Огист Конт (фр.; Монпеље, 19. јануар1798 — Париз, 5. септембар1857) је био француски математичар, филозоф и мислилац, који је први смислио реч социологија.[1][2] Познат је као оснивач позитивизма, правца филозофије, који узима искуство, као главни начин спознаје. Био је први који је применио научни метод за описивање друштва.[3]
Рођен је у Монпељеу у југозападној Француској. Уписао се на политехнику у Паризу. То је био чувени факултет, који је био познат по привржености француским идеалима републиканизма и прогреса. Политехника је била затворена 1816. године, да би се направила реорганизација. Због тога је Конт напустио те студије и прешао је на медицину у Монпељеу. Када се Политехника поново отворила није тражио пријем.
Вративши се у Монпеље, Конт је дошао у сукоб са својом породицом приврженој католицизму и монархизму. Због тога се поново запутио за Париз, где је зарађивао радећи ситне послове. У августу 1817. године постао је студент и секретар грофа Сен Симона, који је увео Огиста Конта у интелектуално друштво. Конт се 1824. године разишао са Сен Симоном због непремостивих међусобних разлика.
Конт је тада знао да жели да ради на филозофији позитивизма. Тај план је публиковао 1822. године као „План научних проучавања за реорганизацију друштва“. Није успео да добије академски положај, па је при свакодневном преживљавању зависио од спонзора и пријатеља спремних да му помогну. Оженио се Каролин Масен, али растали су се 1842. године. Био је 1826. године у душевној болници, коју је напустио, а да се није излечио. Написао је
шестотомни „Курс позитивистичке филозофије“ од 1830. до 1842.
четворотомни „Систем политичког позитивизма“ је написао од 1851. до 1854.
Мото („Ред и напредак“) на застави Бразила инспирисан је Контовим позитивистичким мотом позитивизма: („Љубав као принцип и ред као база; напредак као циљ“). Неколико људи у Бразилу, који су извршили државни удар и прогласили Бразил републиком били су следбеници идеја Огиста Конта
Један универзални закон, кога је Конт видео у свим наукама називао је „закон три фазе“. По њему друштво пролази кроз те три фазе:
теолошка
метафизичка
научна
Задњој научној фази је дао име позитивна фаза. Теолошка фаза се са перспективе француског друштва XIX века сматрала фаза, која је претходила просветитељству, у којој бог одређује људски положај у друштву и друштвене стеге. Под метафизичком фазом он није сматрао Аристотелову метафизику или метафизику античких Грка. Та идеја је била базирана на Француској револуцији из 1789. године. Метафизичка фаза је укључивала универзална права, која су била изнад ауторитета било кога људског бића, иако за та права се није могло рећи да су била света. Оно што је сматрао научном фазом је било оно што је дошло након неуспеха револуција и Наполеона.
То је била могућност да људи могу наћи решења социјалних проблема и спровести их у живот. Контов закон три фазе био је једна од првих теорија социјалног еволуционизма.
Друге универзалне законе називао је енциклопедијски закони. Комбинујући те законе Конт је развио систематску и хијерархијску класификацију свих наука, укључујући неорганску физику (астрономију, геонауке и хемију) и органску физику (биологија и социјална физика, која је касније постала социологија).
Имао је идеју специјалне науке социологије као последње и највеће од свих наука, која ће укључивати све друге науке и која ће интегрисати налазе у кохезивну целину.
Контово објашњење позитивистичке филозофије увело је значајан однос између теорије, праксе и људског разумевања света. Конт каже:
Тачно је да се свака теорија мора заснивати на опаженим чињеницама. Једнако је тачно да се не може посматрати без водства неке теорије. Без таквога водства, наше чињенице би биле бесплодне. Не би их могли задржати. Већином их чак не би могли ни приметити.
Он је смислио нову кованицу „алтруизам“, која се односила на моралну обавезу појединаца да служи друге и да ставља њихове интересе изнад властитих. Супротстављао се идеји индивидуалног права, сматрајући да нису конзистентна са етичким обавезама.
Према Огисту Конту, породица је основна јединица друштва, јер она представља природно стање човекове активности и у њој владају односи који чине природни темељ свих односа у друштву. То су односи неједнакости (између полова, генерација) и односи подређености (између генерација и на основу старешинства). У складу са тим, Конт наводи четири класе које чине друштвену структуру:
Практична класа — представници производње и промета (банкари, трговци, предузетници);
Пољопривредничка класа;
Радничка класа.
Током Контова живота на његов рад се понекад гледало са скептицизмом, јер је уздизао позитивизам до религије и себе је називао папом позитивизма. Сковао је и реч „социологија“, да би означио нову науку о друштву. Раније је користио израз „социјална физика“, да би означио позитивну науку о друштву.
Конт се сматра првим западним социологом. Ибн Халдун је био пре њега на Истоку. Контово истицање квантитативнога, математичке базе за доношење одлука остало је до данас.
