From Wikipedia, the free encyclopedia
Тампонада срца (понекад и перикардијална тампонада) је поремећај у функцији перикардијума (срчане кесе) који се испољава сметњама у дијастолном пуњењу срца, због накупљања течности у перикардној шупљини и пораста интраперикардног притиска.
Тампонада срца | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | кардиологија |
Patient UK | Тампонада срца |
Перикард, срчана кеса (марамица) је фиброеластична двослојна кеса, сачињена од висцералног и паријеталног слоја, раздвојених перикардијалним простором, и налази се у средишњем делу грудног коша око срца. У здравих особа, перикардијална шупљина садржи 15 до 50 (бледоружичастог) ултрафилтрата крвне плазме који спречава појаву трења у току покрета срца. Улога перикарда је да штити срце од инфекција и спољашњих и унуташњих утицаја, држи срце у стабилном положају и спречава прекомерно ширење срчаних комора, што све заједно обезбеђује његово ефикасно функционисање.
Тампонада срца настаје као последица накупљања течности и пораста интракардијалног притиска, који отежава срчану функцију пумпања крви, и изазвана је дејством бројних узрока;
Накупљање течности у перикардној шупљини, ремети нормалну активност срца тј. нормално ширење његових шупљина, што директно умањује ударни и минутни волумен срца. У почетку поремећаја, пада само ударни волумен, док се минутни волумен одржава уз помоћ компензаторних механизама организма (убрзаног рада срца-тахикардије). Артеријски притисак, у почетној фази тампонаде, одржава периферна вазоконстрикција (сужење) крвних судова, а касније притисак нагло пада.
Једино побољшање венског пуњења десне преткоморе и коморе догађа се у инспирујуму када се интраперикардијални притисак и притисак десне преткоморе смањује. Десна комора може се ширити на рачун леве коморе избочавањем међукоморске преграде улево чиме се смањује дијастолно пуњење леве коморе.
Патофизиолошке промене у току тампонаде срца карактеришу се следећим хемодинамским поремећајима у организму;[1]
Тежина наведених хемодинамских промена, а са њима и тежина клиничке слике зависи првенствено од следећих фактора;[1]
Акутна тампонада срца (хемиперикард) већ код накупљања око 100 течности изазива смрт, док код хроничних случајева, због лаганог накупљања излива, организам може дуже време толерисати притисак и знатно веће количине течности (и до 1 литра).[1]
Акутна форма тампонаде срца обично почиње нагло са;[2]
Опште стање болесника се прогресивно погоршава, и у већини случајева, ако се не дијагностикује на време и не лечи адекватно, завршава се ануријом и знацима шока у терминалној фази, који може окончати смртним исходом.
Хронична форма тампонаде срца, карактерише се;
У анамнези болесник најчешће наводи постојање основне болести; перикардитиса или примена антикоагулантне терапије.
Физикалним прегледом открива се следећи клинички тријас симптома;
1. Артеријска хипотензија, — парћена убрзаним и једва чујним или нечујним радом срца.
2. Венски застој у великом крвотоку, — препознаје се по набреклим вратним венама и застојем у јетри. Ако је извршена компресија на горњу шупљу вену, јавља се оток врата и лица уз плаветнило (цијанозу) усана.
3. Парадоксални пулс (лат. ) — карактеристичан и увек присутан знак, мада се он може наћи и код констриктивног перикардитиса (лат. )
Феномен парадоксалног пулса[1]
- У току удаха ваздуха (инспиријума) долази до смањења амплитуде пулса (слабији пулс) и пада артеријског притисак за више од 8 до 10 (1,1 до 1,3 ).
- Развија се тзв. Кусмаулов знак као последица повишеног централног венског притиска у инспиријуму, што се манифестује као растезање и појачање пулсација вратних вена уместо нормалног нормалног смањења у инспиријуму
- Истовремено у току издисања ваздуха (експиријума) долази до пуњења вратних вена (јачи пулс).
Поред горенаведених знакова и симптома, код хроничне форме тампонаде срца, присутна је спленомегалија (увећање јетре) и значајно увећање силуете срца.
Аускултацијом уз помоћ стетскопа могу се чути две врсте шума: шум перикардног трења и хидропнеумоперикардни шум.
Шум перикардног трења — чује се у ситоли и дијастоли, синхроно са радом срца, најбоље у трећем и четвртом међуребарном простору уз леву ивицу грудне кости. Звук перикардног трења је груб звук, у виду гребања или шкрипања, и чује се на великом простору предсрчаног предела. Ова врста шумова настаје у току разних инфекција, бубрежне инсуфицијенције (уремије), након свежег инфаркта срца, и других поремећаја који су прећени стварањем фибринских наслага на листовим перикарда, и својим међусобним трењем стварају шумове.
Хидропнеумоперикардни шум — манифестује се појавом звука сличног бућкању. Звук је металног призвука и сличан је звуку који се јавља код хидропнеумоторакса. Овај звук настаје код накупљања течности (перикардијални излив) или гноја у срчаној кеси, најчешће након повреда, обично оружјем
Код већих излива и тампонаде срца, добија се потмуо звук са проширеним перкуторним границама срца. Срчана тмулост има облик троугла када болесник седи или стоји. Врх троугла срчане тмулости (код израженог излива) налази се у другом међуребарном простору. Срчана тмулост се протеже надоле до шестог међуребарног простора и са горњом границом јетре гради туп угао.
Граница релативне тмулости срца се изједначава са границом апсолутне тмулости, јер растегнута срчана кеса потискује плућа.
Метода | Налаз |
Рендген срца и плућа |
|
Електрокардиограм[6] |
|
Ехокардиографија[10] |
|
-томографија - томографија[12] |
|
Катетеризација срца |
|
Лабораторијске анализе |
|
• Дисекција аорте • Болести јетре • Асимптоматски констриктивни перикардитис
Како је код тампонаде срца клиничка слика тешка, а развој болести брз уз непрекидно погоршање стања болесника, лечење мора започети одмах након брзе и благовремене дијагностике, и сатоји се од;
Преко кисеоничке маске или носне каниле, ординира се нормобарични кисеоник са протоком од 5 до 10 лит./мин.[2]
Најчешћа је и најефикаснија мера у аутној тампонади срца, ако количина присутне течности угрожава живот болесника. Њен циљ је уклањање течности, из које се након прегледа може често установити и узрок тампонаде. Место пункције одређује се након рендген снимања, а све време у току пункције ЕКГ снимањем прати се рад срца. После пункције монитором се прате витални параметри болесника извесно време након пункције. Према индикацијама након пункције болеснику се може уградити дренажни катетер (3 ± 2 дана, у рапону 1-13 дана) јер су истраживања показала да је стопа рецидива (6% до 23%) нижа него у болесника код којих катетер није примењен.[16]
Остала симптоматска терапија заснива се на:[2]
Не препоручује се примена диуретика и лекова за смањење венског притиска (нитрата).[2]
Ова врста терапије примењује се након потпуног разјашњења узрока болести и усмерава се ка лечењу примарне болести, чија је компликација тампонада срца. Малигни процеси захтевају хируршко лечење интраперицардиалних процеса,[17][18] Хируршки приступ се препоручује само код болесника са хроничним веома велика излива код којих се више пута понавља перикардиоцентеза или интраперикардијална терапија није била успешна.[19][2]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.