphagnum).[3] Po suvim vrištinama obično dominira vres (), sivi vres () i žutika ().[3]
Vrištine su dom bogate galerije životinjskih vrsta, po njima živi oko 5 000 vrsta beskičmenjaka, među ostalima skakavci, zrikavci, tvrdokrilci, vilini konjici, moljci, mravi, ose, pčele i pauci, od kojih su mnogi od njih danas raritetni.[3][9].
Antropogeni habitati vriština su kulturalni krajolici koji se mogu naći širom sveta na raznim lokacijama kao što su severna i zapadna Evropa, Amerika, Australija, Novi Zeland, Madagaskar i Nova Gvineja.
Ove vrištine su prvobitno stvorene ili proširene vekovima ljudskog čišćenja prirodne šumske vegetacije, ispašom i spaljivanjem. U nekim slučajevima ove krčevine je otišle toliko daleko da su delovi područja obraslih rastinjem ustupili mesto otvorenim tačkama čistog peska i peščanih dina, sa lokalnom klimom koja, čak i u Evropi, može da dosegne temperature od 50 °C (122 °F) tokom leta, što dovodi do sušenje peskovitog mesta koje se graniči sa vlažnim staništima i daljeg uvećanja njegove podložnosti požarima. Osvrćući se na takve lokacije u Engleskoj, Oliver Rakam kaže: „Vrištine su očigledno proizvod ljudskih aktivnosti i treba da se njima upravljati kao i sa obradivim površinama; ako se zapuste one se pretvaraju u šumske oblasti”.[10]
U poslednjih nekoliko godina konzervaciona vrednost čak i ovih veštačkih vriština postala je mnogo više cenjena, a samim tim i većina zelenila je zaštićena. Međutim, one su takođe ugrožene upadom stabala zbog prekida tradicionalnih tehnika upravljanja, kao što su ispaša i spaljivanje koje su posredovale održavanje pejzaža. Neke su takođe ugrožene urbanim širenjem. Antropogena vlažna staništa se veštački održavaju kombinacijom ispaše i periodičnog spaljivanja (poznatog kao kontrolisano spaljivanje[11]) ili (retko) košenjem; ako se ne održavaju tako, brzo bivaju ponovo kolonizovana šumom. Vrste drveća ponovne kolonizacija će zavisiti od toga šta je dostupno kao lokalni izvor semena, te stoga ne moraju da odražavaju prirodnu vegetaciju pre nego što je vriština nastala.
.jpg)
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
