Полно преносиве болести

Полно или сексуално преносиве болести болести су које се преносе са једног партнера на другог током неког вида сексуалног односа: вагиналног, оралног или аналног. Некада су биле познате под називом венеричне болести али почетком последње деценије 20. века име им је промењено из више разлога. Већина сексуално преносивих болести иницијално не узрокују симптом.^[1] То доводи до повећаног ризика од преноса болести на друге.^[5][6] Симптоми и знаци болести могу да обухватају исцедак вагине, исцедак пениса, чиреве на или око гениталија, и карлични бол. Полно преносиве болести стечене пре или током рођења могу да доведу до лоших исхода по бебу. Неке од болести могу да узрокују проблеме са способношћу затрудњивања.^[1]

Полно преносиве инфекције
Синоними	Сексуално преносиве болести (STD), венеричне болести (VD)
„Сифилис је опасна болест, али се може излечити.” Постер који подстиче третман. Објављено између 1936. и 1938.
Специјалности	Инфективна болест
Симптоми	Одсуство симптома, исцедак вагине, исцедак пениса, чиреви на или око гениталија, карлични бол[1]
Компликације	Неплодност[1]
Узроци	Инфекције које се често преносе путем секса[1]
Превенција	Сексуална апстиненција, вакцинација, кондоми[2]
Фреквенција	1,1 милијарди (болести осим , 2015)[3]
Смртност	108.000 (болести осим , 2015)[4]

Више од 30 различитих бактерија, вируса, и паразита може да узрокује полно преносиве болести.^[1] Бактеријске болести обухватају хламидиозу, гонореју, и сифилис између осталих. Виралне болести обухватају генитални херпес, , и гениталне брадавице између осталих. Паразитске болести обухватају трихомонијазу између осталих. Мада се обично преносе путем секса, неке болести се могу пренети несексуалним контактом са контаминираном крвљу и ткивима, дојењем, или током порођаја.^[1] Дијагностички тестови су лако доступни у развијеном свету, док то често није случај у свету у развоју.^[1]

Најефективнији начин спречавања полно преносиве болести је сексуална апстиненција.^[2] Неке вакцинације могу да умање ризик од појединих инфекција укључујући хепатитис Б и неке типове ХПВ.^[2] Праксе безбедног секса попут употребе кондома, и сношаји са малим бројем сексуалних партнера такође снижавају ризик.^[1][2] Обрезивање код мушкараца може да буде ефективно у спречавању неких инфекција.^[1] Већина болести се може третирати и излечити.^[1] Од најчешћих инфекција, сифилис, гонореја, хламидиоза, трихомонијаза су излечиве, док се херпес, хепатитис Б, сида, и ХПВ могу третирати али се нису излечиви.^[1] Отпорност на поједине антибиотике се развила међу неким организмима као што је гонореја.^[7]

Епидемиологија

Године 2015, око 1,1 милијарди људи је имало полно преносиве инфекције осим .^[3] Око 500 милиона су били инфектирани са било сифилисом, гонорејом, хламидиозом, трихомонијазам.^[1] Бар додатних 530 милиона људи је имало генитални херпес и 290 милиона жена је имало инфекцију људског папилома вируса.^[1] Полно преносиве инфекције осим сиде су узроковале 108.000 смртних случајева 2015. године.^[4] У Сједињеним Државама је било 19 милиона нових случајева сексуално преносивих инфекција у 2010.^[8] Историјска документација ових болести датира уназад до бар Еберовог папируса око 1550. п. н. е. и Старог завета.^[9] Обично постоји срам и стигма повезана са овим инфекцијама.^[1] Термин полно преносиве инфекције се генерално преферира у односу на полно преносиве болести или венеричне болести, јер се тиме обухватају они који немају симптоматске болести.^[10]

Сексуално преносиве болести у 2017. години у Калифорнији су забележиле рекордно висок ниво - са смртоносним последицама, према прелиминарним државним подацима објављеним маја 2018. У првој години регистровано је више од 300.000 случајева гонореје, хламидије и сифилиса - као најчешћих, сексуално преносивих бактеријских инфекција. То представља пораст од 45% у односу на 2013. годину, и највећи број оболелих у једној години од 1990. године, према подацима државног Министарства за јавно здравље. Неки од тих случајева имали су трагични завршетак: наиме 30 од 278 беба оболелих од конгениталног сифилиса у 2017. години је мртворођено, што је највећи број умрлих за задњих 22 године. По овим подацима Калифорнија има другу највишу стопу конгениталног сифилиса у САД након Луизијане, према најновијим националним подацима.^[11]

