From Wikipedia, the free encyclopedia
Лепосава Лепа Перовић (Машићи, код Бање Луке, 29. август 1911 — Београд, 2. септембар 2000) била је учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине.
| лепа перовић | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Лепосава Лепа Перовић | ||||||||||
| Надимак | Лепа; Грофица | |||||||||
| Датум рођења | 29. август 1911. | |||||||||
| Место рођења | Машићи, код Бање Луке, Аустроугарска | |||||||||
| Датум смрти | 2. септембар 2000. (89 год.) | |||||||||
| Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија | |||||||||
| Професија | учитељица | |||||||||
| Партнер | Коча Поповић | |||||||||
| Члан КПЈ од | 1934. | |||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | |||||||||
| Одликовања |
| |||||||||
Рођена је 29. августа 1911. године у селу Машићи, код Бање Луке. Потицала је из многочлане породице Ђорђа и Зорке Перовић, који су поред ње имали још пет ћерки — Љубицу, Даницу, Душанку, Јелу и Браниславу, као и три сина — Стеву, Вељка и Душана. Основну школу је завршила у родном месту, а потом се школовала у Бањој Луци, где је завршила гимназију и Учитељску школу, 1931. године. Још у току школовања приступила је револуционарном омладинском покрету.
Године 1932. је ступила у учитељску службу и прво радно место добила у селу Међувође, у Поткозарју. Идуће године отишла је у Београд на тромесечни курс за фискултуру и тамо се укључила у револуционарни раднички покрет. У њеном стани је био штампан лист „Ударник“, који је био илегално гласило Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Маја 1933. године је била ухапшена у великој полицијској провали и изведена пред Државни суд за заштиту државе, али је услед недостатка доказа била ослобођена. Тада је упознала свог будућег супружника Кочу Поповића.
У јесен 1933. године добила је премештај у село Паштрић, код Мионице, у тадашњем Колубарском срезу. По доласку у ово село, укључила у рад тамошње партијске организације и у јесен 1934. године је примљена у чланство КПЈ, а нешто касније и у чланство Месног комитета КПЈ за Мионицу. Поред рада са децом, активно је политички деловала међу сељацима, а поготово међу женама, радећи на њиховом политичком и културном уздизању.
Због политичког деловања међу сељацима, 1935. године је по казни била премештена у једно друго село у Ваљевском срезу, а потом у село Буђево, код Сјенице и на крају у Босну. Године 1937. је била оптужена за комунистичку делатност пред Окружним судом у Бањој Луци и одлуком Министарства просвете отпуштена из учитељске службе. Тада је прешла у Београд и почела да ради у текстилној фабрици „Елка“, на Дорћолу. Наставила је да политички делује и крајем 1937. године је са Рашелом Барух, у фабрици организовала штрајк против лоших услова рада.
Године 1939. је била изабрана за секретара једног Рејонског комитета, а нешто касније и за секретара Месног комитета легалне Странке радног народа и члана илегалног Месног комитета КПЈ за Београд. Као члан Месног комитета, по партијском правилу била је члан партијске ћелије аеронаутичара и са њима је током 1940. године активно радила на припреми великог штрајка аеронаутичких радника, који је избио половином маја. Такође је активно учествовала и у припреми великог штрајка текстилних радника, у октобру исте године.
Јануара 1941. године је била ухапшена и у притвору држана све до 5. априла, дана уочи немачког бомбардовања Београда. После окупације земље, по партијском задатку је отишла у Сарајево, где је преузела функцију секретара Месног комитета КПЈ за Сарајево и члана Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Августа 1941. године је била ухапшена, али је десетак дана касније, уз помоћ партијске организације, успела да побегне из усташког затвора и пребаци се у Мостар. У Мостару, је веома кратко илегално боравила, а потом је у септембру прешла на ослобођену територију источне Херцеговине, а потом на слободну територију на Романији и Јахорини. Фебруара 1942. године, по партијском задатку је била упућена у Босанску крајину, а крајем године је упућена у Хрватску. Са ослобођене територије на Банији, пребацила се у окупирани Загреб. Тамо је радила као члан Повереништва Централног комитета КП Хрватске за северну Хрватску.
Крајем 1943. године је напустила Загреб и прешла на ослобођену територију северне Хрватске, где је била секретар Обласног комитета КПХ за северну Хрватску. У лето 1944. године била је поново пребачена у Босанску крајину, а пред крај је прешла у Тузлу, где је обављала дужност организационог секретара Обласног комитета КПЈ за источну Босну.
После ослобођења Југославије, 1945. године била је члан Извршног комитета ПК КПЈ за Босну и Херцеговину, а крајем исте године је прешла у Београд, где се налазила на разним функцијама у савезним органима. Између осталог била је на функцијама — секретара и потпредседника Савезне контролне комисије, члан Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) и члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Као историчар уметности од 1961. године, била је директор Галерије фресака у Београду.
Била је бирана за народног посланика у првом сазиву Народне скупштине НР Босне и Херцеговине, а до 1967. године је била посланик Просветно-културног већа Савезне скупштине СФРЈ.
Од 1946. године је живела у ванбрачној заједници са Кочом Поповићем, књижевником-надреалистом, учесником Шпанског грађанског рата, чланом Централног комитета СКЈ, Савезним секретаром за иностране послове СФРЈ и народним херојем Југославије. Заједно са невенчаним супругом сакупљала је уметничка дела, стварајући богату колекцију, коју је даровала општини Лазаревац, где се данас у Модерној галерији Центра за културу Лазаревца налази „Легат Лепе Перовић“ и Историјском архиву града Београда, где се данас налази „Легат Константина-Коче Поповића и Лепосаве-Лепе Перовић“.[1]
Преминула је 2. септембра 2000. у Београду. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.[2]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Од иностраних се истиче Орден Доброчинства ранга великог командира, резервисан искључиво за даме, додељен од стране грчке краљице Фредерикe.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
