Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Епархија захумско-херцеговачка и приморска је епархија Српске православне цркве.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска Српска православна црква
Саборна црква у Мостару
Основни подаци
Сједиште	Мостар
Држава	Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора
Основана	13. вијек
Број намјесништава	2
Број црквених општина	10
Број парохија	34
Број манастира	11
Званични веб-сајт
Архијереј
Архијереј	Димитрије (Рађеновић)
Чин архијереја	митрополит
Титула архијереја	архиепископ мостарско-требињски и митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски

Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Надлежни архијереј је митрополит Димитрије (Рађеновић), а сједиште епархије се налази у Мостару гдје је и Саборна црква.

Историја

Херцеговачка Грачаница

Манастир Тврдош

Саборна црква у Мостару, око 1900. године

Црква Светог благовјештења у Дубровнику

Под називима Захумље, Хумска земља и Хум су се у одређеном периоду подразумијевали територија и државноправни идентитет данашње Херцеговине. Назив Захумље се почео губити још у 12. и током 13. вијека, а нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину 15. вијека кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче — Херцеговина.

Срби су по досељењу на просторе Травуније, Захумља и Неретве примали хришћанство од 7. до 9. вијека и коначно сви крштени јеванђеоским радом Светих словенских седмочисленика Ћирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. До Светог Саве припадали су постојећим епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска архиепископија постала аутокефална (1219) исте године је Свети Сава, први архиепископ свих српских и приморских земаља, основао Епископију хумску^[1] са сједиштем у Богородичином манастиру у Стону и Зетску епархију са сједиштем на Превлаци у Боки Которској.^[2]

Први хумски епископ је био Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (до 1264), Јевстатије (око 1300), Јован (око 1305) и Данило (1316—1324), потоњи архиепископ. Данилов насљедник је био Стефан. Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, сједиште епископа за Хум и Босну постаје манастир Милешева. Прије пада Херцеговине под Турке зна се за два хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. Послије пада Херцеговине сједиште епархије се помјерало и коначно се усталило у манастиру Тврдошу код Требиња. Из тога времена познати су ови захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508—1513) и Висарион — обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573—1585), Висарион II (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605—1611).^[3]

Епархија се потом подијелила на двије: на Требињску и Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачка или Петровска по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини 17. вијека Турци претворили Петров манастир у џамију сједиште ове епархије помјерало се према Тари и преко ње у Никшић, стари Оногошт (Будимљанско-полимска епархија). Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових епархија које су се у 18. вијеку послије Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су херцеговачки или требињски архијереји: Симеон (1615—1630), Свети Василије Острошки (1639—1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије који је 1649. премјештен у Петровску или Милешевску епархију. И касније су поједини епископи ових двају епархија управљали објема епархијама. Од захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена познати су: Лонгин (1615—1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651—1671), Симеон Љубибратић (1671—1681), Саватије Љубибратић (1682-1716), Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења позната су имена ових херцеговачких епископа: Филотеј (1741—1741) и Аксентије II (1751—1760). Разарањем манастира Тврдоша епископско сједиште је премјештено у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766—1772), Ананије (1772—1802), Јеремија (1803—1815), Јосиф I (1816—1835), Прокопије I (1837—1838), Аксентије III (1838—1848), поново Јосиф II (1848—1854), Григорије (1855—1860), Прокопије (1864—1875) и Игњатије (1875—1888).^[4] Епархијом је у раздобљу 1860—1864. управљао архимандрит Јоаникије Памучина кога цариградски патријарх није хтио да постави за митрополита.^[3]

Ново раздобље у историји ове епархије започиње 1878. године, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину. Тада се Херцеговачка епархија нашла у незавидном положају, пошто је њено подручје потпало под три државне власти: највећи део епархије са срезовима: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац, потпао је под аустроугарску окупацију. Југоисточни део око Никшића припао је Књажевини Црној Гори и на том подручју је већ током исте 1878. године створена нова Захумско-рашка епархија. Североисточни део Херцеговачке епархије са срезовима Пљевља и Пријепоље остао је под турском влашћу и то подручје је тек 1894. године припојено суседној Рашко-призренској епархији.^[5][6]

Положај православних епархија у окупираној Босни и Херцеговини уређен је 1880. године склапањем посебне конвенције између Аустроугарске и Цариградске патријаршије. Тиме је постављена основа за почетак борбе за успостављање српске црквено-просветне самоуправе у Босни и Херцеговини. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889—1903) и Петар Зимоњић (1903—1920).^[7]

Период од 1920.