Класификација

Постер из америчког Начелства за управљање ванредним ситуацијама, 1941-1945

До 1990-их, полно преносиве болести су биле заједнички познате као венеричне болести, при чему је реч венеричне била изведена из латинске речи , и значење које се односи на сексуални однос или жељу, ултиматно је изведено из Венере, римске богиње љубави.^[12] „Друштвена болест” је била фраза која се користила као еуфемизам.

Светска здравствена организација () је препоручила назив сексуално преносива инфекција као преферентни термин од 1999.^[10] Сексуално преносива инфекција је шири термин од сексуално преносива болести.^[13] Инфекција је колонизација паразитским врстама, која не мора увек да узрокује нежењене ефекте. У болести, инфекција доводи до поремећене или абнормалне функције. Стање не показује знакове или симптоме у свим случајевима. Повећано разумевање инфекција као што су ХПВ, која инфицира значајан део сексуално активних појединаца, али узрокује болест само у неколико, довела је до повећане употребе термина . Званичници јавног здравља су оригинално увели термин сексуално преносива инфекција, које клиничари све више користе заједно са овим термином сексуално преносива болест.^[14]

се може односити само на инфекције које узрокују болести, или се може користити слободније као синоним за . Већина људи не зна да су заражени са док се не тестирају или почну показивати симптоме болести. Штавише, понекад се користи термин „сексуално преносива болест”, јер је мање рестриктиван у погледу других факторе или средства преноса. На пример, менингитис се преноси путем сексуалног контакта, али није означен као јер сексуални контакт није примарни вектор за патогене који узрокују менингитис. Ово неслагање се решава узимајући у обзир вероватноћу инфекције на начине који не обухватају сексуални контакт. Генерално, је инфекција која има занемарљиву вероватноћу преноса на начине који нису сексуални контакт, и има реалне шансе преноса сексуалним контактом (софистициранији начини - трансфузија крви, дељење хиподермних игли - се не узимају у обзир). Стога се може претпоставити да ако је особа инфицирана са , нпр. хламидиоза, гонореја, генитални херпес, ХПВ да је то пренето путем сексуалног контакта.

Знаци и симптоми

Нису све сексуално преносиве инфекције симптоматичне, и могуће је да се симптоми не појаве непосредно након инфекције. У неким случајевима болест се може носити без симптома, што оставља већи ризик од преношења болести на друге. У зависности од болести, неке нетретиране инфекције могу да доведу до неплодности, хроничног бола или смрти.^[15]

Присуству полно преносиве инфекције код препубесцентна деца може да буде индикација сексуалног злостављања.^[16]

Узроци

Преношење

Све врсте сексуалног понашања које укључују контакт са другом особом или неком њеном телесном течношћу укључују одређени ризик од преношења болести. Оно што изазива ове болести, односно инфекције су: бактерије, гљивице, протозое и вируси. Једини начин заштите је употреба кондома, али ни он није поуздан 100%. Ове болести могу такође бити пренете путем трансфузије крви, игала (у разним случајевима: инјекције, тетовирање) итд.

Ризици и вероватноће преношења сексуално преносивих болести су сумирани по деловању у табели:^{[17][18][19][20][21][22][23][24][25][26][27][28][29]}

