политика Ивана IV From Wikipedia, the free encyclopedia
Опричнина у ширем смислу подразумева период у историји Русије од 1565. до 1572, током владавине Ивана IV Грозног.[1][2][3][4][5][6] Овај период се карактерише јачањем царског апсолутизма, што је било праћено невиђеним терором и прогоном царевих противника међу бољарима и свештенством, као и гушењем свих облика локалне самоуправе.[7][8]Опричнина у ужем смислу означава део Русије који је у то време био под царевом непосредном контролом (слично краљевском домену у Француској). Опричници су били војно-полицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.[9][10]
Цар Иван Грозни је у почетку своје владавине доживео неколико личних трагедија: 1538. мајку су му отровали бољари, 1553. син Димитрије, његов првенац, утопио се у реци под нејасним околностима, а 1560. изгубио је вољену супругу Анастасију Романовну, за коју је сумњао да је отрована.[11] Такође, пријатељи и сарадници којима је веровао су га више пута издали: 1553. док је цар био болестан, његови најближи бољари су одбили да положе заклетву његовом сину, царевићу Димитрију, док је 1564. његов најбољи војсковођа и пријатељ из детињства, кнез Андреј Курбски, пребегао у Пољску.[12]
Цар Иван је почео да сумња да су и други аристократи такође били спремни да га издају.[13]
Разочаран у бољаре, цар је окупио око себе најсиромашније племиће, на челу са Маљутом Скуратовом и Борисом Годуновом,[14] и 1565. сазвао Земски сабор, претећи абдикацијом ако бољари и црква не приме нове реформе. Цар је од Земског сабора изнудио апсолутну власт и право да кажњава све своје противнике без суда, док је Русија подељена на два дела: Опричнину и Земшчину.[12]
Опричнина је био царев лични посед, настао запленом имања погубљених бољара, који су уживали опричници, цареви телохранитељи и лична полиција, изабрани од најсиромашнијих племића без земље.[14] У почетку је опричника било 1.000, а касније је њихов број порастао на 5.000.[12]
Земшчина, остатак Русије који је остао под управом Бољарске думе, био је у немилости, колективно осумњичен за издају, и опричници су имали право да њене чланове подвргну насиљу како би цара заштитили од издаје.[14]
Иванова револуција била је праћена терором: манастирске хронике из 1560-1570. набрају поименце 3470 жртава царевог гнева. Често, жртве су биле погубљене "са својом женом", "са женом и децом" или "са још десет људи који притекоше у помоћ". Царев брат од стрица и претендент на престо, кнез Иван Старицки, погубљен је са својом мајком, али су му деца поштеђена и збринута.[12]
Упркос хиљадама погубљених бољара, ни једна бољарска породица није истребљена.[14] Цар је наређивао манастирима да се моле за душе погубљених, и правдао је погубљења и мучења као уобичајену казну за издају у целом свету, нарочито у време рата.[12]
Поред кнежевско-бољарског сталежа, настрадале су и области старе градске слободе и државне независности - покрајине некадашње Новгородске републике.[15] Врхунац терора био је новгородски масакр 1570., када је најбогатији трговачки центар Русије, Велики Новгород, темељно опљачкан и спаљен, а погубљено је 2.770 људи.[12]
Опричнина је укинута на Земском сабору 1572., али су њени чланови формирали нову аристократију, засновану на служби цару,[12] и наставили да играју истакнуте улоге у Русији све до Времена смутње. Тако је Борис Годунов најпре био регент цара Фјодора, а затим цар Русије (1598-1605), док је кћи Маљуте Скуратова завршила као царица Русије.
Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, 5-227-00437-4, page 21)
Walter Leitsch. "Russo-Polish Confrontation" in Taras Hunczak, ed. "Russian Imperialism". Rutgers University Press. 1974, p.140
Oleg Gordievsky and Christopher Andrew (1999). KGB: The Inside Story of its intelligence operations from Lenin to Gorbachev (Russian language edition, Moscow, Centerpoligraph, 5-227-00437-4, page 21)
Зимин А. А.Опричнина Ивана Грозного. — М.: Территория, 2001. — 2-е изд., испр. и доп. — 448 c. — Серия «Памятники русской исторической мысли». — 5-900829-07-3.
Юрганов А. Л. Опричнина и страшный суд // Отеч. история. 1997. № 3. С. 52-75.
Юрганов А. Л.„Опричнина и страшный суд”. Архивирано из оригинала 08. 11. 2012. г. Приступљено 04. 06. 2020. // Каравашкин А. В., Юрганов А. Л. Опыт исторической феноменологии. Трудный путь к очевидности. М., 2003, с. 68-115
Фроянов И. Я. Драма русской истории: На путях к Опричнине. М.: Парад, 2007.
Садиков П. А. Очерки по истории опричнины. М.; Л.: АН СССР, 1950.
Назаров В. Д. Опричнина в контексте современной историографической ситуации (заметки и размышления) // Спорные вопросы отечественной истории XI—XVII веков. Ч. 2. М., 1990.
Володихин Д. М. Иван IV Грозный: Царь-сирота. — М.: «Молодая гвардия», 2018. — 352 с.- 4000 экз. — (Жизнь замечательных людей).
Bobrick, Benson. Ivan the Terrible. Edinburgh: Canongate Books, 1990 (hardcover, 0-86241-288-9). (Also published as Fearful Majesty)
Hosking, Geoffrey. Russia and the Russians: A History. Cambridge: Harvard University Press, 2004 (paperback, 0-674-01114-7).
Payne, Robert; Romanoff, Nikita. Ivan the Terrible. Lanham, Maryland: Cooper Square Press, 2002 (paperback, 0-8154-1229-0).
Troyat, Henri. Ivan the Terrible. New York: Buccaneer Books, 1988 (hardcover, 0-88029-207-5); London: Phoenix Press, 2001 (paperback, 1-84212-419-6).
Ivan IV, World Book Inc, 2000. World Book Encyclopedia.
Bain, Robert Nisbet (1911). „Ivan”. Ур.: Chisholm, Hugh. (на језику: енглески). 15 (11 изд.). Cambridge University Press. стр.87–91;see page 89.
Cherniavsky, Michael. "Ivan the Terrible as Renaissance Prince", Slavic Review, Vol.27, No.2. (Jun. 1968), pp.195–211.
Hunt, Priscilla. "Ivan IV's Personal Mythology of Kingship", Slavic Review, Vol.52, No.4. (Winter, 1993), pp.769–809.
Menken, Jules (март 1953). „Ivan the Terrible”. History Today. 3 (3): 167—73.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Perrie, Maureen. The Image of Ivan the Terrible in Russian Folklore(Cambridge University Press, 1987; 0-521-33075-0).
Perrie, Maureen. The Cult of Ivan the Terrible in Stalin's Russia. (New York: Palgrave, 2001 0-333-65684-9).
Platt, Kevin M.F.; Brandenberger, David. "Terribly Romantic, Terribly Progressive, or Terribly Tragic: Rehabilitating IvanIV under I.V. Stalin", Russian Review, Vol.58, No.4. (Oct. 1999), pp.635–54.
Isolde Thyrêt, "The Royal Women of Ivan IV's Family and the Meaning of Forced Tonsure," in Anne Walthall (ed), Servants of the Dynasty: Palace Women in World History (Berkeley, Univ. California Press, 2008), 159–71.