Уједињењем Српске патријаршије (1920) и доношењем Устава Српске православне цркве (1931) Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од уједињења захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926—1931), Симеон Станковић (1932—1934), Тихон Радовановић (1934—1939), Николај Јокановић (1939—1943), Лонгин Томић (1951—1955) и Владислав Митровић (1955—1991). Затим, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је 1992. за захумско-херцеговачког и приморског епископа изабрао др Атанасија (Јевтића), а 1999. изабран је Григорије (Дурић) након умировљења свог претходника.

Од 1992, када је до темеља уништена Саборна црква у Мостару, па до 2. јануара 2011. сједиште епархије се налазило у Требињу односно манастиру Тврдош. Године 2011. епархијско сједиште је враћено у Мостар.

Страдање

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи чије се сједиште стално помјерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата (1941—1945) на подручју Епархије захумско-херцеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У Рату у Босни и Херцеговини (1991—1995) Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале — порушено је 36 цркава, а знатно је оштећено 28 цркава. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Владичански двор у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској православној цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873, био је један од највећих храмова у Српској православној цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово велелепно здање претворено је у гомилу камења. Стара Црква Рођења Пресвете Богородице из 16. вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Владичански двор из 19. вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. бачена бомба на православни храм у Дубровнику.^[3]

Архијерејска намјесништва

• Архијерејско намјесништво требињско-дубровачко
• Архијерејско намјесништво мостарско-невесињско

Манастири

Главни чланак: Манастири Епархије захумско-херцеговачке и приморске

Манастир Дужи

Петропавлов манастир

1. Данићи,
2. Добрићево,
3. Дужи,
4. Житомислић,
5. Завала,
6. Зубци,
7. Корита,^[8]
8. Петропавлов,
9. Придворица,
10. Тврдош,
11. Херцеговачка Грачаница.

Јерарси

Епископи хумски (средњовековне Српске архиепископије) — в. Хумска епархија.

Митрополити хумски (средњовековне Српске патријаршије) — в. Хумска епархија.

Митрополити херцеговачки или требињски, између 1482. и 1557. године:

• Јован (1508—1513),
• Висарион I (1509—1525),
• Максим I (пре 1532),
• Марко (1531—1534),
• Никанор (1534—1546),

Митрополити херцеговачки или требињски (обновљене Пећке патријаршије 1557-1766):

• Антоније (1570),
• Саватије I (1573—1585),
• Висарион II (1590—1602),
• Силвестар (1592-око 1602),
• Леонтије (1601—1611),
• Симеон I (1613—1635?),
• Саватије I (пре 1642),
• Максим II (1643—1648?),
• Пајсије Требјешанин (пре 1651),
• Арсеније I (1654),
• Свети Василије Острошки (1651—1671),
• Симеон II Љубибратић (1671—1681),
• Саватије III Љубибратић (1683-пре 1695),
• Нектарије Зотовић (1693-пре 1712),
• Мелентије (1712—1713),
• Арсеније II (1715),
• Герасим Поповић (пре 1717),
• Аксентије I (1727—1736),
• Филотеј (1741—1741),
• Аксентије II (1751—1760),
• Стефан (1763—1766).

Митрополити херцеговачки (Цариградске патријаршије)

Портрет	Име и презиме	Време службе	Напомене
	Антим	1766—1772	пореклом Грк
	Ликаније	1772—1802	пореклом Грк
	Јеремија	1803—1815	пореклом Грк
	Јосиф I	1816—1835	пореклом Грк
	Прокопије I	1838	пореклом Грк
	Аксентије Чешмеџијски	1838—1848	пореклом Бугарин
	Јосиф II	1848—1854	пореклом Грк
	Григорије	1855—1860	пореклом Грк
	Јоаникије Памучина	1860—1864, администрирао епархијом
	Прокопије II	1864—1875	пореклом Грк
	Игњатије	1875—1888	пореклом Грк
	Леонтије Радуловић	1888
	Серафим Перовић	1889—1903
	Петар Зимоњић	1903—1920

Епископи захумско-херцеговачки (Српске патријаршије)

Портрет	Име и презиме	Време службе
	Јован Илић	1926—1931
	Симеон Станковић	1932—1934
	Тихон Радовановић	1934—1939
	Николај Јокановић	1939—1943
	Лонгин Томић	1951—1955
	Владислав Митровић	1955—1991
	Атанасије Јевтић	1992—1999
	Григорије Дурић	1999-2018
	Димитрије Рађеновић	од 2018.