Ризик при незаштићеном сексуалном поступку са зараженом особом
	Познати ризик	Могући ризик
Орални секс на човеку	Хламидиоза грла[17] Гонореја грла[17] (25–30%) Херпес (ретко) ХПВ[18] Сифилис[17] (1%)[19]	Хепатитис Б (низак ризик)[20] ХИВ (0.01%)[21] Хепатитис Ц (непознато)
Орални секс на жени	Херпес ХПВ[18]	Гонореја грла[17] Хламидиоза грла[17]
Примање оралног секса — мушкарац	Хламидиоза Гонореја[17] Херпес Сифилис[17] (1%)[19]	ХПВ
Примање оралног секса — жене	Херпес	ХПВ Вагиноза[17] Гонореја[17]
Вагинални секс — мишкарац	Хламидиоза (30–50%)[20] Вапи Шуга Гонореја (22%)[22] Хепатитис Б Херпес (0,07% за ХСВ-2)[23] ХИВ (0.05%)[21][23] ХПВ (висок: око 40-50%)[24] Микоплазма (опортунистички)[30][31][32][33][34] Сифилис Трихомонијаза Уреаплазма (опортунистички)[35][36][34]	Хепатитис Ц
Вагинални секс — жена	Хламидиоза (30–50%)[20] Ваши Шуга Гонореја (47%)[25] Хепатитис Б (50–70%) Херпес ХИВ (0.1%)[21] ХПВ (висок;[20] око 40-50%)[24] Микоплазма (опортунистички)[30][31][33][34] Сифилис Трихомонијаза Уреаплазма (опортунистички)[35][36][34]	Хепатитис Ц
Анални секс — умећући	Хламидиоза Ваши Шуга (40%) Гонореја Хепатитис Б Херпес ХИВ (0.62%)[27] ХПВ Сифилис (14%)[19]	Хепатитис Ц
Анални секс — рецептиван	Хламидиоза Ваши Шуга Гонореја Хепатитис Б Херпес ХИВ (1.7%)[27] ХПВ Сифилис (1,4%)[19]	Хепатитис Ц
Анилингус	Амебијаза Криптоспоридиоза (1%) Гијардијаза[37] Хепатитис А[38] (1%) Шигелоза[39] (1%)	ХПВ (1%)

Бактеријски

• Меки чир ()
• Венерични лимфогранулом ()
• Гонореја (), колоквијално позната као
• Гранулома ингуинале или ()
• ^[40][41][42]
• ^{[43][31][44][45][46]}
• Сифилис ()
• Генитална уреаплазма^[47][48]

Гљивични

• Кандидијаза (гљивична инфекција)

Вирусни

Микрографија приказује вирални цитопатички учинак херпеса (нуклеарна укључивања на млечном стаклу, мулти-нуклеација). Папаниколау тест и Папаниколау бојење.

• Вирусни хепатитис (Хепатитис Б вирус) — пљувачка, венеричне течности.

(Напомена: Хепатитис А и Хепатитис Е се преносе путем фекално-оралне руте; Хепатитис Ц је ретко сексуално преносив^[49] а рута преноса Хепатитиса Д је непозната, мада може да обухвата сексуални пренос.^[50][51][52])

• Херпес ( вирус 1, 2) коже и слузокоже, преносив са и без видних пликова
• ХИВ (Вирус људске имунодефицијенције) — венеричне течности, сперма, мајчино млеко, крв
• ХПВ (Људски папилома вирус) — кожни и слузокожни контакт. Типови високог ризика ХПВ узрокују скоро све форме рака грлића материце, као и неке аналне, пенисне, и ракове вулве. Неки други типови ХПВ узрокују гениталне брадавице.
• ( вирус МЦВ) — блиски контакт

Паразитски

• Стидна ваш, колоквијално позната као „крабс” ()
• Шуга ()

Протозоални

• Трихомонијаза (), колоквијално позната као „трич”

