Сјеничко-пештерско ћилимарство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сјеничко-пештерско ћилимарство као део занатских знања и вештина југозападне Србије, је вештина израде сјеничко-пештерских тканина, ћилима са два једнака лица на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце. Ћилимарство старовлашких и сјеничко-пештерских предела, има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима. Али за разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе. Ћилими ткани у овим областима југозападне Србије масовно су били у употреби код градског муслиманског живља.
| Сјеничко-пештерско ћилимарство | |
|---|---|
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Југозапад Србије, у општинама Сјеница, Тутин, Пријепоље, Нова Варош, Прибој и Нови Пазар |
| Заједница | Жене бошњачке и српске националности у сеоским, приградским и градским срединама |
| Датум уписа | 13. 12. 2018. |
| Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
За ћилимарство у сјеничко-пештерском крају се може рећи (према новијим истраживањима) да је то један од ретких крајева у Србији у коме су стваране тканине прошлости, садашњости и будућности, које су одувек биле на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.[1]
Сјеничко-пештерско ћилимарство, односно вештина израде ових ћилима, се налази на списку елемената нематеријалног културног наслеђа Србије[2] од 13. децембра 2018. године.[3]
Основне информације
По својим особеностим израде старовлашко-полимско ћилимарство у коме свакако значајно место има сјеничко-пештерско ћилимарство разврстано, је у ћилимарство такозване сјеничко-полимске, односно полимско-старовлашке ћилимарску област,[4] која је омеђена, у ужем смислу сјеничко-пештарском висоравни, а у ширем смислу полимско-старовлашком области. У овој области развило се неколико ћилимарских центара који носе назив:
- сјеничко-пештерски ћилимарски центар,
- ивањички ћилимарски центар,
- ужички ћилимарски центра,
- ћилимарски центар неких других крајева.[5]
Ћилими ткани у овим областима масовно су били у употреби код градског српског и муслиманског живља, било у њиховим домовима или у верским објектима (џамијама).[6]
Историја
Порекло сјеничко-пештерског ћилимарства не може се разматрати изван порекла и развоја ћилимарства у другим крајевима Србије. Досадашња истраживања показала су да корени овог ћилимарства леже у далекој прошлости, на ште је утицало:
- обиље домаће сировинске базе, пре свега вуне у овој претежно сточарској области,
- добро познавање ткалачких вештина
- географски положај који је омугаћавао да на овај простор продру бројни културни утицаја Истока и Запада
- богата историјска прошлост,
- локалних специфичности, које су његовом развоју дале одређене особености, по којима ће се до данас разликовати од ћилимарства у другим крајевима Србије.
Ћилими су првобитно били израђивани на хоризонталном разбоју скоро све до Другог светског рата, очему говоре сачувани примерци из најстарије фазе овог ћилимарства.
Појавом вертикалног разбоја, с почетка 20. века (који је прво примењен у Ћилимарској школи у Сјеници, а потом и у приватним сјеничко-пештерским кућама), у ћилимарској радиности овог краја настале су бројне промене — у техници израде, колористици и ликовном изразу ћилима, рађених на овом разбоју.
Израда
По својим особеностим израде сјеничко-пештерско ћилимарство је разврстано у такозвано сјеничко-полимску, односно полимско-старовлашку ћилимарску област.[4]
Сјеничко-пештерски ћилим је тканина са два једнака лица, рађена на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце праменке.[7] Сјеничко-пештерски ћилими који се израђује у једном комаду, двонитном техником ткања, првобитно су ткани на хоризонталном а од почетка 20. века на вертикалном разбоју.
- Ћилими типа шаренице или ћилимача
Ћилими су првобитно украшавани читавом површином бесконачним мотивима пруга у двобојном или вишебојном колориту. То су углавном били ћилими типа шаренице, и претходили су изради ћилима у правом смислу те речи, са издељеном орнаменаталном површином на средини и окрајницом (околицом). За овако исткану тканину у сјеничком крају настао је назив ћилимача (додавањем суфикса —„ача” речи ћилим), како би се њом означио прост и једноставан ћилим, који се се значајно разликује у однсоу на развијени ћилим, однсоно ћилима у правом смислу те речи. Како се први пут реч ћилим у Србији јавља од 17. веку, када су најстарији ћилими већ називани ћилимаче у сјеничко-пештерској области, утврђено је да се у Србији једино у сјеничко-пештерском и у ивањичком крају користио назив ћилимача или ћилимара.
По наводима једне ткаље из Сјенице:
Ћилимача се тако зове, зато што није балучана — тј. зато што осим пруга ћилимача није била украшена другим шарама — балуцима
- Балучани ћилими
За разлику од ћилимача или ћилимара у сјеничко-пештерском крају, у развојном смислу, у 19. веку појавили су се и савршенији ћилими, чија је целокупна површина била прекривена шарама — балуцима. За разлику од ћилимача које се раде или само техником преткивања, или у комбинацији са техником на престе (клечањем), на ћилимима је примењена превасходно техника клечања.
На неким ћилимима примењивана је истовремено техника претковања, која је комбинована са техником узлења (чворања). Зато у сјеничко-пештерском крају кажу да је ћилим у однсу на ћилимачу, балучан, однсоно сав ишаран.[8]
Међу ћилиме старије израде у сјеничко-пештерском крају издвајају се и ћилими исткани на хоризонталном стану звани колаши на котуртове, на колцад, и гранаши, гранаше. Они спадају у групу великих подних ћилима, које карактерише разноврсност варијантних облика. Сатављени су од три до четири поле.[9]
Значај
Због изузетног значаја сјеничко-пештерског ћилимарства за културу Србије, Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Србије, на састанку одржаном 13. децембра 2018. године, донео је одлуку о упису у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије сјеничко-пештерско ћилимарство, као препознато живо наслеђе Србије, које су различите заједнице, преносећи га с генерације на генерацију, препознале као обележје сопственог идентитета и сачувале до данашњих дана.
Разлике између пиротског, сјеничко-пештерског и стапарског ћилима
Сваки од ових ћилима препознатљив је по шарама, а сјеничко-пештерски се понекад теже разликује од пиротског.[10]
Главне одлике пиротског ћилима:[10]
- нема наличје, односно лице и наличје су идентични,
- израђује на вертикалном разбоју,
- сировина је најбоља вуна од оваца са Старе планине,
- основна техника ткања је клечање, којим се постиже исти изглед са обе стране,
- шаре су углавном аутентичне, увек симетричне, а најпознатија је корњача која симболизује благостање и дуг живот.
- оно што пиротски ћилим разликује пре свега од сјеничко-пештерског јесте такозвани ћенар, односно ивица која уоквирује или цео ћилим (спољашњи ћенар) или целине на ћилиму (унутрашњи ћенар или чендра). Ћенара углавном нема на сјеничко-пештерском, и никад на стапарском ћилиму.
Главне одлике сјеничко-пештерског ћилима:[7]
- грубље је грађе од осталих,
- шаре су углавном геометријске, понекад сличне онима на пиротском,
- нема ћенар, односно ивицу,
- може бити с ресама и без њих, и грубље је пређе
- Некада се израђивао на хоризонталном разбоју, па је морао да се саставља по средини или из неколико делова. Данас се тка на вертикалном разбоју, из једног дела,
- сировина је вуна сјеничке аутохтоне овце праменке.
Главне одлике стапарског ћилима:[9]
У популарној култури
Види још
Извори
Спољашње везе
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.