Мустафа I

Мустафа I (тур. ; 24. јун 1591 — 20. јануар 1639) је био син Мехмеда III и Султан Османског царства од 1617. до 1618. године и поново од 1622. до 1623. Познат је по именима Свети Мустафа (тур. ) током своје прве владавине и Луди Мустафа (тур. ) током друге. Био је син султана Мехмеда III и султаније Халиме.

Мустафа I
Мустафа I
Пуно име	Мустафа од Мехмеда
Датум рођења	(1591-06-24)24. јун 1591.
Место рођења	Маниса, Османско царство
Датум смрти	20. јануар 1639.(1639-01-20) (47 год.)
Место смрти	Истанбул, Османско царство
Гроб	Аја Софија
Религија	Ислам
Родитељи	Мехмед III Султанија Халиме
Династија	Османска династија
15. Султан Османског царства
Период	22. новембар 1617. — 26. фебруар 1618.
Претходник	Ахмед I
Наследник	Осман II
Период	20. мај 1622. — 10. септембар 1623.
Претходник	Осман II
Наследник	Мурат IV

Биографија

Рођен је у Маниса палати, као млађи брат Ахмеда I (1603−17). Мустафина мајка је била султанија Халиме, Абхазијска конкубина.^[1]

Пре 1603. године било је уобичајено за Османског султана да погуби сву своју браћу након доласка на престо (Мустафин отац Мехмед III је погубио деветнаесторицу своје браће). Али када је тринаестогодишњи Ахмед I устоличен 1603. године, поштедео је живот дванаестогодишњем Мустафи.^[2]

Мустафа је можда био поштеђен јер Ахмед у то време још није имао синове, па је тако Мустафа био његов једини наследник. Иако је Ахмед касније добио неколико синова, није погубио Мустафу, можда због његових менталних проблема. Још један фактор у Мустафином преживљавању је био утицај султаније Косем (Ахмедова омиљена жена), која је желела да спречи крунисање Османа, Ахмедовог прворођеног сина са другом конкубином. Међутим, већина данашњих историчара се слаже да је Ахмед много волео Мустафу.^[3] Ако би Осман постао султан, он би највероватније погубио своју полубраћу, синове Ахмеда и Косем. Овај сценарио је касније постао стварност када је Осман II погубио свог брата Мехмеда 1621. године.^[4]

До Ахмедове смрти 1617. године, Мустафа је живео у Старој палати заједно са својом мајком и бабом султанијом Сафије.

Прва владавина (1617—1618)

Ахмедова смрт је направила дилему у Османском царству. Ахмед је имао много синова, и сви су они били наследници и живели су у Топкапи палати.^[4] Шејхулислам Есад ефендија и Софу Мехмед-паша (човек који је представљао великог везира који је био одсутан) су одлучили да поставе најстаријег принца Мустафу на престо, уместо Ахмедовог сина Османа. Софу Мехмед је мислио да је Осман премлад да буде крунисан. Главни харемски ага Мустафа се није сложио, цитирајући Мустафине менталне проблеме, али је био надјачан.^[5] Мустафино крунисање је почетак новог наследног система код Османлија које ће трајати све до краја царства. То је био први пут да је један Османски султан наслеђен од брата, уместо од сина.

Постојала је нада да ће редовни социјални контакт побољшати Мустафино ментално здравље, али је његово понашање остало исто. Умео је да скида турбане са његових везира, и да им брије браде. Други су приметили да је Мустафа бацао новчиће рибама и птицама. Османски историчар Ибрахим Печеви је написао "ова ситуација је виђена од стране свих мушкараца државе и људи, и они су разумели да је био психички поремећен."^[5]

Свргавање

Мустафа је био ништа више него средство судских клика у Топкапи палати.^[6] 1618. године, након кратке владавине, државници су га сменили у корист његовог синовца Османа II (1618−22), и Мустафа је поново послат у Стару палату. Сукоб између јањичара и Османа II дали су Мустафи другу шансу. Након јањичарске побуне која је довела до свргавања и убијања Османа II 1622. године, Мустафа је враћен на престо и задржан је на годину дана.^[7]

Наводна ментална нестабилност

Ипак, према Бакију Тезџану, нема довољно доказа да се на одговарајући начин може утврдити да је Мустафа био ментално неуравнотежен када је дошао на престо. Мустафа "је обилазио градове и морска станишта, испитивао је разне врсте оружја и активно се залагао за опремање војске и морнарице". Једна од депеша Барона де Сансија, француског амбасадора, "сугерисао је да је Мустафа био заинтересован за вођење Сафавидске кампање лично и предложио је да војска зимује у Коњу."^[8] Након Ахмедове смрти, Мустафа је завршио спољна врате Плаве џамије, маузолеј и колеџ.^[9]

