Самош

За реку погледајте страницу Самош (река).

Самош је насеље у општини Ковачица, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1.004 становника.

Самош
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Јужнобанатски
Општина	Ковачица
Становништво
— 2011.	1.004
— густина	17/
Географске карактеристике
Координате	45° 12′ 08″ С; 20° 46′ 21″ И
Временска зона	(), лети ()
Апс. висина	89
Површина	57,3 2
Самош Самош на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	26350
Позивни број	013
Регистарска ознака

Историја

Самош је основан између 1802 – 1806. године од стране војног ерара и насељен је Србима и Румунима из Сечња и Чавоша. Припадао је добричкој компанији немачко-банатске регименте. У почетку је општина имала само малу богомољу у коју су смештене иконе донете из Сечња и Чавоша.

Овде се налазе Српска православна црква Светог Николе у Самошу и Водица Силаска Св. Духа - Тројица у Самошу.

Године 1840. почела градња цркве посвећене празнику Летњем Св. Николи, која је потпуно довршена освећена 1847. године.^[1] Иконе иконостаса су пренете из два места Сечња и Чавоша. Иконостас чине две групе икона: старије су зографске рад Недељка Поповића, а новије су изгледа дело иконописца Јована Исајловића млађег. Обе иконе на црквеним троновима урадио је као поклон, Уроша Предића постављене накнадно. Исте године кад и храм, уз њега је подигнута и српска народна школа. У Самошу било је 1843. год. 2.152 становника православне вере, са два пароха, а два учитеља поучавало је 220 ђака.

По државном попису православног клира из 1846. године у Самошу има 2.379 становника. Парохијско звање је основано 1806. године и од тада се воде све матичне књиге. Свештеници су Димитрије Пиваровић и Марко Нешковић. У народној школи је 215 ђака, а мушкој деци предаје Павле Векецки, а женској учитељ Адам Дрндарски.^[2] Пароха старог Нешковић заменио је потом његов син поп Макса, који је провео 30 година на самошкој парохији, где је и изненада умро 1890. године.^[3]

За развој Самоша најзаслужнија је породица велепоседника и трговаца Теодоровића. Јован Теододовић је (пре и после) 1908. године био вирилни члан Торонталске жупаније, са пореском основицом 1482 круне. Чланови породице Јована Јоце Теодоровића (1828-1908) имали су напредно имање - одају са земљом, кудељару, дућан, огромну кућу у центру села и друге некретнине. Били су и црквени добротвори, те народни посланици и по богатству вирилни чланови скупштине Торонталске жупаније. Иза те отмене господе банатских Срба племића, остала је лепа галерија њихових портрета (14), које је по њиховој наруџбини, рођак сликар Урош Предић урадио бесплатно, са још приде неколико икона за самошки храм.

Године 1874. Самошка општина је добила право држања једног годишњег вашара. Били су то дефинисани јесењи дани, током 19-22. септембра.^[4]

По подацима из 1905. године Самош је велика општина у Алибунарском срезу. Ту живи 2648 становника у 538 домова. Срби су у огромној већини; има их 2526 или 96% са 515 кућа. у месту је српска православна црква и три комуналне школе. Од комуникацијских средстава ту су ПТТ и железничка станица. Храм је био у добром стању, порта пространа ограђена и уређена. Црквена општина је била уредна, под председништвом Душана Лујанова. Парохија је прве највише платежне класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је тада поп Димитрије Дроњак родом из Деча, са службом у месном храму већ 14 година. Постоје два српска православна гробља. Школа је од 1872. године комунална, има два школска здања. У једном здању су две дворнице (учионице) за II-V разред, а у другом здању је дворница само за I разред. Учитељско тело чине: учитељ Правдољуб Предић родом из Самоша, служи у месту од 1897. године; учитељица Софија Арнот родом из Мокрина, служи ту од 1899. године; учитељ Михајло Дрндарски родом из Добрице, служи у Самошу од 1900. године. Редовну наставу је пратило 403 ђака, а у пофторну школу су ишла чак 235 ученика.^[5]

Постојала је 1905. годину у Самошу Српска земљорадничка задруга са капиталом од 3342 к. На њеном челу су тада били: председник марко Јованов и пословођа Влада Молдован.^[6]

