Ћилим

Ћилим је врста тепиха рађена на ткачком разбоју најчешће од вуне. Ћилим се највише ради на подручју Блиског истока и Балкана. Реч потиче од турске речи "килим" што у преводу значи простирач или покривач. Иако је основна намена ћилима покривање подова због своје лепоте се могу наћи на зидовима као таписерије или зидњак. Такође због мекоће могу лако заменити и класичне прекриваче нарочито у зимским месецима.

Подни ћилими се најчешће раде на разбоју помоћу две технике ткања: поступком провлачења вунених нити одозго и одоздо и уметањем петљице којом се оставља чупав изглед на површини. Ћилими се најчешће праве од квалитетне вуне мада се могу користити и конопља, свила или лан.

Постоје велики број врста и подврста ћилима и углавном се разликују по географским локалитетима на којима се праве ћилими са одређеним особеностима.

Персијски ћилим

Најпознатија врста ћилима је персијски ћилим. Најдрагоценији примерци персијских ћилима настали су од XV до XVII века у Персији, Сирији, Туркменистану и другим провинцијама Мале Азије. Касније радионице се везују за многе локалитете као што су Шираз, Ширван или Табриз.^[1] Персијски ћилим/тепих је изузетно цењен на западу и на аукцијама достиже огромне цене. На једној аукцији 2011. године један "персијанац" је достигао цену од 7,2 милиона евра, и он се сматра најскупљим тепихом/ћилимом на свету.^[2] У Сјеници је 1905. основана ћилимарска школа, првобитно са персијским шарама. У Београду је гђа Вана Јанић 1938. основала радионицу персијских тепиха.^[3]

Балкански ћилим

За златно доба ћилимарства на Балкану узима се период од средине 19. до средине 20. века. Сматра се да се током тог раздобља ћилимарством бавило више од 3/4 женске популације на Балкану. У то време издвојили су се ћилимарски центри чији производи су постали познати због својих особености по називу: босански, пиротски, лички, сјеничко-пештерски, стапарски и ћипровачки (бугарски) ћилим. Занимљиво да пиротски ћилим нема наличје, него два идентична лица. Од средине 20. века због миграције село-град, идустрализације и урбанизације долази до велике стагнације у изради ћилима. А, на почетку 21. века у балканском земљама чине се велики напори на очувању старих заната између осталог и ћилимарства.

Остале врсте

Међу осталим врстама најзначајнији је турски ћилим а у региону и босански ћилим. Поред ових постоје и: Украјински ћилим, Пољски народни ћилим, Чипровски ћилим у Бугарској и други.

Remove ads

Ткани ћилим од конопље проткан перјем. Потиче из периода XX века. Служио је као надзидник или украсни ћилим за кревет. Део је збирке текстила Народног музеја у Лесковцу.
Фотографија из часописа „Зорица” на којој је приказана девојчица са мајком која тка пиротски ћилим
Ткани ћилим, украшен геометријским елементима.Део је збирке текстила Музеја Херцеговине у Требињу
Шара Сова
Шара корњача са пиротског ћилима
Чилими из колекције Народног музеја у Нишу