Нићифор II Орсини

Нићифор II Орсини Дука (грчки: Νικηφόρος Β΄ Δούκας; око 1328 — умро 1359) је био владар Епирске деспотовине од 1335. до 1338. и од 1356. године до своје смрти.

Нићифор II Орсини
Датум рођења	1328.
Датум смрти	1359.
Место смрти	Ахелој, Етолија
Супружник	Марија Кантакузин, Теодора
Родитељи	Јован II Орсини Ана Палеологина
Династија	Орсини
Епирски деспот
Период	1335−1338
Претходник	Јован II Орсини
Наследник	Јован Анђео (севастократор)
Владар Епира и Тесалије
Период	1356−1359
Претходник	Прељуб
Наследник	Симеон Синиша Немањић

Младост

Нићифор је био син деспота Јована II Орсинија и деспине Ане Палеологине^[1]. Његова мајка је, наводно, отровала деспота Јована II Орсинија те га је Нићифор наследио као седмогодишње дете (1335. године). Деспина Ана је преузела намесништво над малолетним сином. Није, међутим, успела да ублажи непријатељство византијског цара Андроника III Палеолога који напада и 1336. године, припаја Епир и Тесалију. Накратко ће се ове области поново наћи у саставу Византијског царства. Припајање плодне Тесалије било је веома значајно за византијског цара са којим је српски краљ Душан, након закључења мира 1334. године, одржавао пријатељске односе. Штавише, те исте, 1336. године, византијски цар и српски краљ састали су се у Радовишту на Струмици и заједно провели седам дана. Освајањем Епира, Византији је припала и плодна Јањина. Албанци су искористили заузетост цара Андроника III на југу Грчке да нападну византијске поседе на северу, али су поражени 1337. године. Цар Андроник III је позвао деспину Ану на преговоре 1338. године, али је она одбила да, у име свога сина, прихвати вазалне односе према Византији и византијског гувернера у Епиру. Цар Андроник III је деспину Ану одвео као таоца. Организовао је брак између деспота Нићифора II Орсинија и Марије Кантакузин, ћерке своје десне руке, Јована Кантакузина. Међутим, антивизантијска фракција племства је деспота Нићифора II послала на двор титуларне царице Латинског царства, Катарине II Валоа, у Тарент, надајући се да ће издејствовати помоћ Анжујаца у рату са Византијом.

Побуна и боравак у Цариграду

Царица Катарина II је 1338. године, прешла на Пелопонез како би учврстила свој утицај на Полуострву. Деспота Нићифора II је повела са собом. На подстицај царице Катарине II, становници Арте подигли су побуну против византијске власти у име деспота Нићифора II Орсинија (крајем 1338. године). Побуњеници су заузели Арту и протерали византијског гувернера Теодора Синадина^[2]. Деспот Нићифор II је прешао у Епир. Међутим, цар Андроник III и велики доместик Јован Кантакузин брзо су угушили побуну и опсели деспота Нићифора II у Томокастрону. Гарантујући безбедност, велики доместик Јован Кантакузин је убедио гарнизон да се преда. Деспота Нићифора II је, као свог зета, наградио титулом паниперсеваста. Паниперсеваст Нићифор II је одведен у Цариград где је остао уз Кантакузина током грађанског рата (1341-1347). Његов таст је 1347. године крунисан за византијског цара те је Нићифор II добио титулу деспота. Од 1351. године, поверена му је управа над Аиносом и градовима дуж Хелеспонта.

Владавина над Епиром и Тесалијом

Епирска деспотовина између 1315. и 1358. године

Деспот Нићифор II је искористио смрт српског кесара Прељуба, Душановог намесника у Тесалији, и у пролеће 1356. године, освојио Тесалију, а нешто касније исте године освојио је и Епир^[3]. Тим покрајинама је византијски магнат припојио и Кефалонију. Следеће три године владао је самостално, независно од Цариграда. То је, дакле, била обнова грчке, али не и централне византијске власти. Деспот Нићифор II је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота Симеона Синишу Немањића, Душановог полубрата, и кесарису Ирину, удовицу кесара Прељуба. Ирина се, заједно са сином, склонила на двор цара Уроша V Немањића који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Деспот Симеон није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара. Цар Симеон Урош је, потом, заратио са Душановим наследником царем Стефаном Урошем борећи се за примат у Српском царству^[4].