Comte, A.; A general view of positivism [Discours sur l'Esprit positif 1844] London, 1856 Internet Archive
Comte, A.; Congrev, R. (tr.); The Catechism of Positive Religion; Kegan Paul, Trench, Trübner and Co., 1891 (reissued by Cambridge University Press, 2009; 978-1-108-00087-1)
Comte, A; Martineau, H. (tr.); The Positive Philosophy of Auguste Comte; 2 volumes; Chapman, 1853 (reissued by Cambridge University Press, 2009; 978-1-108-00118-2) (but note that C.U.P. say "Martineau's abridged and more easily digestible version of Comte's work was intended to be readily accessible to a wide general readership, particularly those she felt to be morally and intellectually adrift", so this is not really Comte's own writings)
Laurent Fedi, Comte, Les Belles Lettres, 2000, réédition 2005
Laurent Fedi, L'organicisme de Comte, in Auguste Comte aujourd'hui, M. Bourdeau, J.-F. Braunstein, A. Petit (dir), Kimé, 2003, pp.111–132
Laurent Fedi, Auguste Comte, la disjonction de l'idéologie et de l'État, Cahiers philosophiques, n°94, 2003, pp.99–110
Laurent Fedi, Le monde clos contre l'univers infini: Auguste Comte et les enjeux humains de l'astronomie, La Mazarine, n°13, juin 2000, pp.12–15
Laurent Fedi, La contestation du miracle grec chez Auguste Comte, in L'Antiquité grecque au XIXè siècle: un exemplum contesté?, C. Avlami (dir.), L'Harmattan, 2000, pp.157–192
Laurent Fedi, Auguste Comte et la technique, Revue d'histoire des sciences 53/2, 1999, pp.265–293
Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 1: sous le signe de la liberté, Vrin, 1932
Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 2: Saint-Simon jusqu'à la restauration, Vrin
Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 3: Auguste Comte et Saint-Simon, Vrin, 1941
Henri Gouhier, Oeuvres choisies avec introduction et notes, Aubier, 1941
Georges Canguilhem, «Histoire des religions et histoire des sciences dans la théorie du fétichisme chez Auguste Comte», Études d'histoire et de philosophie des sciences, Vrin, 1968
H.S. Jones, ed., Comte: Early Political Writings, Cambridge University Press, 1998
Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la théorie sociale du positivisme, Seghers, 1972
Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte, la science sociale, Gallimard, 1972
Angèle Kremer-Marietti, Le projet anthropologique d'Auguste Comte, SEDES, 1980, réédition L'Harmattan, 1999
Angèle Kremer-Marietti, Entre le signe et l'histoire. L'anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Klincksieck, 1982, réédition L'Harmattan,1999
Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme, Coll."Que sais-je?", PUF, 1982
Angèle Kremer-Marietti, Le concept de science positive. Ses tenants et ses aboutissants dans les structures anthropologiques du positivisme, Méridiens Klincksieck, 1983
Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme d'Auguste Comte, L'Harmattan, 2006
Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la science politique, in Auguste Comte, Plan des travaux scientifiques nécessaires pour réorganiserla société, L'Harmattan, 2001
Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et l'histoire générale, in Auguste Comte, Sommaire appréciation de l'ensemble du passé moderne, L'Harmattan, 2006
Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la science politique, L'Harmattan, 2007
Realino Marra, La proprietà in Auguste Comte. Dall'ordine fisico alla circolazione morale della ricchezza, in «Sociologia del diritto», XII-2, 1985, pp.21–53
Pierre Macherey, Comte. La philosophie et les sciences, PUF, 1989
Jacques Muglioni, Auguste Comte: un philosophe pour notre temps, Kimé, Paris, 1995
Annie Petit, Le Système d'Auguste Comte. De la science à la religion par la philosophie, 2016, Vrin, Paris
Gertrud Lenzer, (1975). Auguste Comte: Essential Writings., New York Harper, Paperback, 1997
Raquel Capurro, Le positivisme est un culte des morts: Auguste Comte, Epel, 1999 (traduit en français en 2001): l'étude la plus récente sur la vie d'Auguste Comte, la vision sans complaisance d'une psychanalyste de l'école de Lacan
Pierre Laffitte (1823–1903): Autour d'un centenaire, in Revue des Sciences et des Techniques en perspective, 2ème série, vol. 8, n°2, 2004, Brepols Publishers, 2005
Zeïneb Ben Saïd Cherni, Auguste Comte, postérité épistémologique et ralliement des nations, L'Harmattan, 2005
Wolf Lepenies, Auguste Comte: die Macht der Zeichen, Carl Hanser, Munich, 2010
Oséias Faustino Valentim, O Brasil e o Positivismo, Publit, Rio de Janeiro, 2010. 978-85-7773-331-6.