Референце

1. „Sexually transmitted infections (STIs) Fact sheet N°110”. who.int. новембар 2013. Архивирано из оригинала 25. 11. 2014. г. Приступљено 30. 11. 2014.
2. „How You Can Prevent Sexually Transmitted Diseases”. cdc.gov. 5. 11. 2013. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 5. 12. 2014.
3. GBD 2015 Disease and Injury Incidence and Prevalence, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 310 diseases and injuries, 1990-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1545—1602. PMC 5055577 . PMID 27733282. doi:10.1016/S0140-6736(16)31678-6.
4. GBD 2015 Mortality and Causes of Death, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMC 5388903 . PMID 27733281. doi:10.1016/s0140-6736(16)31012-1.
5. Murray PR, Rosenthal KS, Pfaller MA (2013). Medical microbiology (7th изд.). St. Louis, Mo.: Mosby. стр. 418. ISBN 9780323086929. Архивирано из оригинала 1. 12. 2015. г.
6. Goering 2012, стр. 245
7. Centers for Disease Control and Prevention, (CDC) (10. 8. 2012). „Update to CDC's Sexually transmitted diseases treatment guidelines, 2010: oral cephalosporins no longer a recommended treatment for gonococcal infections.”. MMWR. Morbidity and mortality weekly report. 61 (31): 590—4. PMID 22874837.
8. „STD Trends in the United States: 2010 National Data for Gonorrhea, Chlamydia, and Syphilis”. Centers for Disease Control and Prevention. Архивирано из оригинала 9. 9. 2012. г. Приступљено 15. 9. 2012.
9. Gross & Tyring 2011, стр. 20
10. Organization, World Health (2003). Guidelines for the management of sexually transmitted infections (PDF). Geneva: World Health Organization. стр. vi. ISBN 978-92-4-154626-3. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 12. 2014. г.
11. Harriet Rowan and Alex Leeds Matthews, California's Deadly STD Epidemic Sets Record, Kaiser Health News, - Medscape - 18. 5. 2018.
12. „Venereal”. dictionary.reference.com. Архивирано из оригинала 3. 6. 2013. г. Приступљено 18. 6. 2013.
13. „Sexually transmitted diseases (STDs)?”. PLWHA/National AIDS Resource Center. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. Приступљено 25. 3. 2013.
14. Naidu, K. Madhav. „Epidemiology and Management”. Community Health Nursing. Gyan Publishing House (2010). стр. 248.
15. „Male STI check-up video”. Channel 4. 2008. Архивирано из оригинала 23. 1. 2009. г. Приступљено 22. 1. 2009.
16. Hoffman 2012
17. Edwards, Sarah; Carne, Chris (1998). „Oral sex and the transmission of non-viral STIs” (PDF). Sex Transm Infect. 74 (1): 95—100. doi:10.1136/sti.74.2.95. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2013. г. Приступљено 13. 09. 2017.
18. Gillisons, Maura (2007). „HPV Infection Linked to Throat Cancers”. Johns Hopkins Medicine. Архивирано из оригинала 6. 9. 2013. г.
19. Hoare A (2010). models of HIV epidemics in Australia and Southeast Asia Архивирано 2012-04-19 на сајту
20. Australasian contact tracing manual. Specific infections where contact tracing is generally recommended Архивирано 2011-03-01 на сајту
21. Varghese B, Maher JE, Peterman TA, Branson BM, Steketee RW (2002). „Reducing the risk of sexual HIV transmission: quantifying the per-act risk for HIV on the basis of choice of partner, sex act, and condom use”. Sex. Transm. Dis. 29 (1): 38—43. PMID 11773877. doi:10.1097/00007435-200201000-00007.
22. Holmes, King; . (1970). „An estimate of the risk of men acquiring gonorrhea by sexual contact with infected females”. 91 (2): 170—174.
23. Mahiane, Séverin-Guy; . (јануар 2009). „Transmission probabilities of HIV and herpes simplex virus type 2, effect of male circumcision and interaction: a longitudinal study in a township of South Africa”. AIDS. 23 (3): 377—383. PMC 2831044 . PMID 19198042. doi:10.1097/QAD.0b013e32831c5497.
24. Burchell, A.; . (март 2006). „Modeling the Sexual Transmissibility of Human Papillomavirus Infection using Stochastic Computer Simulation and Empirical Data from a Cohort Study of Young Women in Montreal, Canada”. American Journal of Epidemiology. 163 (3): 534—543. PMID 16421235. doi:10.1093/aje/kwj077.
25. Platt, Richard; . (1983). „Risk of Acquiring Gonorrhea and Prevalence of Abnormal Adnexal Findings Among Women Recently Exposed to Gonorrhea”. JAMA. 250 (23): 3205—3209. PMID 6417362. doi:10.1001/jama.250.23.3205.
26. Department of Public Health, City & County of San Francisco (2011).STD Risks Chart Архивирано 2011-08-16 на сајту
27. Jin, F.; . (март 2010). „Per-contact probability of HIV transmission in homosexual men in Sydney in the era of HAART”. AIDS. 24 (6): 907—913. PMC 2852627 . PMID 20139750. doi:10.1097/QAD.0b013e3283372d90.
28. Bryan C (2011)INFECTIOUS DISEASE CHAPTER EIGHT SEXUALLY TRANSMITTED DISEASES Архивирано 2014-06-24 на сајту