Погибија

Види још: Битка код Ахелоја (1359)

Деспот Нићифор II је желео да успостави блиске везе са царем Стефаном Урошем V. Због тога се развео од деспине Марије Кантакузин и започео са припремама за женидбу са Теодором, сестром Душанове удовице царице Јелене. Албанци су били незадовољни женидбом деспота Нићифора II Орсинија и Јеленине сестре јер је Марија припадала моћној породици Кантакузин са којом су албански великаши били савезници. Деспот Нићифор II Орсини је одлучио да се супротстави Албанцима. Сакупио је своје снаге и кренуо на Албанце који су се усталили у Етолији, у данашњој западној Грчкој. Албанци су прикупили своје снаге под вођством Петра Љоше. Битка је вођена у касно лето 1359. године, на реци Ахелој. Албанци су однели победу, а деспот Нићифор II Орсини је убијен у бици. Његова војска је уништена. Након Орсинијеве погибије запретила је опасност да ће Албанци заузети све веће градове Деспотовине. Опасност је превазиђена када је територијама којима је некада управљао деспот Нићифор II Орсини овладао цар Симеон Синиша Немањић, полубрат цара Стефана Душана. Северне делове Епира поверио је Радославу Хлапену. Цар Симеон је Петру Љоши и Ђин Буа Спати доделио деспотске титуле, у византијској хијерархији по рангу одмах испод царске^[5]. Тиме су створене две деспотовине: Деспотовина Арта и Деспотовина Анђелокастро и Лепант^[6].

У браку са Маријом Кантакузин, деспот Нићифор II је имао сина Манојла. Могуће да се ради о Антонију Кантакузину, монаху манастира Метеора 1404. године.

Породично стабло

16. Матија Орсини

8. Ричард Орсини

17. ћерка Јован Дука

4. Јован I Орсини

2. Јован II Орсини

20. Михаило II Комнин Дука

10. Нићифор I Комнин Дука

21. Теодора од Арте

5. Марија Комнин Дука Анђео

22. Јован Кантакузин

11. Ана Палеологина Кантакузин

23. Ирена Комнин Палеолог

1. Нићифор II Орсини

24. Михаило II Комнин Дука

12. Димитрије Дука Комнин Кутрул

25. Теодора од Арте

6. Андроник Анђео Палеолог

26. Михаило VIII Палеолог

13. Ана Комнин Палеологина

27. Теодора Дукина Ватацина

3. Ана Палеологина

14. Ђорђе Кокалас

7. ћерка Кокаласа

Референце

1. PLP, 21345. Παλαιολογίνα ῎Αννα.
2. Nicol 1993, стр. 181–182
3. ИСН 1999, стр. 566–567 harvnb грешка: no target: CITEREFИСН1999 (help)
4. ИСН 1999, стр. 569. sfn грешка: no target: CITEREFИСН1999 (help)
5. ИСН 1999, стр. 574. sfn грешка: no target: CITEREFИСН1999 (help)
6. Fine 1994, стр. 348–51

Литература

• Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
• Arbel, Benjamin; Hamilton, Bernard; Jacoby, David. Latins and Greeks in the Eastern Mediterranean After 1204. Psychology Press. 1989. стр. 104. ISBN 978-0-7146-3372-5.
• Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Miller, William (1908). The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566). New York: E.P. Dutton and Company.
• Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge: Cambridge University Press.
• Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
• Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
• Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: Athlone Press.
• Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit . Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). I, 1–12, Add. 1–2, CD-ROM Version. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. 2001.  978-3-7001-3003-1.

Јован II Орсини

Епирски деспот 1335-1338

Јован Анђео (севастократор)

Прељуб (кесар)

Владар Епира и Тесалије 1356-1359

Симеон Синиша Немањић