По завршетку режије на Академији уметности у Београду одлази на Косово и Метохију у Покрајинско народно позориште у Приштини, где режира низ представа у Српској и Албанској драми. Његова прва режија је била представа „Сви моји синови” Артура Милера у Српској драми (премијера 16. октобра1952). Убрзо ће поставити дела „Човек који није постојао” Јосипа Лешића, „Без трећег” Милана Беговића и „Тартифа” Ж. Б. Молијера. У Приштини ће се оженити и албанском глумицом Мерибане Шаља (1931 - 1956), сестром Абдурахмана Шаље, која ће после неколико година умрети у 25. години живота. У Београд ће се вратити 1958. године.
Кад Телевизија Београд покрене телевизијску драму, Раваси ће написати сценарио по Нушићевој драми „Кирија” и тако режирати прву ТВ драму на РТВ Београду (1959). Потом ће уследити дуодрама „Пукотина раја” са Олгом Спиридоновић и Михајлом Викторовићем. Те године режираће и „Кризантему” Маријана Матковића. У свом радном веку Раваси је режирао 84 телевизијске драме и телевизијске серије. Од серија познате су: „Код судије за прекршаје” у 13 епизода (1966 – 1968), „Волите се људи” у 6 епизода (1967), Баксуз у 6 епизода (1969), „Хроника паланачког гробља”, по истоименој прози Исидоре Секулић, у 4 епизоде (1971). Последња ТВ режија била му је драма „Тесла” Милоша Црњанског, у адаптацији Весне Језеркић (1993). Урадио је и једну епизоду „Оставштине за будућност” о сликару Марију Маскарелију (1988). Режирао је ТВ драме Вељка Петровића, Бранимира Ћосића, Борислава Пекића, Данила Киша, Моме Капора, Љубомира Симовића, Милана Кундере, Андреја Хинга, Мирка Ковача, Синише Ковачевића и других савремених писаца.
За Телевизију Скопље режирао је драме: „Лудиот и калуѓерицата” (1968) и „Нешто темно и тешко” (1968).
Догодило се да је Славољуб Стефановић Раваси своју последњу позоришну режију имао у приштинском Народном позоришту21. октобра1994. године; режирао је „Покојника” Бранислава Нушића. Након тога, био је ангажован у Телевизији Приштина на обуци младих редитеља.