29. Pearson, Richard (2007). „Pinworm Infection”. Merck Manual Home Health Handbook. Архивирано из оригинала 31. 10. 2013. г.
30. Caini & Gandini 2014. sfn грешка: no target: CITEREFCainiGandini2014 (help)
31. Ljubin-Sternak, Sunčanica; Meštrović, Tomislav (2014). „Chlamydia trachomatisand Genital Mycoplasmas: Pathogens with an Impact on Human Reproductive Health”. Journal of Pathogens. 2014: 1—15. ISSN 2090-3057. PMC 4295611 . PMID 25614838. doi:10.1155/2014/183167.
32. Schlicht & Lovrich 2004. sfn грешка: no target: CITEREFSchlichtLovrich2004 (help)
33. McIverRismanto 2009. sfn грешка: no target: CITEREFMcIverRismanto2009 (help)
34. „Mycoplasma Infections”. WebMD (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 30. 7. 2017. г. Приступљено 29. 6. 2017.
35. Clark & Tal 2014. sfn грешка: no target: CITEREFClarkTal2014 (help)
36. Larsen & Hwang 2010. sfn грешка: no target: CITEREFLarsenHwang2010 (help)
37. „Giardia, Epidemiology & Risk Factors”. Center For Disease Control. 13. 7. 2012. Архивирано из оригинала 2. 5. 2015. г. Приступљено 3. 7. 2015.
38. „Hepatitis A, Division of Viral Hepatitis”. Center For Disease Control. 31. 5. 2015. Архивирано из оригинала 4. 7. 2015. г. Приступљено 3. 7. 2015.
39. „Shigella Infections among Gay & Bisexual Men”. Center For Disease Control. 23. 4. 2015. Архивирано из оригинала 4. 7. 2015. г. Приступљено 3. 7. 2015.
40. Ljubin-Sternak, Suncanica; Mestrovic, Tomislav (2014). „Review: Clamydia trachonmatis and Genital Mycoplasmias: Pathogens with an Impact on Human Reproductive Health”. Journal of Pathogens. 2014 (183167): 1—15. PMC 4295611 . PMID 25614838. doi:10.1155/2014/183167.
41. Zarei, Omid; Rezania, Simin; Mousavi, Atefeh (2013). „Mycoplasma genitalium and Cancer: A Brief Review”. Asian Pacific Journal of Cancer Prevention. 14 (6): 3425—3428. ISSN 1513-7368. doi:10.7314/APJCP.2013.14.6.3425.
42. Manchester, Marianne; McGowin, Chris L.; Anderson-Smits, Colin (2011). „Mycoplasma genitalium: An Emerging Cause of Sexually Transmitted Disease in Women”. PLoS Pathogens. 7 (5): e1001324. ISSN 1553-7374. doi:10.1371/journal.ppat.1001324.
43. Caini, Saverio; Gandini, Sara; Dudas, Maria; Bremer, Viviane; Severi, Ettore; Gherasim, Alin (2014). „Sexually transmitted infections and prostate cancer risk: A systematic review and meta-analysis”. Cancer Epidemiology. 38 (4): 329—338. ISSN 1877-7821. PMID 24986642. doi:10.1016/j.canep.2014.06.002.
44. Schlicht, M. J.; Lovrich, S. D.; Sartin, J. S.; Karpinsky, P.; Callister, S. M.; Agger, W. A. (2004). „High Prevalence of Genital Mycoplasmas among Sexually Active Young Adults with Urethritis or Cervicitis Symptoms in La Crosse, Wisconsin”. Journal of Clinical Microbiology. 42 (10): 4636—4640. ISSN 0095-1137. PMC 522307 . PMID 15472322. doi:10.1128/JCM.42.10.4636-4640.2004.
45. McIver, C. J.; Rismanto, N.; Smith, C.; Naing, Z. W.; Rayner, B.; Lusk, M. J.; Konecny, P.; White, P. A.; Rawlinson, W. D. (2009). „Multiplex PCR Testing Detection of Higher-than-Expected Rates of Cervical Mycoplasma, Ureaplasma, and Trichomonas and Viral Agent Infections in Sexually Active Australian Women”. Journal of Clinical Microbiology. 47 (5): 1358—1363. ISSN 0095-1137. PMC 2681846 . PMID 19261782. doi:10.1128/JCM.01873-08.
46. Taylor-Robinson D (октобар 1996). „Infections due to species of Mycoplasma and Ureaplasma: an update”. Clinical Infectious Diseases. 23 (4): 671—82. doi:10.1093/clinids/23.4.671.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
47. Clark, Natalie; Tal, Reshef; Sharma, Harsha; Segars, James (2014). „Microbiota and Pelvic Inflammatory Disease”. Seminars in Reproductive Medicine. 32 (01): 043—049. ISSN 1526-8004. PMC 4148456 . PMID 24390920. doi:10.1055/s-0033-1361822.
48. Larsen, Bryan; Hwang, Joseph (2010). „Mycoplasma, Ureaplasma, and Adverse Pregnancy Outcomes: A Fresh Look”. Infectious Diseases in Obstetrics and Gynecology. 2010: 1—7. ISSN 1064-7449. doi:10.1155/2010/521921.
49. Workowski K, Berman S (2006). „Sexually transmitted diseases treatment guidelines, 2006.” (PDF). MMWR Recomm Rep. 55 (RR–11): 1—94. PMID 16888612. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 9. 2006. г.
50. Wu J, Chen C, Sheen I, Lee S, Tzeng H, Choo K (1995). „Evidence of transmission of hepatitis D virus to spouses from sequence analysis of the viral genome”. Hepatology. 22 (6): 1656—60. PMID 7489970. doi:10.1002/hep.1840220607.
51. Farci, P. (2003). „Delta hepatitis: an update”. J Hepatol. 39 (Suppl 1): S212—9. PMID 14708706. doi:10.1016/S0168-8278(03)00331-3.
52. Shukla N, Poles M (2004). „Hepatitis B virus infection: co-infection with hepatitis C virus, hepatitis D virus, and human immunodeficiency virus”. Clin Liver Dis. 8 (2): 445—60,viii. PMID 15481349. doi:10.1016/j.cld.2004.02.005.

