српски књижевник From Wikipedia, the free encyclopedia
Данило Киш (мађ. ; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) био је српски и југословенски књижевник и академик. Киш је био романописац, есејиста, критичар, преводилац и дописни члан Српске академије наука и уметности.[1] Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника 20. века а његова дела преведена су на све водеће светске језике.[2]
| Данило Киш | |
|---|---|
 Поштанска марка с ликом Данила Киша, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године | |
| Датум рођења | 22. фебруар 1935. |
| Место рођења | Суботица, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 15. октобар 1989. (54 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Образовање | Филолошки факултет Универзитета у Београду |
| Супружник | Мирјана Миочиновић (1962—1981) Паскал Делпеш (1981—1989) |
| Период | 1953 — 1989 |
| Најважнија дела | Рани јади; Пешчаник; Енциклопедија мртвих; Час анатомије; Башта, пепео; Гробница за Бориса Давидовича |
| Награде | НИН-ова награда (1972) Награда Иван Горан Ковачић (1977) Награда Жељезаре Сисак (1979) Андрићева награда (1983) Француски орден Витеза уметности и књижевности (1986) Награда АВНОЈ-а (1988) |
| Потпис |  |
| Званични веб-сајт | |
Киш је рођен 22. фебруара 1935. године у Суботици, од оца Едуарда Киша (рођ. Едуард Кон) мађарског Јевреја и мајке Милице, рођ. Драгићевић, православне Српкиње или Црногорке пореклом са Цетиња.[3][4]
Презиме његовог оца је у моменту када се родио било је Кон али је отац мађаризовао своје презиме променивши га у Киш.
До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран на Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.
На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.
Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Преминуо је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је по сопственој жељи по православном обреду[5] у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Шест месеци пре смрти снимио је серију "Голи Живот" у Израелу у сарадњи са Александром Мандићем. Серија је емитована шест месеци после његове смрти.
Марк Томпсон је написао књигу „Извод из књиге рођених: Прича о Данилу Кишу” и за њу добио награду „Лора Шенон за савремене европске студије” 2016. године.[6] Миливоје Павловић је 2016. године објавио монографску студију „Венац од трња за Данила Киша” 223017228[7] Књига је преведена на више језика (мађарски, француски, италијански).[8]
Своје прве радове је објавио 1953. године и то су:
Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године.
Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и „Мансарда“, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда.
Роман „Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.
Роман „Пешчаник“ објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја „По-етика“. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке „По-етика“ (интервјуи). „Гробницу за Бориса Давидовича“ чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао „Час анатомије“. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис „Час анатомије“ објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду . Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку приповедака „Енциклопедија мртвих“ Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији и у Немачкој . Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду .
Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду.
Његова постхумна издања из 1990. године су:
Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.
У књизи Породични циркус 1993. године објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник.
Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.
Његова преписка је објављена у књизи „Из преписке” крајем 2021. године.[10]
Киш је један од најпревођенијих писаца, његова дела превођена су између осталог на руски језик.[11] Добитник је низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда.
Награда „Данило Киш” се додељује на Филолошком факултету у Београду, при Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, за најбољи семинарски и најбољи мастер рад.[14][15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
