Српска архиепископија

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.^[1]

Српска архиепископија
Основни подаци
Оснивање	1219.
Аутокефалност	1219—1346.
Канонско признање	канонски призната
Предстојатељ	архиепископ српских и поморских земаља
Сједиште	Жича/Пећ
Канонска јурисдикција	средњовековна Србија
Календар	Јулијански календар
Статистика

Српски православни манастир Жича, првопрестолни манастир Српске архиепископије (1219)

Пећки манастир Светих апостола, друго средиште Српске архиепископије

Историја

Аутокефалну архиепископију у средњовековној Србији основао је 1219. године први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Жичи.^[2] Касније током 13. века, управно сједиште је премештено у Пећки манастир у старој области Хвосно (северна Метохија). Српски цар Стефан Душан је 1346. године уздигао Пећку архиепископију на степен Пећке патријаршије. Данас је спомен на Пећку архиепископију очуван у титули српског патријарха, који је на првом месту „архиепископ пећки”.

Српски архиепископи

Архиепископ	Раздобље	Напомене	Слика
Свети Сава	1219. – 1233.	Син Стефана Немање. Први српски архиепископ. Основао је десет епископија, написао Номоканон, стекао међународно признање српске аутокефалне цркве. Умро је у бугарској престоници Трнову 1236. године.
Арсеније I Сремац	1233. – 1263.	Ученик архиепископа Саве. Подигао цркву Светих апостола у Руговској клисури, касније позната као црква Вазнесења Господњег. Повукао се са архиепископске столице због парализе.
Свети Сава II	1263. – 1271.	Син Стефана Првовенчаног. Световно име било му је Предислав. Пре 1263. године био је хумски епископ. Гонио је јеретике. Сахрањен у цркви Светих Апостола у Пећи.
Данило I	1271. — 1272.	Вршио функцију архиепископа само годину дана. Смењен је из непознатих разлога.
Јоаникије I	1272. – 1276.	До 1272. године био игуман манастира Студенице. Повукао се у знак протеста због Драгутиновог збацивања Уроша са власти. Сахрањен је заједно са њим у манастиру Сопоћани.
Јевстатије I	1279. – 1286.	Био је игуман манастира Хиландар и зетски епископ. Сахрањен је најпре у Жичи, али су његове мошти након разарања (1291) пренесене у Пећ.
Јаков	1286. – 1292.	Током његовог столовања Жича је разорена од стране Бугара те се средиште архиепископије премешта у Пећ.
Свети Јевстатије II	1292. – 1309.	Ширењем српске државе под Милутином шири се и подручје јурисдикције српског архиепископа. У овом периоду основане епископије Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска и Скопска
Свети Сава III	1309. – 1316.	Архиепископ свих српских и поморских земаља. Током његовог понтификата отпочела изградња манастира Бањска.
Никодим I Пећки	1316. – 1321.	Пре доласка на архиепископску столицу био игуман манастира Хиландар. Превео је Јерусалимски типик Светог Саве Освећеног на српски језик. Крунисао Стефана Дечанског за краља и тиме одредио став српске цркве у грађанском рату 1321. године.
Данило II	1324. – 1337.	Од 1307. до 1310. године игуман манастира Хиландар. Обављао је и функције бањског игумана и хумског епископа. Наговорио Милутина да дозволи Дечанском да се врати из Византије. Писац чувених "Житија краљева и архиепископа српских". Крунисао Душана за краља септембра 1331. године у Сврчину. Надгледао изградњу Високих Дечана. Подигао манастир посвећен Богородици Одигитрији.
Свети Јоаникије II	1337. – 1346.	Украсио цркву у Пећи. Обављао је функцију логотета. Постао је 1346. године први српски патријарх.

Епархије

Епархије из доба Светог Саве:^[3]

• Жичка архиепископска епархија,
• Рашка епархија,
• Призренска епархија,^[4]
• Липљанска епархија,^[5]
• Хумска епархија, такође позната и као Лимска,
• Хвостанска епархија,^[6]
• Зетска епархија,^[7]
• Топличка епархија,
• Будимљанска епархија,
• Дабарска епархија,^[8]
• Моравичка епархија, такође позната и као Ариљска.

Епархије из каснијег доба:

• Бањска епархија,^[9] такође позната и као Ибарска или Звечанска,^[10]
• Београдска епархија, такође позната и као Мачванска,
• Браничевска епархија,
• Дебарска епархија,
• Морозвиздска епархија,
• Нишка епархија,^[11]
• Скопска епархија,

Види још

• Српска православна црква
• Историја Српске православне цркве
• Пећка патријаршија
• Историја Пећке патријаршије
• Свети Сава
• Историја Срба у средњем веку
• Историја Србије у средњем веку

Извори

1. Слијепчевић 1962.
2. Богдановић 1981, стр. 315–327.
3. Popović 2002, стр. 171–184.
4. Јањић 2013, стр. 157–170.
5. Јанковић 1983, стр. 27–37.
6. Јањић 2009a, стр. 138–194.
7. Јанковић 1984, стр. 199–204.
8. Јањић 2011, стр. 133–148.
9. Јањић 2009b, стр. 103–114.
10. Јањић 2014, стр. 147–162.
11. Калић 1984, стр. 5–40.

Литература

• Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168—1371. Београд: Вајат.
• Благојевић, Милош (2006). Поседи манастира Хиландара на Косову и Метохији (XII-XV век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Živković, Tibor; Bojanin, Stanoje; Petrović, Vladeta, ур. (2000). Selected Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century): Relating to the Territory of Kosovo and Metohia. Athens: Center for Studies of Byzantine Civilisation.
• Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9-10 (1959): 79—95.
• Ивановић, Радомир (1961). „Земљишни поседи грачаничког властелинства”. Историјски часопис. 11 (1960): 253—264.
• Јанковић, Марија (1983). „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија”. Историјски часопис. 29-30 (1982-1983): 27—37.
• Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 199—204.
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
• Јањић, Драгана (2009a). „Подаци за историју Хвостанске епархије” (PDF). Баштина. 26: 183—194.
• Јањић, Драгана (2009b). „Бањска епископија и разлози њеног оснивања” (PDF). Баштина. 27: 103—114.
• Јањић, Драгана (2011). „Белешке о Дабарској епископији” (PDF). Баштина. 31: 133—148.
• Јањић, Драгана (2013). „Призренска епископија: Историјско-канонски аспекти” (PDF). Баштина. 34: 157—170.
• Јањић, Драгана (2014). „Разлози установљења Звечанске епископије” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 44 (2): 147—162.
• Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
• Калић, Јованка (1984). „Ниш у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 5—40.
• Калић, Јованка (2009). „Држава и црква у Србији XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 46: 129—137.
• Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
• Марјановић, Драгољуб (2018). Византијски свет и Српска црква у 13. и 14. веку. Нови Сад: Mediterran Publishing. ISBN 978-86-6391-098-0.
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
• Тарнанидис, Јоанис (2005). „Аутокефалија српске у бугарске цркве у плановима цара Михајла VIII Палеолога и унионистички сабор у Лиону”. 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Међународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. стр. 101—111.
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
• Пећка патријаршија ()

Спољашње везе

• Трибина „Оснивање и смисао Жичке (Пећке) архиепископије“