From Wikipedia, the free encyclopedia
МиГ-25 (по НАТО класификацији енгл. ) је совјетски ловачки, пресретачки и извиђачки авион велике брзине. Пројектован је и развијен у истраживачко-пројектном бироу ОКБ Микојан. Налази се у ограниченој употреби у Русији, а у нешто већем броју у другим земљама. Укупно је произведено 1 190 примерака. Карактеристичан је по изузетно великој максималној брзини лета, сагласној вредностима М = 3. Такође, има и већи плафон лета, од већине других ловачких авиона.[1]
| МиГ-25 | ||
|---|---|---|
 МиГ-25 | ||
| Опште | ||
| Намена | Ловац/пресретач/извиђач | |
| Посада | 1 | |
| Произвођач | ОКБ Микојан | |
| Први лет | 1964. | |
| Почетак производње | 1967. | |
| Димензије | ||
| Дужина | 22,30 | |
| Размах крила | 14,06 | |
| Висина | 6,5 | |
| Површина крила | 61,9 | |
| Маса | ||
| Празан | 20 600 | |
| Нормална полетна | 36 720 | |
| Макс. тежина при узлетању | 41 000 | |
| Погон | ||
| Турбо-млазни мотор | 2 х ТРДФ Р-15Б-300 | |
| Потисак ТММ | 2 х 73,5 / 2 х 100,1 | |
| Перформансе | ||
| Макс. брзина на | 3 920 | |
| Тактички радијус кретања | 900 | |
| Долет | 1 950 – 2400 | |
| Плафон лета | 22 500 / 37 800 | |
| Брзина пењања | 12 900 | |
Развој Миг-а 25 је почео током педесетих година 20. века, као пандан америчким експерименталним авионима -103, -70 Валкир и -108, са циљем развоја борбеног авиона са максималном брзином еквивалента M = 3. Касније су Американци од тога развоја одустали. Као и у америчком случају, и Совјети су сматрали нормалним даљим путем међусобног такмичења у остварењу предности у брзини борбених авиона. Током те трке, обе стране су се увериле да није исплативо прихватати компромис и „плаћати све пенале“, које доноси аеродинамичко загревање и остали проблеми на тим већим надзвучним брзинама. Нови амерички авион требало је да буде вишенаменски, од ношења крстарећих ракета па до суперсоничног превоза од 5 до 7 путника, али је основни акценат био стављен на развој варијанти извиђача и тешког пресретача, на великим висинама лета (висок плафон). Совјети су се плашили да ће Американци увести такав авион у оперативну употребу (посебно варијанте бомбардера), коме они неће имати са чиме да се супротставе у евентуалном сукобу.
Истраживачко-пројектни биро ОКБ Микојан је 10. марта 1961. године започео рад на пројектовању и развоју свог новог авиона. Из тога рада је, као резултат, произашао прототип под ознаком Је-155. Без обзира што је амерички пројекат суперсоничног бомбардера -70 Валкир већ био отказан, у Совјетском Савезу се сматрало да би њихов нови авион значајно повећао способност совјетске противавионске одбране, нарочито са пресретањем циљева као што је -71 Блекберд. -71, који је био планиран у основној намени као авион за стратегијско извиђање, али се разматрала и његова опција у ловачко–бомбардерској варијанти.
Први прототип, извиђачке варијанте Је-155-Р1, полетео је 6. марта 1964. године.[lower-alpha 1] Прототип пресретачке варијанте Је-155-P1, полетео је 9. септембра 1964. године. Развој овог новог авиона представљао је велики помак у области аеродинамике, ваздухопловне технологије и материјала у Совјетском Савезу. У овом периоду неколико прототипова са ознаком Је-266 поставило је више светских рекорда током 1965. 1966. и 1967. године.[2][3][4][5]
Серијска производња трајала је до 1984. године, а укупно је произведено 1 190 авиона МиГ-25. Прво је отпочета, 1969. године, серијска производња варијанти са ознакама МиГ-25П () (пресретач) и МиГ-25Р () (извиђач). МиГ-25П је врло брзо ушао у наоружање Совјетског ратног ваздухопловства док је увођење у наоружање извиђачке варијанте одложено до 1972. године. Развијена је и тренажна верзија за обе варијанте овог авиона, МиГ-25ПУ () и МиГ-25РУ. Настављен је развој и производња и осталих варијанти. [2][6]
Миг-25 је двомоторни авион, са ломљеним углом стреле нападне ивице крила, унутрашњи део је под углом од 42,5°, а спољни под углом од 41°. Крило је уграђено под негативним углом диједра, од 5°. Унутрашњи део излазне ивице заузимају закрилца, а спољни крилца. Хоризонтални реп је из два дела, а раздваја их труп. Стајни органи су типа трицикл, са управљивом предњом ногом.
