Државна заједница Пољске и Литваније

Пољско-литванска државна заједница, Државна заједница оба народа или колоквијално познатије као Жечпосполита (пољ. , рутен. Рѣчъ посполитая ѡбоига народовъ, лат. ), је држава која је постојала између 1569. и 1791. у средњој и источној Европи. Званичан назив државе би се могао превести као Државна заједница пољске круне и Велике кнежевине Литваније. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија.^[1] Њена територија се око 1600. састојала од територија многих данашњих држава - Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије и делова Русије (области око Смоленска и Калињинграда), Естоније, Румуније и Украјине.^[2][3]

Државна заједница пољске круне и Велике кнежевине Литваније Rzeczpospolita Korony Polskiej i Wielkiego Księstwa Litewskiego Рѣчъ посполитая Короны Полскои и Великого Княства Литовского Државна заједница Пољске и Литваније Жечпосполита
Застава Грб
Пољско-литванска државна заједница у 17. веку са приказаним данашњим границама
Географија
Континент		Европа
Престоница		Краков (Пољска) Варшава (Пољска) Вилњус (Литванија)
Друштво
Службени језик		пољски латински рутенски
Религија		католицизам гркокатолицизам православље протестантизам јудаизам Ислам
Политика
Облик државе		уставна монархија (1791—1792)
— Краљ и Велики кнез		Сигисмунд II Август
		Станислав II Август Поњатовски
Законодавна власт		Сејм
Историја
Постојање
— Оснивање		1569.
— Укидање		1795.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		1.153.465 ²
Становништво		10.500.000
Земље претходнице и наследнице Пољске и Литваније
Претходнице:		Наследнице:
	Краљевина Пољска	Краљевина Пруска
	Велика Кнежевина Литванија	Руска Империја

Државна заједница је настала 12. августа 1569, „Лублинском унијом” и наследила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386.^[4][5] То је била федерална држава са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом (Сејм). У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље. Племство се делило на ниже племство — шљахта, и више племство — магнати. Била је то вишенационална држава, чије је хетерогено становништво припадало различитим религијама: католичкој, протестантској и православној цркви, јудаизму и исламу. Ово је редак рани пример међуконфесионалне толеранције у Европи. Доминантна привредна активност била је пољопривреда.

Племство је за краљеве често бирало стране владаре, попут чланова шведске династије Васа или саксонске династије Ветин. Међу њима су били Француз Анри Валоа и Мађар Стефан Батори. У време раног 17. века, Пољско-литванска држава је избегла разарања Тридесетогодишњег рата и проширила се на исток у Пољско-руском рату 1609–1618, када је 1610. заузела Московски кремљ и избила на обалу Црног мора.^[6][7] Ратовала је против Русије, Шведске и вазала Османског царства. Заједница је претрпела два снажна ударца средином 17. века. Први је била прва велика побуна козака у историји 1648. (устанак Хмељницког уз помоћ Кримских Татара). Побуњеници су затражили заштиту од руског цара 1654, чиме је Русија постепено преузела доминацију у Украјини. Други велики ударац је била шведска инвазија из 1655. подржана од трупа из Трансилваније и Бранденбурга. Тиме је значајно ослабила моћ Пољско-литванске државе.

Последњи велики тренутак у историји Пољско-литванске државе збио се 1683. када су трупе краља Јана III Собјеског разбиле турску опсаду Беча 1683. и тиме заувек окончале турску претњу средњој Европи. Због овог подвига, државна заједница је добила епитет Бедема хришћанства (). За време грађанских револуција у свету (Рат за независност САД, Француска револуција) у Пољској је донет либерални Устав од 3. маја 1791. Овај покушај реформе је стигао прекасно, пошто је држава већ запала у анархију и под веома изражен страни утицај. Уследила је Прва деоба Пољске 1772, чиме је престао пољско-литвански дуалитет. Преостали делови државе уједињени су у унитарну државу. Суседне апсолутистичке монархије (Пруска, Аустрија, Русија) су после две године извршиле Другу деобу Пољске, а после још две године, последњу и коначну Трећу деобу Пољске. Пољска и Литванија су тиме нестале као суверене државе са политичке карте Европе све до 1918.

Унија је имала бројне карактеристике јединствене у савременим државама. Њен политички систем је карактерисала строга контрола монархијске моћи. Такав вид надзора је донео законодавни орган (сејм) који је контролисало племство (шљахта). Овај идиосинкратски систем био је претеча модерних концепата демократије,^[8] од 1791. уставне монархије,^[9][10][11] а касније и федерације.^[12] Иако су две компоненте Комонвелта биле формално изједначене, Пољска је била доминантан партнер у унији.^[13]

Пољско-литванску заједницу обележиле су висока стопа етничке разноликости и релативна верска толеранција, загарантована Варшавским актом о конфедерацији из 1573;^[14][15][а] међутим, степен верске слободе се временом мењао.^[16] Устав из 1791. године је признао католицизам као „доминантну религију”, за разлику од Варшавске конфедерације, али је слобода веровања и даље била подржана.^[11]

Види још

• Пољско-литванска унија
• Лублинска унија

Напомене

1. This quality of the Commonwealth was recognized by its contemporaries. Robert Burton, in his The Anatomy of Melancholy, first published in 1621, writes of Poland: "Poland is a receptacle of all religions, where Samosetans, Socinians, Photinians ..., Arians, Anabaptists are to be found"; "In Europe, Poland and Amsterdam are the common sanctuaries [for Jews]".

