Хуан Антонио Самаран
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хуан Антонио Самаран (кат. ; Барселона, 17. јул 1920 — Барселона, 21. април 2010) је био каталонски спортски званичник и председник Међународног олимпијског комитета од 1980. до 2001.[1][2][3]
Биографија
Самаран је рођен у Барселони као треће од шесторо деце у богатој каталанској породици. Године 1938, током Шпанског грађанског рата, регрутован је да служи као медицински помоћник у Шпанским републиканским оружаним снагама. Самаран је показвао политичке симпатије према националистима. Због тога је пребегао преко Француске на територију коју су држали националисти.[4] Дана 1. децембра 1955. оженио се Маријом Терезом Салисакс Роу. Са њом имао је двоје деце: Хуана Антонија млађег, тренутно члана Међународног олимпијског комитета, и Марију Терезу.
Завршио је вишу пословну школу у Барселони. Био је шеф мисија шпанских тимова на бројним олимпијским такмичењима, пре него што га је Франсиско Франко поставио за председника шпанског националног олимпијског комитета и члана МОК. Самаран је био позната личност у последњим данима Франкове владавине.[5] Био је потпредседник МОК од 1974. до 1978. и шпански амбасадор у Совјетском Савезу и Монголији од 1977. до 1980. Због својих заслуга у промовисању олимпијског покрета, шпански краљ Хуан Карлос I му је 1991. дао титулу маркиза. Дана 23. јуна 1993. године, инаугурација Олимпијског музеја, који представља сећање и дух модерног олимпизма, дело његове каријере, крунисала је његово председништво. Самаран је постао почасни доживотни председник МОК-а и добио је Златни олимпијски орден након што је напустио место председника. МОК је такође гласао за промену имена Олимпијског музеја у Музеј Самаран.[6]
Самаран је био побожни католик и био је статички (лаички) припадник организације Опус деи.[7][8][9]
Председник МОК
Самаран је изабран за председника МОК на 83. заседању те организације у Москви, које је одржано пре Летњих олимпијских игара 1980. - између 15. и 18. јула 1980. године.[10]
Током свог мандата Самаран је успео да финансијски опорави олимпијски покрет, уз велике приходе од телевизијских права и спонзорства. Иако су Летње олимпијске игре 1984. и Летње олимпијске игре 1988. бојкотовале државе Источног блока и још неке државе, број држава чланица МОК и учесница сваких игара се повећавао током Самарановог председништва. Самаран је такође тежио да се најбољи спортисти такмиче на Олимпијским играма, што је довело до поступног прихватања професионалних спортиста.[11]
Постала је традиција да Самаран, када се обраћа председнику на затварању сваке Летње олимпијске игре, похвали организаторе на свакој олимпијади што су организовали „најбоље“ игре икада.[12][13]
Самаран се 2001. године није поново кандидовао за председника МОК.[11][14] На том месту наследио га је Жак Рог. Самаран је постао почасни доживотни председник Међународног олимпијског комитета.
Смрт и наслеђе
Умро је 21. априла 2010. године у Барселони од срчаног удара, након неколико година лошег здравља.[15]
Као добитник златне медаље Ђенералитата Каталоније, Самаран је био положен пред сахрану у Ђенералитатској палати. Његова погребна миса одржана је у катедрали Санта Еулалије 22. априла 2010. и присуствовали су јој представници шпанске краљевске породице и олимпијског покрета.[15][16][17] Сахрањен је на гробљу Монжвик.[17] Након његове смрти, јуна 2010. године, Олимпијски и спортски музеј Хуан Антонио Самаран и Олимпијска дворана Хуан Антонио Самаран, некадашња Олимпијска дворана Зетра, у Сарајеву, Босна, преименовани су у његову част.
Почасти и награде
Националне почасти
Шпанија:
- Године 1991, краљевским декретом је именован 1. маркизом од Самарана
- Витез Великог крста Реда Карла III (20. октобар 1980)[18]
- Орден Изабеле Католичке
- Витешки Велики крст Ордена за грађанске заслуге (1. април 1959)[21]
- Велики крст Реда Сиснероса (1. октобар 1968)[22]
- Велики крст Краљевског ордена за спортске заслуге (5. децембар 1986)[23]
- Златна медаља Генералитата Каталоније (1985)
Стране почасти
Пољска: командант са звездом Ордена заслуга за Републику Пољску (1994)
Аустрија: Велико одликовање за заслуге Републици Аустрији у злату са звездом (1994)
Југославија: Орден југословенске заставе са појасом (9. јануар 1984)
Естонија: Орден крста Тера Маријане, прве класе (2003.)
Хрватска: Велики крст Великог реда краља Томислава[24]
Грузија: Орден златног руна (2001)
Филипини: Велики крст древног Реда Сикатуна (11. април 2001)[25]
Литванија: Велики крст Ордена литванског великог војводе Гедиминаса (4. април 1994)
Молдавија: Орден Републике (14. мај 1999)
Русија:
- Орден пријатељства (14. јул 1994)[26]
- Орден части (25. јун 2001)
Словачка: Орден белог двоструког крста 1. класе (2000)[27]
Украјина: Орден кнеза Јарослава Мудрог трећег степена (21. мај 2005)
Уругвај: Медаља Оријенталне Републике Уругвај (2000)[28]
Италија:
- Почасни члан Клуба де Сантандер Паломар
Награде
- Године 1982, добио је Пехар стадиона за промоцију шпанског спорта.
- Године 1988, добио је награду принца од Астурије за спорт и награду за мир коју додељује Јужна Кореја.
- Члан Француске академије спорта
- Године 1986, именован је за председника кредитне институције La Caixa, чији је већ био члан савета од 1984. године.
- Године 2010, добио је награду „Excellence Guirlande d'Honneur“ од стране FICTS.[31]
- Године 2016, примљен је у FIBA Кућу славних.
Референце
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.