Гајде су народни музички дувачки инструмент састављен од мешине и свирале.[1] Некада су биле уобичајен инструмент широм Европе. У Срба и осталих Јужних Словена гајде се свирају и данас, махом у селима. Што се Европе тиче свака земља има свој тип гајди (bag pipes), међутим у многим земљама то више није тај изворни тип гајди, већ су усавршене до те мере да су на свиралу додати чак и механизми са клапнама, примитивни пискови од трске су замењени индустријским те се и звук условно речено профинио и прилагодио више класичном извођењу. Међутим, овим техничким побољшањима западноевропски типови гајди много су изгубили од своје руралности и рустике звука.[2][3]
 Шкотски гајдаш | |
| Класификација | народни инструмент
|
|---|---|
Пракса свирања на гајдама се налази на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.[4]
Порекло имена
Постоје различита објашњења о пореклу имена овог инструмента - гајде:
- Српски етномузиколог Петар Д. Вукосављевић у својој студији о ерским гајдама, помиње стари српски назив инструмента – гадље, преузетог из Вуковог ”Српског рјечника”, док етимологију данашњег назива гајде изводи од арапскотурске речи ghaida - благост (према немачком лексикону музичких инструмената из 1913. г.)
- Боривоје Џимревски у својој књизи ”Гајдата во Македонија” наводи објашњење овог термина, узето из ”Новог Гроув речника музичких инструмената” (New Grove Dictionary of Music and Musicians) аутора Стенлија Садијеа (Stanley Sadie), који термин гајда (односно гајде) повезује са готским изразом gait или ghait - коза, те отуда реч гајде означава музички инструмент сачињен од козје коже[5]
Историја
Трагови инструмента сличног гајдама сежу у прошлост више хиљада година. У древном граду Уру, као и у древном Египту пронађене су једноставне свирале од трске, које музиколози сматрају претечама данашњих гајди. Није познато када је и ко додао мешину.
У библијској књизи Данила, написаној више од 500 година пре нове ере, помиње шест вавилонских музичких инструмената. Један од њих је и арамејски назив сумпонија, у многим језицима преведен као гајде. Иако се не може поуздано рећи како је тај древни вавилонски инструмент изгледао, вероватно је личио на гајде које још увек постоје на Оријенту. Извештаји откривају да су у Персији (данашњи Иран), Индији и Кини гајде коришћене у разним облицима, а неки од њих још увек постоје.
Римски историчар Светоније пише да је цар Нерон током своје владавине у првом веку нове ере обећао да ће, ако задржи свој престо, свирати „редом хидрауличне оргуље, флауту и гајде“. Гајде се помињу у Старом Риму и пре тога, 37. године нове ере, у једној песма за коју се верује да ју је написао песник Вергилије, као „свирале које угодно цвркућу“.
Римска пешадија је имала своје гајдаше, али се не може са сигурношћу утврдити да ли су Римљани донели гајде 43. н. е. приликом освајања британских острва, или су само увећали њихов тамошњи број.
Гајде су се још од давнина свирале у Италији, Ирској, Немачкој, Пољској, Француској и Шпанији, као и на Балкану и Скандинавији. Зна се да су око 500. п. н. е. Келти донели неку врсту гајди у Шкотску, али и да је у Шкотској и многим грофовијама у Енглеској још одраније постојало неки облик овог инструмента. Шкотске гајде пореклом су из шкотских висоравни, а свирају се у Британији, Канади, Сједињеним Државама и другим земљама енглеског говорног подручја. Данашње гајде старе су око 300 година.[6]
Гајде на простору Балкана
Гајде се, у веома сродним облицима, јављају у Србији, Македонији, Бугарској, Албанији, Хрватској.
На простору Балкана пронађено је неколико типова гајди:
- Јужноморавско-македонски тип - најраспрострањенији тип и свира се од околине Ниша па све до југа Македоније.
- Сврљишке гајде, које имају гајденицу (свиралу, гајдарку) са дуплом цеви, срећу се у околини Ниша.[7]
- ерске гајде
- банатске или мокринске гајде
- војвођанске гајде, које имају мех и такође свиралу са дуплом цеви[8]
Сваки тип одликовао се различитим штимом (углавном нетемперованим), касније су мајстори ухватили калупе по којима су правили гајде прецизнијег штима.