Структура змаја авиона је метална, само 8% од титанијума, око 80% од нерђајућег челика, а остали део од легуре алуминијума (око 10%).
Погон авиона састоји се од два турбо–млазна мотора са допунским сагоревањем, Тумански Р-15Б-300.
Пилот је смештен у кабини у седишту МК-1, КМ-1М, или К-36. Двосед је добијен са уградњом степенасто спуштене допунске предње кабине. На тај начин, остварена је добра прегледност из задње кабине, при полетању и слетању.
Авион је опремљен радаром, са могућношћу детекције на удаљености од 100 , а на 50 захвата циљ. Радар је заснован на старој технологији са доста ограничења у перформансама. Осталу опрему сачињавају навигацијски систем, детектор озрачења од противника и упозоривач о захвату, као и систем за идентификацију непријатеља и пријатеља.
МиГ-25 је авион са изузетним перформансама лета. То су првенствено максимална брзина лета, изражена преко Маховог броја који износи М = 3,2, и плафона лета од 27 000 .[lower-alpha 2] Ове карактеристике лета су остварене жртвовањем маневарских карактеристика, тактичког радијуса и скромном опремљеношћу, како опремом тако и наоружањем.
Упркос овим ограничењима, МиГ-25 је захваљујући лошим обавештајним подацима и несмотреним претпоставкама изазвао панику на западу, где се уврежило мишљење да је у питању ловац великим маневарских способности. Као одговор на ову претњу Американци су покренули нови амбициозни експериментални пројекат тактичког ловца, а на бази те нове технологије развијени су авиони игл и F-16 фајтинг фалкон.
Запад је добио праву прилику да се упозна са свим предностима и манама авиона МиГ-25 1976. године, када је совјетски пилот, пореклом Украјинац, поручник Виктор Беленко пребегао из Совјетског Савеза у јапанску ваздухопловну базу Хакодате.
Због овог инцидента и разоткривања примењене технологије на изради авионског радара, опреме и система наоружања, Совјети су почетком 1978. године развили напреднију варијанту МиГ-25ПД () са новим радаром РП-25 Сафир, инфра-црвеним системом за претраживање и праћење и са јачим моторима. Око 370 примерака МиГ-25П модернизовано је у стандард МиГ-25ПДС. [lower-alpha 3][2][3]
| Параметри | ||||
| Произведен | 1964. | 1964. – 1978. | 1978. – 1982. | 1970. – 1982. |
| Дужина [] | 23,30 | 19,72 | 19,75 | 21,55 |
| Размах [] | 14,10 | 14,02 | 14,02 | 13,41 |
| Висина [] | 6,10 | 6,10 | 6,10 | – |
| Површина крила [] | 61,9 | 61,4 | 61,4 | 61,4 |
| Маса празног [] | 20.000 | 20 020 | 20 020 | 20 755 |
| Максимална полетна Маса [] | 41 000 | 36 720 | 36 720 | 41 200 |
| Број чланова посаде | један | један | један | један |
| Максимална брзина на [] | 1 200 | 1 200 | 1 200 | 1 200 |
| Максимална брзина на [] | 3 000 (М=2,82) | 3 000 (М=2,82) | 3 000 (М=2,82) | 3 000 (М=2,82) |
| Време пењања, до висине од 20.000 [min] | 3,5 | 3,5 | 3,5 | 3,5 |
| Практични плафон [] | 22 000 | - | 20 500 | 21 000 |
| Долет [] | 1 285 | 1 730 | 1 730 | 2 130 |
| Стаза полетања [] | 1 250 | 1 250 | 1 250 | 1 250 |
| Брзина полетања [] | 360 | 360 | 360 | 360 |
| Стаза слетања [] | 800 | 800 | 800 | 800 |
| Брзина слетања [] | 290 | 290 | 280 | – |
| 2 х Мотора Тумански | Р-15Б-300 | Р-15Б-300 | Р-15БД-300 | Р-15БД-300 |
| Потисак са допунским сагоревањем [] | 100,1 | 100,1 | 112,0 | 109,8 |
| Однос потисак / маса авиона | 0,68 – 1,18 | 0,66 – 1,04 | 0,66 – 1,03 | 0,74 – ? |
У периоду после увођења у оперативну употребу авиона МиГ-25, постигнути су светски рекорди у брзини лета, брзини пењања и висини лета. Неки од њих нису још увек превазиђени.
