Демостен је говорничку вештину научио проучавајући говоре својих великих претходника. Прве судске говоре изрекао је када је имао двадесет година када је успешно добио судски поступак против својих старатеља који су проневерили његово наследство. Једно време Демостен је зарађивао за живот као професионални писац говора за друге — логограф, те се и сам бавио правом.
Управо за време рада као логограф, Демостен је показао интерес за политику, а 354. п. н. е. изговорио је своје прве политичке говоре. Највећи део свог плодног радног века уложио је противећи се експанзији античке Македоније. Свој град, Атину, веома је волео и идеализовао и цели се живот борио да она поново буде надмоћна над осталим градовима. Истовремено је инсистирао код својих суграђана да се одупру Филипу II Македонском. Могућност за остварење тих циљева видео је у очувању слободе Атине и склапању савеза са другим градовима против Македоније. Ипак, није успио предупредити Филипове планове, ширење његовог утицаја на југ и освајање грчких полиса.
Након Филипове смрти, Демостен је одиграо водећу улогу и у атинском устанку против новог македонског краља, Александра Великог, Филиповог сина. Ипак, његови напори нису успели и устанак је провоцирао жестоку реакцију Македонаца. Како би спречио сличне проблеме, Антипатер, Александров генерал, послао је потеру за Демостеном. Демостен није дозволио да га ухвате одузевши себи живот.
Аристофан из Византије (око 257-185. године п. н. е, грчки учењак, критичар и граматичар) и његов ученик, Аристарх са Самотраке (око 220–143. године п. н. е, сматра се за најутицајнијег познаваоца Хомерових дјела, био је библиотекар у Александрији) уврстили су Демостена међу десет највећих атичких говорника и логографа. Лонгинус (грчки учитељ реторике или књижевни критичар) за Демостена је рекао да је усавршио све карактеристике одличног говора. А Цицерон га је сматрао савршеним говорником коме ништа не недостаје.
Демостен је вероватно сам записао и ставио на располагање већи део својих говора.[1] Након његове смрти, текстови његових говора сачувани су на барем два места; у Атини и александријској библиотеци (око половине III века п. н. е.). Тада је Калимах (Καλλίμαχος, око 305-240. године п. н. е, запажени пјесник, критичар и учењак) био задужен за израду каталога свих списа у александријској бибилотеци. Демостенови говори су уврштени у корпус дјела класичне грчке књижевности и они су остали сачувана, каталогизовани и проучавани касније, у доба хеленизма. Од тада па до IV века н. е. направљене су бројне копије Демостенових говора, а посебно јер је Демостен сматран за најважнијег аутора — говорника и јер је сваки озбиљан студент који је желио постати добар говорник морао имати приступ Демостеновим радовима.[2]
Стручњаци су избројали 258 византијских рукописа Демостенових говора и 21 извод. Савремена издања његових говора углавном садрже четири главна стара рукописа (преписа):
416, (означено Ф), из X века, укључујући и 61 говор који су преживели до данашњег времена.
485 (A), око X или XI века, са 44 говора. Недостају 12, 45, 46, 52, 60 и 61[3]
, такође X или XI век, са 29 говора (1-24, 26, 59-61)[3]
2934 (S), X или XI век, сматра се за најпоузданије.[4] Недостаје спис 12 (Филипово писмо) али садржи 60 говора.
Ауторство
Ауторство над барем девет од 61 говора је спорно. Истраживач Фридрих Блас сматра спорним ауторство над говорима: IV Филипике, Погребни говор, Еротски есеј, Против Стефануса II и Против Евергуса и Мнесибулуса.[5] Арнолд Шефер сматра да је Демостенових само 29, па спорним сматра, између осталих, и Одговор Филипу, Против Леохареса, Против Стефануса I и Против Еубилида.[6]
Пролози
Преостало је педесет и пет пасуса под заједничким називом прооимиа (или ). То су били уводи у Демостенове говоре које је Калимах сакупио за александријску библиотеку, а сачувани су у неколико рукописа који садрже Демостенове говоре.[7] Дужина им варира, али су сви дуги око једне странице текста или краћи[8]. Већина пролога нису у вези са другим Демостеновим говорима (само је пет блиско почецима пет Демостенових скупштинских говора) али ипак, познато је тек седамнаест Демостенових јавних говора. Такође им је и тема различита и не чини се да постоји некакав редослед.[9] Пролози дају увид у однос Атињана према њиховој демократији и реакције, па чак и очекивања присутних у скупштини[10].