Друга владавина (1622—1623)

Мустафа је започео своју владавину погубљењем свих оних који су имали удела у убиству султана Османа. Хоџа Омер ефендија, вођа побуњеника, Сулејман-ага, везир Дилавер-паша, Ахмед-паша, писар Баки-паша, чувар капије Насух-ага, и вођа јањичара Али-ага, су били исечени на комаде.^{[9][тражи се извор]}

Епитет "Вели" (што значи "свети") је коришћен у вези са њим током његове владавине.^[10]

Мустафино ментално стање је било необрађено, он је био марионета под контролом своје мајке и његовог зета, великог везира Кара Давут-паше. Мустафа је веровао да је Осман II био жив и виђен је у потрази за њим кроз палату, куцајући по одајама и вичући да се његов синовац појави.^[11]</ref>

Свргавање и последње године

Видевши да се ментално стање падишаха није променило, и да је незаинтересован да влада, државно чело и Абаза Мехмед-паша, који је дошао у Истанбул да освети султана Османа, је Мустафу поново свргло. Мустафина мајка је пристала на свргавање, под условом да се његов живот поштеди, што је било испуњено, и поново је послат у Стару палату где је остао до смрти.

На престо је дошао једанаестогодишњи Мурат IV, син султана Ахмеда I и султаније Косем. Мустафа је током владавине свог малолетног синовца често помагао својим нећацима, и био им је спиритуални учитељ.^[12]

Смрт

Мустафа је преминуо 20. јануара 1639. године у 47. години. Сахрањен је у Аја Софији.

Породично стабло

8. Селим II

4. Мурат III

9. Султанија Нурбану

2. Мехмед III

5. Султанија Сафије

1. Мустафа I

3. Султанија Халиме

Референце

1. Börekçi, Günhan. "Mustafa I." Encyclopedia of the Ottoman Empire. Ed. Gábor Ágoston and Bruce Masters. New York: Facts on File, (2009). стр. 409.
2. Piterberg, Gabriel. "Ahmed I ." Encyclopaedia of Islam, Third Edition. Edited by: Gudrun Krämer, Denis Matringe, John Nawas, Everett Rowson. Brill Online, 2012. Reference. Приступљено 10 July 2012 <http://referenceworks.brillonline.com/entries/encyclopaedia-of-islam-3/ahmed-i-COM_22989>
3. Tezcan, Baki. Searching For Osman: A Reassessment Of The Deposition Of Ottoman Sultan Osman II (1618-1622). стр. 339n. 89.
4. Börekçi, "Mustafa I," pp. 409.
5. Boyar & Fleet 2010, стр. 42
6. Imber 2009, стр. 66–68, 97–98.
7. Imber 2009, стр. 98–99.
8. Tezcan 2010, стр. 109. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTezcan2010 (help)
9. Evliya Çelebi; Joseph Freiherr von Hammer-Purgstall (1834). Narrative of Travels in Europe, Asia, and Africa in the Seventeenth Century, Volume 1. Oriental Translation Fund. стр. 115.
10. Tezcan 2010, стр. 75. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFTezcan2010 (help)
11. Imber 2009, стр. 99.
12. Şefika Şule Erçetin (28. 11. 2016). Women Leaders in Chaotic Environments:Examinations of Leadership Using Complexity Theory. Springer. стр. 80. ISBN 978-3-319-44758-2.

Литература

• Şefika Şule Erçetin (28. 11. 2016). Women Leaders in Chaotic Environments:Examinations of Leadership Using Complexity Theory. Springer. стр. 80. ISBN 978-3-319-44758-2.
• Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern World. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 75. ISBN 978-0-521-51949-6.
• Evliya Çelebi; Joseph Freiherr von Hammer-Purgstall (1834). Narrative of Travels in Europe, Asia, and Africa in the Seventeenth Century, Volume 1. Oriental Translation Fund. стр. 115.
• Boyar, Ebru; Fleet, Kate (2010). A Social History of Ottoman Istanbul. Cambridge University Press. стр. 42. ISBN 978-1-139-48444-2.
• Imber, Colin (2009). The Ottoman Empire: The Structure of Power (2nd изд.). New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-57451-9.
• Tezcan, Baki (2010). The Second Ottoman Empire: Political and Social Transformation in the Early Modern World. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 109. ISBN 978-0-521-51949-6.
• Tezcan, Baki. Searching For Osman: A Reassessment Of The Deposition Of Ottoman Sultan Osman II (1618-1622). стр. 339n. 89.