Светски рекорди, по званичној евиденцији , постигнути са МиГ-25 (Е-266 и Е-266м), у класи копнених авиона са турбо погоном без ограничења тежине и даље су важећи (узето 6. септембра 2006):
Рекорд за највећи плафон није реализован у праволинијској путањи, већ у параболичном лету (динамички плафон).
У 2007. години је уписано у Гинисову књигу рекорда да је МиГ-25 најбржи борбени авион на свету. То је на основу радарског мерења добијен резултат од 3 395 , чему одговара Махов број M = 3,2.[4]
У периоду од краја 1960-их и почетка 1970-их, неколико авиона МиГ-25 је оперативно испитивано у Египту, за њихове потребе на задацима извиђања Синајског полуострва који је окупирао Израел.
Најзначајније и најинтензивније је Миг-25 борбено коришћен у ирачком ваздухопловству. У Ирачко-иранском рату се користио као извиђач и као ловац-бомбардер. У томе периоду је неколико авиона МиГ-25 изгубљено из различитих разлога. Са њим је било доста успеха у дејству по циљевима у ваздуху и на тлу. У операцији „Пустињска олуја“, једини је званични губитак америчког авиона F/A-18 Хорнет и то у првој борбеној ноћи. Амерички пилот Мајкл Спицхер се од тада још увек води као нестао.
Америчка беспилотна летелица МК-1 Предатор 2002. године је испалила ракету на Ирачки МиГ 25 али је ракета промашила авион. Након тога, МиГ 25 је оборио ову летелицу.
У Сиријско израелском сукобу од 1981. до 1982. године, сиријско ваздухопловство је изгубило три авиона МиГ-25.
Подаци о губицима противничких авиона у сукобима на Блиском истоку веома су непоуздани.
У оквиру индијско-пакистанске кризе у мају 1997. године, откривен је индијски МиГ-25РБ како прелеће пакистанску територију великом брзином (М>2) и на великој висини. Покушај пакистанског F-16 фајтинг фалкона да га нападне остао је неуспешан, због тога што није могао да се попне на ту висину.[2][8][9][10]
Пилот Виктор Беленко је 6. септембра 1976. године авионом МиГ-25 Совјетског ратног ваздухопловства пребегао у Јапан.[lower-alpha 4] После овога су предузете мере да се унапреди опрема и наоружање. Модернизовани авион је произведено у новом стандарду, са ознакама МиГ-25ПД и МиГ-25ПДС.
Америчко испитивање авиона МиГ-25 трајало је 89 дана. Совјети су тврдили да су на основу снимљених података Американци развили свој пандам авион F-15 игл. Међутим, ово мишљење демантовале су чињенице да је F-15 игл усвојен у оперативну употребу исте 1976. године, а да су са њим први пут полетели још 1972. године. Било како било, совјетска влада је одлучила да генерално модернизације све своје авионе, како би били мање рањиви од непријатеља. Наредни авион је развијен са ознаком МиГ-31.
Након што се отети авион вратио у Совјетски Савез, послат је на проучавање у Горки, а затим је растављен у делове, који су коначно завршили као сувенири.
Авион Виктора Беленка је био пребачен у САД (Дејтон, Охајо), где је у Одељењу за страну технологију Америчког ратног ваздухопловства растављан и проучаван, са детаљном анализом. Авион је у деловима враћен у Русију.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