Калимах је био увјерен да их је саставио Демостен као и још пар античких аутора[11] а савремени учењаци су подијељени; неки то оповргавају[12] а други потврђују.[13]
Писма
Шест писама носи Демостенов потпис али је њихово ауторство предмет жучних дебата.[14] Голдстин сматра Демостенова писма аутентичним апологетским писмима која су била упућена атинској скупштини и тврди да било да су „писма била написана као пропаганда или реторичка фикција, намјера аутора била је одбрана Демостенове каријере, симулирана самоодбрана“.[15] Претпоставља се да је Демостен прва четири писма написао током егзила 323. године п. н. е, пето у време младости, а шесто током ламијског рата.[3]
I. Kalitsounakis, Demosthenes, 958; C.A. Gibson, Interpreting a Classic, 1; K.A. Kapparis, Apollodoros against Neaira, 62. The preference for S has been challenged by Dieter Irmer (Zur Genealogie, 95-99) and defended by Hermann Wankel (R. Sealey, Demosthenes and His Time, 222).
I. Kalitsounakis, Demosthenes, 957. In prologu 54-55, Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff je prepoznao dijelove atenskih govora iz III stoljeća p. n. e. (R. Sealey, Demosthenes and His Time, 221).
F. Blass, Die Attische Beredsamkeit, 3.1, 281-287; H. Yunis, Taming Democracy, 289: "Nijedan ... ne bi mogao tako savršeno oponašati Demostenov stil i sadržinu istovremeno isključujući sve nepotrebne ili anahrone elemente"
Badian, Ernst (2002). „The Road to Prominence”. Ур.: Worthington, Ian. Demosthenes: Statesman and Orator. Routledge. ISBN978-0-203-18769-2.
Blanshard, Alastair J. L.; Sowerby, Tracey A. (лето 2005). „Thomas Wilson's Demosthenes and the Politics of Tudor Translation”. International Journal of the Classical Tradition. 12 (1): 46—80. JSTOR30222776. S2CID154402448. doi:10.1007/s12138-005-0010-7.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Burke, Edmund M. (1998). „The Looting of the Estate of the Elder Pericles”. Classica et Mediaevalia V. 49 edited by Ole Thomsen. Museum Tusculanum Press. ISBN978-87-7289-535-2.
„Demosthenes”. Encyclopaedic Dictionary The Helios (на језику: грчки). 5. 1952.
Droysen, Johann Gustav (1999). Apostolidis, Renos; Apostolidis, Irkos; Apostolidis, Stantis, ур. History of Alexander the Great (на језику: грчки). Превод: Apostolidis, Renos. Credit Bank (Trapeza Pisteos). ISBN978-960-85313-5-2.
Dunkan, Anne (2006). Performance and Identity in the Classical World. Cambridge University Press. ISBN978-0-521-85282-1.
Engels, Johannes (1989). Studien zur politischen Biographie des Hypereides (на језику: немачки). Tuduv. ISBN978-3-88073-295-7.
Gibson, Graig A. (2002). Interpreting a Classic. University of California Press. ISBN978-0-520-22956-3.
Macaulay, Thomas Babington (2004). „On Mitford's History of Greece”. The Miscellaneous Writings and Speeches of Lord Macaulay Volume I. Kessinger Publishing. ISBN978-1-4191-7417-9.
MacDowell, Douglas M. (2009). Demosthenes the Orator (digital изд.). Oxford University Press. ISBN978-0-19-160873-5.
Marcu, Valeru (2005). Men and Forces of Our Time. Kessinger Publishing. ISBN978-1-4179-9529-5.
Murphy, James J. (2002). „Demosthenes”. Encyclopædia Britannica.
Nietzsche, Friedrich (1909—1913). Beyond Good and Evil. The Complete Works of Friedrich Nietzsche.
Nietzsche, Friedrich (1975). Lessons of Rhetoric. Plethron (from the Greek translation).