Литература

• Gross, Gerd; Tyring, Stephen K. (2011). Sexually transmitted infections and sexually transmitted diseases. Heidelbergh: Springer Verlag. стр. 20. ISBN 9783642146633. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г.
• Goering, Richard V. (2012). Mims' medical microbiology (5th изд.). Edinburgh: Saunders. стр. 245. ISBN 9780723436010. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г.
• Hoffman, Barbara (2012). Williams gynecology. New York: McGraw-Hill Medical. ISBN 9780071716727.
• Naidu, K. Madhav. „Epidemiology and Management”. Community Health Nursing. Gyan Publishing House (2010). стр. 248.
• Organization, World Health (2003). Guidelines for the management of sexually transmitted infections (PDF). Geneva: World Health Organization. стр. vi. ISBN 978-92-4-154626-3. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 12. 2014. г.
• Murray PR, Rosenthal KS, Pfaller MA (2013). Medical microbiology (7th изд.). St. Louis, Mo.: Mosby. стр. 418. ISBN 9780323086929. Архивирано из оригинала 1. 12. 2015. г.
• Workowski, KA; Berman, S; Centers for Disease Control and Prevention, (CDC) (17. 12. 2010). „Sexually transmitted diseases treatment guidelines, 2010.”. MMWR. Recommendations and reports : Morbidity and mortality weekly report. Recommendations and reports / Centers for Disease Control. 59 (RR-12): 1—110. PMID 21160459.
• Aral, Sevgi O (2008). Behavioral Interventions for Prevention and Control of Sexually Transmitted Diseases. : Springer Singapore Pte. Limited. ISBN 978-0-387-85768-8.
• Faro, Sebastian (2003). Sexually transmitted diseases in women. Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-397-51303-1.
• Ford, Carol A; Elizabeth Shimer Bowers (2009). Living with Sexually Transmitted Diseases. Facts On File. ISBN 978-0-8160-7672-7.
• Sehgal, Virendra N (2003). Sexually Transmitted Diseases (4th изд.). Jaypee Bros. Medical Publishers. ISBN 978-81-8061-105-6. Архивирано из оригинала 9. 11. 2012. г.
• Shoquist, Jennifer; Stafford, Diane (2003). The encyclopedia of sexually transmitted diseases. Facts On File. ISBN 978-0-8160-4881-6.

Спољашње везе

Класификација	D ICD-10: A64 ICD-9-CM: 099.9 MeSH: D012749 DiseasesDB: 27130
Спољашњи ресурси	Patient UK: Полно преносиве болести

• Полно преносиве болести на сајту  (језик: енглески)
• 2010
• [http://www.dermnet.com/moduleIndex.cfm?moduleID=16
• [http://www.unfpa.org/rh/stis.htm

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).