Најзанимљивија личност у Самошу је био православни парох поп Александар Павловић. Био је овај не само парох већ и протонамесник вршачки; човек од поверења владике Кенгелца.^[7] Као врло образован а само сеоски, самошки свештеник у периоду 1844—1891. године, као добар зналац страних језика - преводилац и теолошки писац, објавио је десетак наслова књига.^[8] На књижевном пољу јавља се 1844. године са песмом "Слоги" коју је објавио на првој страни српски лист "Пештанско-будимски скоротеча". Исте године у Новом Саду појављује се његова прва књига, драма "Заробљена Милка". Он је тада Ковинац, а потписује се са додатком "Велмужић". После укидања банатске Војне границе, он се активира у јавном животу као парох самошки. Већ 1874. године публикује један спис у одбрану православне цркве. Као "клерикалац" по политичком уверењу, има посла са политичким непријатељима који га јавно нападају. У одбрану себе и својих заштитника у Вршцу, саставља полемичку политичку брошуру са насловом "Одговор старом Саборлији" 1883. године. У то време остварује лепе резултате на књижевном пољу, и исте године (1882) издаје чак три духовне књиге. Била су то панчевачка издања, житија Св. Димитрија и Св. Николе, те "Златоустове беседе". Хајнрих Чоке, немачки књижевник му је омиљени стваралац, којем се враћа више пута. Прво је 1879. године превео од Чоке-а наслов "Самоглед или погледи на свет и на Бога", и објавио у Панчеву. Други пут се упушта у већи подухват, након превода са немачког Чоке-а "Часови за побожна размишљања", исто је допунио својим мислима, и преко новинама објавио 1886. године претплату на дело "Часови побожности". Али то издање најављивано као "целокупно дело од 10 књига", није се никад појавило, услед малог одзива претплатника. Павловић је годинама сарађивао и са "духовним" црквеним листовима, попут "Српски сион" и "Глас истине", за које је писао прилоге. Али тај врсни теолог, који се по таленту и способностима истицао међу браћом свештеницима, остао је упамћен у Самошу тек као неки "поп Шандор". За Самошане он је само један од сеоских шпицлова (као шерет?), који се надмудривао са недостојним сапарохом, поп Дроњком. Свештеник Павловић је поживео 72 године, и умро после дугог боловања 1891. године у Самошу.^[3]

Владимир Фијат (1883—1959),^[9][10] образовао се за трговачког путника, а завршио као кувар у краљевском двору у Београду. Као колекционар, после разговора са Ивано Шајном, поклонио је родном месту своју уметничку збирку, од преко 130 уметнина, да се од ње направи завичајни музеј - његов легат у Самошу. Збирка која је сада у галеријској функцији у центру Самоша, настала је под непосредним утицајем његовог добротвора кнеза Павла, такође колекционара, али и других, уметника попут Марка Мурата.

На дан 25. новембра 1898. год. добио је железничку станицу на прузи Алибунар – Сечањ и Самош — Ковачица.^[11]

• Популација кроз историју^[12]:

Година	1869.	1880.	1890.	1900.	1910.	1921.
Становника	2.300	2.485	2.713	2.648	2.468	2.486
Срба	?	?	?	?	?	2408
Румуна	?	?	?	?	?	2
Немаца	?	?	?	?	?	32
Мађара	-	?	?	?	?	9
Словака	?	?	?	?	?	6
Словенаца	?	?	?	?	?	29

Демографија

У насељу Самош живи 1019 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 45,0 година (42,5 код мушкараца и 47,5 код жена). У насељу има 475 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија[13] Година Становника 1948. 2.382 1953. 2.373 1961. 2.310 1971. 2.108 1981. 1.658 1991. 1.438 1.416 2002. 1.247 1.286

Етнички састав према попису из 2002.‍[14]
Срби			1.119	89,73%
Роми			56	4,49%
Словаци			23	1,84%
Југословени			12	0,96%
Мађари			9	0,72%
Хрвати			6	0,48%
Црногорци			2	0,16%
Македонци			2	0,16%
Руси			1	0,08%
Муслимани			1	0,08%
Бугари			1	0,08%
непознато			1	0,08%

Становништво према полу и старости^[15]

	м			ж
?	2			2
80+	8			27
75—79	29			40
70—74	52			64
65—69	52			63
60—64	37			52
55—59	24			32
50—54	39			40
45—49	51			33
40—44	42			42
35—39	43			46
30—34	40			29
25—29	30			24
20—24	31			21
15—19	44			25
10—14	39			47
5—9	33			29
0—4	21			14
Просек :	42,5			47,5

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 598 595 612 602 576 528 475

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 133 149 67 57 38 22 7 2 0 0 2,63

Домаћинства

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	524	168	305	38	13	0
Женски	540	78	310	137	13	2
УКУПНО	1.064	246	615	175	26	2

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	292	203	0	0	50
Женски	171	119	0	0	12
УКУПНО	463	322	0	0	62
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	5	10	2	7
Женски	0	0	15	3	1
УКУПНО	0	5	25	5	8
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	1	4	5	1
Женски	1	1	5	9	5
УКУПНО	1	2	9	14	6
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	2	0	0	2
Женски	0	0	0	0
УКУПНО	2	0	0	2

Становништво по делатностима које обавља

Мапа општине Ковачица

Галерија

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Референце

1. Гордана Јованов: "О Самошу" (први део од настанка до 1940.), Самош 2000. године
2. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
3. "Српски сион", Карловци 1891. године
4. "Глас народа", Нови Сад 1874. године
5. Мата Косовац, наведено дело
6. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
7. Гордана Јованов: "Самошки шпицлови", Панчево 2004.
8. "Стражилово", Нови Сад, 23. октобра 1886. године
9. Овејани Србин, Владимир Фијат („Политика”, 22. децембар 2018)
10. Владимир Фијат је био Србин („Политика”, 4. јануар 2019)
11. Летопис Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина М.(Беч 1999:
12. Милекерови летописи Општина у јужном Банату Феликс Милекер. 978-86-85075-04-9.
13. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
14. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
15. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

• Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.

Спољашње везе

• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација ()
• Сателитска мапа ()^{[мртва веза]}
• Гугл сателитска мапа ()
• План насеља на мапи ()