Egipatska mitologija se zasniva na totemizmu - verovanju u svete životinje.[1] Karakterišu je božanstva s ljudskim telom i glavom životinje, s tim da postoje izuzeci.[2] Jedna od glavnih delova religije drevnog Egipta je verovanje u zagrobni život, o čemu svedoči velik broj pronađenih grobnica, među kojima su piramide najveće, zatim velik broj mumija, statua, ali i brojna božanstva povezana sa zagrobnim životom. Većina bogova ima ank, sveti znak života.
Egipćani su se klanjali bogovima, poštovali ih i prinosili im žrtve. Smatrali su ih gospodarima sveta. Verovali su u hiljade bogova. Tako je bilo uvek, osim tokom razdoblja Amarne. Po naredbi faraonaEhnatona, hramovi su zatvoreni, a izgrađen je novi grad - Amarna. U Amarni su poštovali Atona - Sunčev disk. Prikazima starih bogova uništavana su lica. Za vreme invazija Grka, Thoth je povezivan sa Hermesom. Tokom vladavine Rimljana, uvedeno je hrišćanstvo, te su hramovi zatvoreni. Izdata je naredba da se zabrani poštovanje poganskih bogova.
Prema egipatskoj mitologiji, prvobitno je postojao okean Nun, koji se spominje kao i bog. Iz njega je izronio brežuljak. Postoje 3 mita o nastanku bogova iz Nuna. Prvi potiče iz Heliopolisa, Grada Sunca, te govori da je na početku iz Nuna rođen bog Sunca. Izvorni mit kaže da je to Atum, ali je posle u mitu spominjan Ra. U Novom kraljevstvu, mit govori da je Amon-Ra bog Sunca. Bog Sunca je ispljunuo Šua i Tefnut, blizance, a iz njegovog oka je nastala Hator.[3] Drugi mit dolazi iz Memfisa, gde se verovalo da je stvoritelj svega i Atumov otac Ptah, bog umetnika. Treći mit, iz Hermopolisa, kaže da je na početku postojao i okean Nun, i bog Nun. Bog Nun imao je ženu Naunet, a oboje su bili vodene sile. Uz njih su bili još neki bogovi, a važniji su Amon i Amaunet. Amon u ovom mitu nije Sunce, već život.
Egipćani su verovali da svemir čine bogovi koji su personifikacije elemenata prirode. Geb je zemlja, on leži dolje. Na njemu je Šu, vazduh, koji razdvaja Geba od Nut, neba. Nutino telo je nebo, a njime se kreću Sunce, Mesec i zvezde. Okean Nun je oko Geba te predstavlja sva mora, a nalazi se i na nebu pa je nebo plavo. Većina drugih bogova živi na nebu, dok Oziris sa mrtvima živi u podzemlju - Duat. RekaNil je sveta reka, a njen bog je Hapy, personifikacijavode i obilja. Set je vladar pustinja koje okružuju dolinu Nila.
Egipćani su verovali u život posle smrti. To verovanje potiče iz sage o Izidi i Ozirisu. Oni su vladali Egiptom na početku. Njihov brat Set bio je ljubomoran na njih, pa je skovao urotu. Postoje tri verzije mita o tome kako se Set rešio Ozirisa - prva kaže da se pretvorio u krokodila, druga da se pretvorio u vodenog konja, a treća, Plutarhova verzija, kaže da je Oziris žrtva urote. Set je ubio Ozirisa, i nastala je smrt. Anubis i Izida su ipak oživeli Ozirisa, koji je postao vladar carstva mrtvih. Kad bi čovek umro, njegova duša bi došla u podzemlje - Duat, gde bi mu se sudilo. Duši bi postavili mnoga pitanja i naveli grehove. Anubis bi stajao kraj vage i motrio srce i pero koje simbolizuje Maat, boginju pravde i istine. Ako bi duša prošla, Tot bi to zabeležio, a Horus bi dušu odveo Ozirisu, do kojeg su stajale Izida i Neftis. Pokojnik bi uživao u pogrebnom životu, a mogao se pridružiti posadi Ra, koji je svakog dana putovao nebom donoseći ljudima svetlost i toplotu. Postojale su posebne Knjige mrtvih i čarolije koje su sveštenici čitali pri izvođenju obreda. Pokojnika bi mumifikovali i položili u grobnicu.
Grčka i egipatska mitologija imaju mnogo zajedničkog. Na primer, Nun je po Grcima bio Pont ili Okean, bog mora. Amon, egipatski kralj bogova tokom Novog kraljevstva, Grcima je bio Zevs. Neitin grčki pandan je Atina. Grci su smatrali da su Tot i Anubis jednaki Hermesu, pa je nastao Hermanubis. Oziris je izjednačen s Dionisom, a Set s Tifonom. Hator je Grcima nimfa Io, a Izida Demetra. Grcima su, doduše, bogovi životinjskih glava bili bizarni i neobični, ali su neke prihvatili.
Nun - okean prema heliopoliskom mitu, bog prema hermopoliskom mitu.
Ra - bog Sunca, ima glavu orla, u Starom i Srednjem kraljevstvu kralj bogova.
Baines, John (april 1991). „Egyptian Myth and Discourse: Myth, Gods, and the Early Written and Iconographic Record”. Journal of Near Eastern Studies. 50 (2). JSTOR545669.
Conman, Joanne (2003). „It's About Time: Ancient Egyptian Cosmology”. Studien zur Altagyptischen Kultur. 31.
David, Rosalie (2002). Religion and Magic in Ancient Egypt. Penguin. ISBN978-0-14-026252-0.
Dunand, Françoise; Christiane Zivie-Coche (2005) [2002]. Gods and Men in Egypt: 3000 BCE to 395 CE. Translated by David Lorton. Cornell University Press. ISBN978-0-8014-8853-5.
Frankfurter, David (1995). „Narrating Power: The Theory and Practice of the Magical Historiola in Ritual Spells”. Ур.: Meyer, Marvin; Mirecki, Paul. Ancient Magic and Ritual Power. E. J. Brill. ISBN978-0-8014-2550-9.
Hornung, Erik (1992). Idea into Image: Essays on Ancient Egyptian Thought. Translated by Elizabeth Bredeck. Timken. ISBN978-0-943221-11-3.
Lesko, Leonard H. (1991). „Ancient Egyptian Cosmogonies and Cosmology”. Ур.: Shafer, Byron E. Religion in Ancient Egypt: Gods, Myths, and Personal Practice. Cornell University Press. ISBN978-0-8014-2550-9.
Sternberg, Heike (1985). Mythische Motive and Mythenbildung in den agyptischen Tempein und Papyri der Griechisch-Romischen Zeit (на језику: German). Harrassowitz. ISBN978-3-447-02497-6.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)