Види још

• Хумска епархија
• Манастир Богородица Стонска

Референце

1. Касније Митрополија хумска, звана још и Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска.
2. Богдановић 1981, стр. 317-320.
3. Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја
4. Радосављевић 2008, стр. 175-196.
5. Ракочевић 1983, стр. 279.
6. Микић 1983, стр. 302-303.
7. Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Историја (архива)
8. Владика Димитрије служио на Коритима

Литература

• Берић, Душан М. (2001). „Срби у Мостару и његовој околини 1440-1918”. Срби у Мостару: Расправе и огледи. Београд: Свет књиге. стр. 81—244.
• Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге.
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић, Александар Б. (2005). Православни манастири у Босни и Херцеговини: Духовно-историјски и туристички преглед. Бијељина: Епархија зворничко-тузланскаћ.
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9—10 (1959): 79—95.
• Кајмаковић, Здравко (1971). Зидно сликарство у Босни и Херцеговини. Сарајево: Веселин Маслеша.
• Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
• Марковић, Игнатије (2008). Православни манастири у Босни и Херцеговини. Гацко-Београд: Филип Вишњић.
• Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
• Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша.
• Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160.
• Пузовић, Предраг (2016). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018.
• Радосављевић, Недељко В. (2001). „Два писма херцеговачког митрополита Аксентија II Паликуће (1751-1760)” (PDF). Гласник Завичајног музеја: Пљевља. 2: 255—261.
• Радосављевић, Недељко В. (2003). „Прилози за историју Херцеговачке митрополије”. Радови Филозофског факултета у Бањалуци. 6: 159—166.
• Радосављевић, Недељко В. (2008). „Херцеговачки митрополити 1766—1878” (PDF). Историјски часопис. 57: 175—196.
• Радосављевић, Недељко В. (2011). „Херцеговачка митрополија у време Српске револуције” (PDF). Архимандрит Арсеније Гаговић и његово доба: Зборник радова. Подгорица: Удружење Пивљана. стр. 19—33.
• Радосављевић, Недељко В. (2013). „Аксентије III Петров Чешмеџијев, херцеговачки митрополит”. Истраживања. 24: 267—284.
• Радосављевић, Недељко В. (2013). „Неколико извора о пљеваљском крају и Херцеговачкој митрополији под духовном влашћу Васељенске патријаршије (1766-1878)” (PDF). Гласник Завичајног музеја: Пљевља. 8—9: 145—154.
• Радосављевић, Недељко В. (2013). „Митрополити бугарског порекла у православним епархијама у Босни и Херцеговини (1766-1880)” (PDF). Српске студије. 4: 39—59. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 01. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019.
• Радосављевић, Недељко В. (2016). „Мостарска црквено-школска општина и промене на херцеговачком митрополијском трону (1888–1889)” (PDF). Историјски часопис. 65: 307—330.
• Радосављевић, Недељко В. (2020). „Ананије, митрополит захумско-херцеговачки (1772–1802)”. Осам вијекова Светосавља у Херцеговини. Гацко: Српско просвјетно и културно друштво Просвјета. стр. 203—215.
• Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
• Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14 (3-4): 239—294. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 03. 05. 2019.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15 (1): 28—43. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1938). „Укидање Пећке патријаршије 1766” (PDF). Богословље. 13 (3-4): 250—307. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
• Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240.
• Ћосовић, Стево, ур. (2006). Епископија захумско-херцеговачка. Београд: Свет књиге.
• Шево, Љиљана (2002). Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године. Бања Лука: Глас српски.

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Крсне славе српских православних породица у Мостару (1923) (Порекло, 21. јул 2020)