Гајде у савременој музици
Данас се гајде свирају уз гоч тј. тапан па и уз тамбуру. Постале су саставни део неофолк и неовизантијских музичких састава, као и свих група које се баве архаичном музиком.[9]
Гајде у Србији
| Свирање на гајдама | |
|---|---|
 Српски гајдаш на Нишком кеју (Ворлд мјузик фестивал у Нишу, 2001) | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Југоисточна и североисточна Србија и Војводина |
| Заједница | Заједнице српског, македонског и влашког становништва |
| Предлагач | Музиколошки институт САНУ, Центар за културу Сврљиг, Центар за културу града ЗајечараКултурни центар Панчева, Академско друштво за неговање музике „Гусле”, КУД „Јабланичко коло” |
| Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
Сам звук гајди води дубоко у прошлост у задње репове корена народа. Веома драгоцено је то што на Балкану постоје и данас се праве примитивни типови гајди које су свирали и наши преци. У прошлости су се на гајдама свирала кола и ора и биле су верни пријатељи пастира, поред фрула и кавала. Пастири су били они који су их најчешће и правили идући за овцама.
Свирање на гајдама изводи гајдаш, свирац, гајдар, гајдарџија, карабаш (влашки: cărabăş) и карактеристично је за заједнице српског, македонског и влашког становништва. На саборима гајдаш би обично стао у средину кола и свирао док се коло вило око њега, он би се пак окретао лицем час једнима час другима, показујући своје уживање (мерак). У народу се каже дува у гајде.[2][10]
Опис и израда инструмента
Гајде се састоје од неколико елемената: Гајденица (гајдурка по македонски, свирала, гајдарка) део који даје звук, има рупе где свирач пребира прстима и кроји мелодију са украсима. Број рупа се креће између 6 и 8. Гајденица се прави од тврдог дрвета. Најчешће су то шимшир или зеленика, дрен, јоргован и шљива.
На врху гајденице налази се криви завршетак који се некада правио искључиво од бивољег или другог рога, а данас мајстори овај егзотични материјал замењују дрветом. Са врха овог дела на узици од коже виси зуб од вука, дивље свиње или медведа... или канџа орла или сокола. Овај оштри предмет служи као амајлија, уједно и као алат којим су се дотеривале рупе када су штимоване помоћу пчелињег воска (величина рупе се сужавала капањем пчелињег воска).
Писак се налази у споју између мешине и гајденице. Вибрацијом његовог језичка добија се звук. Писак (писка македонски) прави се од сирове барске трске или од младица зове. Писак се накратко урони у врело уље како би се заштитио од влаге. Штим гајде умногоме зависи од писка и од климатских прилика те се гајдашима саветује, уколико свирају заједно са другим инструментима увек имају са собом неколико писака, који се у штиму разликују за неколико центи или пола степена.
Сви прстенови у које се углављују дрвени делови, када се спајају са мешином, зову се главчине и праве се од крављег рога (данас услед недостатка материјала, од дрвета).
Дрвени део у који се дува има повратни вентил, са клапном од парчета коже, a у новије време од гуме.
Велика дугачка цев која даје дубок (бас) тон такође има свој велики писак и зове се прдало (брчало на македонском), бас, бордун, или дрндало. Склапа се из три дела и прави се од дрена, шимшира или зеленике.
Мешина се прави од коже јарета или јагњета која се суши, потапа у кречну воду и тако импрегнира. Део са крзном окреће се унутра да држи влагу и топлоту.
Цео инструмент маже се лојем или воском на свим спојевима да не пушта, а мешина се маже свињском машћу да би се очувала.[5] Овакав облик гајди није се променио вековима.
Нематеријално културно наслеђе Србије
Свирање на гајдама, народном музичком инструменту, на територији Србије се односи на солистичку праксу свирања на двогласним и трогласним гајдама. Репертоар народне музике за овај инструмент обухвата народне игре, песме, импровизационе форме и специфичне песме ритуалног карактера (жетварски, свадбени, посмртни обред, обредна поворка коледара у југоисточној Србији). Певање уз гајде је ређе присутно у пракси, и то пре свега код војвођанских свирача на трогласним гајдама.
Овај облик извођачке уметности присутан је у источном појасу Србије (околина Неготина, Зајечара, Бора, Мајданпека, Пожаревца, Сврљишки крај са околином, околина Ниша, Заплање, Шоплук и околина Лесковца) и у Војводини (претежно Банат - околина Кикинде, Зрењанина и Панчева и Сремске Митровице).[4]
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