Референце

1. Zbigniew Pucek. Państwo i społeczeństwo 2012/1., Krakow, 2012, p. 17
2. Norman Davies (1998). Europe: A History., Pimlico 1997, p. 554: "Poland–Lithuania was another country which experienced its 'Golden Age' during the sixteenth and early seventeenth centuries. The realm of the last Jagiellons was absolutely the largest state in Europe"
3. Wandycz, Piotr (2001). The price of freedom (p.66). Psychology Press. стр. 66. ISBN 978-0-415-25491-5. Приступљено 13. 8. 2011.
4. Benedict, Bertram (1919). A history of the great war. Bureau of national literature, inc. стр. 21. Приступљено 13. 8. 2011.
5. According to Panstwowe Przedsiebiorstwo Wydawnictw Kartograficznych: Atlas Historyczny Polski, wydanie X, 1990, p. 16, 990.000 km²
6. Based on 1618 population map Архивирано 2013-02-17 на сајту (p. 115), 1618 languages map (p119), 1657–67 losses map (p. 128) and 1717 map Архивирано 2013-02-17 на сајту (p. 141) from Iwo Cyprian Pogonowski, Poland a Historical Atlas. Hippocrene Books. 1987. ISBN 0-88029-394-2.,.
7. According to Panstwowe Przedsiebiorstwo Wydawnictw Kartograficznych: Atlas Historyczny Polski, wydanie X, 1990, p. 16, just over 9 million in 1618
8. Janowski, Maciej (2001). Polish Liberal Thought. Central European University Press. стр. 3. ISBN 963-9241-18-0.
9. Schroeder 1996, стр. 84
10. Ludwikowski, Rett R. (1997). Constitution-Making in the Region of Former Soviet Dominance. Duke University Press. стр. 34. ISBN 0-8223-1802-4.
11. George Sanford, Democratic Government in Poland: Constitutional Politics Since 1989, Palgrave, (2002) 0-333-77475-2, Google print p. 11 – constitutional monarchy, p. 3 – anarchy
12. Gella, Aleksander (1998). Development of Class Structure in Eastern Europe: Poland and Her Southern Neighbors. SUNY Press. стр. 13. ISBN 0-88706-833-2.
13. "Formally, Poland and Lithuania were to be distinct, equal components of the federation ... But Poland, which retained possession of the Lithuanian lands it had seized, had greater representation in the diet and became the dominant partner."„Lublin, Union of”. Encyclopædia Britannica. 2006.
14. 1. Norman Davies, God's Playground. A History of Poland, Vol. 1: The Origins to 1795, Vol. 2: 1795 to the Present. Oxford: Oxford University Press. 0-19-925339-0 / 0-19-925340-4.
15. Halina Stephan. Living in Translation: Polish Writers in America., Rodopi, (2003) 90-420-1016-9, Stephan, Halina (2003). Living in Translation: Polish Writers in America. Rodopi. стр. 373. ISBN 9042010169.. Quoting from Sarmatian Review academic journal mission statement: "Polish–Lithuanian Commonwealth was ... characterized by religious tolerance unusual in premodern Europe"
16. Feliks Gross, Gross, Feliks (1999). Citizenship and Ethnicity: The Growth and Development of a Democratic Multiethnic Institution. Bloomsbury Academic. стр. 122. ISBN 0-313-30932-9.(notes)

Литература

• Janowski, Maciej (2001). Polish Liberal Thought. Central European University Press. стр. 3. ISBN 963-9241-18-0.
• Schroeder, Paul W. (1996). The Transformation of European Politics 1763–1848. Oxford University Press. стр. 84. ISBN 0-19-820654-2.
• Bardach, Juliusz; Lesnodorski, Boguslaw; Pietrzak, Michal (1987). Historia panstwa i prawa polskiego. Warsaw: Paristwowe Wydawnictwo Naukowe.
• Brzezinski, Richard (1987). Polish Armies (1): 1569–1696. Men-At-Arms Series. 184. Osprey Publishing. ISBN 0-85045-736-X.
• Brzezinski, Richard (1988). Polish Armies (2): 1569–1696. Men-At-Arms Series. 188. Osprey Publishing. ISBN 0-85045-744-0.
• Frost, Robert (2015). The Oxford History of Poland–Lithuania. I: The Making of the Polish–Lithuanian Union, 1385–1569. Oxford University Press. ISBN 978-0198208693.
• Litwin, Henryk (октобар 2016). „Central European Superpower”. BUM Magazine.
• Norkus, Zenonas (2017). An Unproclaimed Empire: The Grand Duchy of Lithuania: From the Viewpoint of Comparative Historical Sociology of Empires. Routledge. ISBN 978-1138281547.
• Rowell, S. C. (2014). Lithuania Ascending: A Pagan Empire within East-Central Europe, 1295–1345. Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series. Cambridge University Press. ISBN 978-1107658769.
• Rowell, S. C.; Baronas, Darius (2015). The Conversion of Lithuania. From Pagan Barbarians to Late Medieval Christians. Vilnius: Institute of Lithuanian Literature and Folklore. ISBN 978-6094251528.
• Stone, Daniel Z. (2014). The Polish–Lithuanian State, 1386–1795. University of Washington Press. ISBN 978-0295803623.
• Sužiedėlis, Saulius A. (2011). Historical Dictionary of Lithuania (2 изд.). Scarecrow Press. ISBN 978-0810875364.

Спољашње везе