Paparrigopoulos, Constantine (1925). Karolidis, Pavlos, ур. History of the Hellenic Nation (на језику: грчки). Ab. Eleftheroudakis.
Peck, Harry Thurston (1898). Harper's Dictionary Of Classical Literature And Antiquities.
Phillips, David (2004). „Philip and Athens”. Athenian Political Oratory: 16 Key Speeches. Routledge (UK). ISBN978-0-415-96609-2.
Pickard, A. W. (2003). Demosthenes and the Last Days of Greek Freedom 384–322 B.C. Gorgias Press LLC. ISBN978-1-59333-030-9.
Phillips, David (2004). Athenian Political Oratory. Routledge (UK). ISBN978-0-415-96609-2.
Romilly de, Jacqueline (1996). A Short History of Greek Literature. University of Chicago Press. ISBN978-0-8014-8206-9.
Romilly de, Jacqueline (2001). Ancient Greece against Violence (translated in Greek). To Asty. ISBN978-960-86331-5-5.
Rebhorn, Wayne A. (1999). Renaissance Debates on Rhetoric. Cornell University Press. ISBN978-0-226-14312-5.
Rhodes, P. J. (2005). „Philip II of Macedon”. A History of the Classical Greek World. Blackwell Publishing. ISBN978-0-631-22564-5.
Rose, M. L. (2003). The Staff of Oedipus. University of Michigan Press. ISBN978-0-472-11339-2.
Schaefer, Arnold (1885). Demosthenes und seine Zeit (in German). Third Volume. B. G. Teubner.
Slusser, G. (1999). „Ender's Game”. Nursery Realms edited by G. Westfahl. University of Georgia Press. ISBN978-0-8203-2144-8.
Tsatsos, Konstantinos (1975). Demosthenes. Estia (in Greek).
Usher, Stephen (1999). „Demosthenes Symboulos”. Greek Oratory: Tradition and Originality. Oxford University Press. ISBN978-0-19-815074-9.
Van Tongeren, Paul J. M. (1999). Reinterpreting Modern Culture: An Introduction to Friedrich Nietzsche's Philosophy. Purdue University Press. ISBN978-1-55753-156-8.
Vince, J. H. (1930). „Preface”. Demosthenes Orations Vol. 1. Loeb Classical Library.
Weil, Henri (1975). Biography of Demosthenes in "Demosthenes' Orations". Papyros (from the Greek translation).
Westwood, Guy (2020). The Rhetoric of the Past in Demosthenes and Aeschines. Oxford University Press.
Whitehead, David (2000). Hypereides: the Forensic Speeches. Oxford University Press. ISBN978-0-19-815218-7.
Wooten, Cecil (October—November 1977). „Cicero's Reactions to Demosthenes: A Clarification”. The Classical Journal. 73 (1): 37—43. JSTOR3296953. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
Worman, Nancy (пролеће 2004). „Insult and Oral Excess in the Disputes between Aeschines and Demosthenes”. The American Journal of Philology. 125 (1): 1—25. JSTOR1562208. S2CID163140669. doi:10.1353/ajp.2004.0011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Worthington, Ian (2004). „Oral Performance in the Athenian Assembly and the Demosthenic Prooemia”. Oral Performance and its Context edited by C.J. MacKie. Brill Academic Publishers. ISBN978-90-04-13680-9.
Worthington, Ian (1986). „The Chronology of the Harpalus Affair”. Symbolae Osloenses. 61 (1): 63—76. doi:10.1080/00397678608590798.
Yunis, Harvey (2001). Demosthenes: On the Crown. Cambridge University Press. ISBN978-0-521-62930-0.
Yunis, Harvey (2005). „The Rhetoric of Law in Fourth-Century Athens”. The Cambridge Companion to Ancient Greek Law edited by Michael Gagarin, David Cohen. Cambridge University Press. ISBN978-0-521-81840-7.
Adams, Charles Darwin (1927). Demosthenes and His Influence. New York: Longmans.
Brodribb, William Jackson (1877). Demosthenes. J. B. Lippincott & co.
Bryan, William Jennings (1906). The world's famous orations (Volume 1). New York: Funk and Wagnalls Company.
Butcher, Samuel Henry (1888). Demosthenes. Macmillan & co.