Томас Лиготи (енгл. ; рођен 9. јула 1953. у Детроиту, Мичиген, САД) је амерички писац претежно кратке прозе хорор жанра, док С. Т. Џоши његову прозу назива филозофским хорором.[1] У својим прозним и не-прозним делима, Лиготи је препознатљив према свом песимистичном и нихилистичном светоназору.[2]
| Томас Лиготи | |
|---|---|
| Датум рођења | 9. јул 1953. |
| Место рођења | Детроит, Мичиген, САД |
| Утицаји од | Хауард Филипс Лавкрафт, Монтагју Роудс Џејмс, Артур Макен, Ширли Џексон, Алџернон Блеквуд |
| Најважнија дела | Песме мртвог сањара, Писар таме: животи и дела, Недовршени посао, Фабрика кошмара, Завера против човечанства |
| Награде | Британска награда за фантастику за најбољу збирку прозе: Фабрика кошмара (1996), Награда Брем Стокер за најбољи роман: Недовршени посао (2002), Награда међународог удружења за хорор, за роман: Недовршени посао (2002). |
| Званични веб-сајт | |
| Државни Универзитет Вејн | |
Ремзи Кембел Лиготија сматра апсолутним мајстором натприродне страве и језовите прозе.[3].
Томас Лиготи рођен је 9. јула 1953. године у Детроиту (Мичиген, САД). Студирао је енглески језик и књижевност на Државном Универзитету Вејн, али је, притом, похађао и бројне курсеве из области музике и филозофије. Како су му студије послужиле да утажи интелектуалну глад, студирао је шест година. Дипломирао је 1978. године.[3]
Кад је у питању књижевност, све што је желео да сазна о књижевности, научио је у универзитетској библиотеци. Нарочито су га привлачили писци и покрети који су одражавали његов поглед на свет: декаденти и симболисти, дадаисти и надреалисти, морбидни и песимистични писци свих народа и култура. Пре факултетских студија није био нарочито посвећен читању, али је већ као тинејџер имао оформљену личност и негативан однос према свету и животу.[3]
У дечаштву, које је провео у католичкој школи, волео је хорор филмове, али је постојање књижевности страве открио релативно касно, кад је 1971. године наишао на џепно издање романа Уклета кућа на брду Ширли Џексон, који је познавао само као предложак за чувени хорор филм. Недуго затим, наишао је на збирку прича Артура Макена, писца који му се нарочито допао. Прекретница је наступила кад је набавио антологију прича Хауарда Филипса Лавкрафта, у којем је пронашао сродну душу, сличног темперамента и светоназора.[3]
Прву збирку прича, код малог издавача, у тиражу од 300 примерака, Лиготи је објавио 1985. године, под насловом Песме Мртвог Сањара. Премда скромна у смислу пласмана, ова књига може се похвалити предговором Ремзија Кембела, једног од најхваљенијих савремених писаца хорора. Ревидирано и проширено издање прве Лиготијеве збирке изашло је 1990. у Енглеској, а у Америци је код великог издавача добило издање у тврдом, а потом и у масовном, меком повезу 1991. године.[3]
Године 1991. излази и Лиготијева друга збирка прича, Писар таме: животи и дела, код истог издавача. Ова збирка, као и прича Последња арлекинова гозба, биле су номиноване за Светску награду за фантастику, али је нису добиле.[3]
Лиготијева трећа збирка, Ноћни дневник, појављује се 1994, док исте године излази и нешто опскурнија збирка сачињена од минијатура у којима се разрађују и реинтерпретирају чувени готски и хорор јунаци и мотиви, под насловом Мучно васкрсење Виктора Франкенштајна и друге готске приче. Неке од ових минијатура биле су део првог издања Песама мртвог сањара, а избачене су из каснијих. Са овом књигом почиње тренд Лиготија као култног писца, са посебним третманом, посебном дистрибуцијом - и посебном ценом.[3]
Најзначајнија и највреднија књига Лиготијевих прича икада објављена је, заправо, омнибус Фабрика кошмара из 1996. године. Садржај чине скоро све приче из његове три збирке, којима је додато шест наслова дотад необјављених у књишком облику. Укупно четрдесет пет прича у обимној књизи, код великог издавача и са предговором тада популарне списатељице Попи З. Брајт, практично се може сматрати непревазиђеним избором његових најбољих дела. Нажалост, Лиготи након ње није написао много тога новог.[3]
У часопису Монолит бр. 9, који је уредио Ото Олтвањи, а који је издао Flamarion из Београда, 1995. године, изашла је Лиготијева прича Последња арлекинова гозба, у преводу Јасне Мартиновић.
Издавачка кућа Booka из Београда је 2014. године објавила једини роман Томаса Лиготија, Недовршени посао, у преводу Горана Скробоње. У истој књизи, објављене су и приче Имам посебан план за овај свет и Мрежа кошмара.[4]
Орфелин издаваштво[5] из Новог Сада је 2017. године објавило Лиготијеву другу збирку прича, Писар таме: Животи и дела, у преводу Саве Кузмановића. Збирку је илустровао Ивица Стевановић, а Лиготијев есеј Утехе у ужасу превео др Дејан Огњановић, који је, уједно, написао и стручни поговор под насловом: Томас Лиготи: Из дубине најцрњег амбиса. Трећу збирку приповедака, под насловом Дневник ноћи, Орфелин издаваштво публиковало је 2019, док је четврту, Teatro Grottesco, публиковало 2021. године.
- 1982. године, од Организације нискотиражних писаца и уметника, за причу Хемичар.[2]
- 1996. године, за збирку Фабрика ужаса, Награда Брем Стокер.[6]
- 1996. године, за причу Црвена кула, Награда Брем Стокер.[7]
- 1996. године, за збирку Фабрика кошмара, Британска награда за фантастику.[8]
- 2002. године, за роман Недовршени посао, Награда Брем Стокер.[6]
- 2002. године, за роман Недовршени посао, Награда Међународног удружења за хорор.[9]
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
