Национални либерализам је политичка идеологија и огранак либерализма, која обједињује либерална политичка становишта са елементима национализма.[1][2] Кроз историју, национални либерализам се такође користио у истом значењу као и конзервативни либерализам (десничарски либерализам).[3][4]
Низ „национално-либералних“ политичких партија, било по идеологији или само по имену, био је посебно активан у Европи у 19. веку у неколико држава централне Европе, нордијским земљама и Југоисточној Европи.[5]
Национални либерализам је првенствено био заступљен у 19. веку, а главни циљеви те идеологије јесу тежња за индивидуалном и економском слободом, као и за националним суверенитетом.[6] Јозеф Антал, први пост-комунистички председник владе Мађарске, је описао национални либерализам као "део настанка националне државе" у Европи у 19. веку.[7]
Према Оскару Мелују, у југоисточној Европи "национал-либерали су такође имали видљиву централну улогу, али са прилично другачијим и специфичним карактеристикама, које су из у знатној мери разликовале од њихових средњоевропских колега".[8][9] Мајкл Линд карактерише национални либерализам као спој "умереног друштвеног конзервативизма и умереног економског либерализма".[10]
Идеологија националног либерализма је била популарна у Европским државама као што су Немачка, Аустрија, Данска, Шведска, Финска, и Румунија, током 19. века.[11]
Немачка
У Немачкој током 19. века, национални либерали су се разликовали од грађанских националиста утолико што су подржавали присутност веће ауторитативности у Европи и снажно Немачко царство. Грађански националисти, какав је био Макс Вебер, прихватили су идеју демократске Немачке која би сарађивала са другим европским силама.[12] Такође, током 19. и 20. века, Национално-либерална странка и Немачка народна партија су предводиле идеолошки национално-либералну групу.[13][14] Након Другог светског рата, Странка слободних демократа је преузела фракцију национал-либерала која је до краја 1950-их година била најмасовнија,[15] а од тада идеологију заступају малобројни чланови странке.[16] Већина њих је током 2010-их година прешла у крајње десничарску Алтернативу за Немачку.[17]
Аустрија
Уставобранитељска партија је током периода Аустроугарске била главна странка националног либерализма,[18] а током међуратног периода, ју је заменила Велико-немачка народна партија.[19] Након другог светског рата, Независно савезништво је било основано као примарна национал-либерална странка у данашњој Аустрији,[20] али већ 1950-их се претвара у Слободарску партију Аустрије.[21] Крајем 1980-их је Јерг Хајдер био изабран за председника странке, што је резултовало да се странка окрене ка десничарском популизму. Већина либерала је формирало Либерални форум, који је током 2010-их прерастао у НЕОС.[22]
Шведска
У Шведској, либерали су себе описивали као национал-либерале, и чилини су их монархисти и либерални реформисти, који су такође подржавали парламентарне реформе.[23] Шведски либерали су такође подржавали скандинавизам.[24]
Румунија
Национал-либерална странка у Румунији је основана 1875. године. Председник Клаус Јоханис је члан странке.
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
