From Wikipedia, the free encyclopedia
Леополд I ( ; Беч, 9. јун 1640 — Беч, 5. мај 1705) је био цар Светог римског царства (1657. или 1658—1705), краљ Угарске (1655. или 1657—1705), краљ Чешке (1658—1705).[1][2]
| Леополд I Хабзбуршки | |
|---|---|
 Леополд I, цар Светог римског царства | |
| Датум рођења | 9. јун 1640. |
| Место рођења | Беч, Хабзбуршка монархија |
| Датум смрти | 5. мај 1705. (64 год.) |
| Место смрти | Беч, Хабзбуршка монархија |
| Супружник | Маргарета Тереза Шпанска, Клаудија Фелиција Аустријска, Елеонора-Магдалена Нојбуршка |
| Потомство | Марија Антонија од Аустрије, Јозеф I Хабзбуршки, Марија Елизабета од Аустрије, Надвојвода Леополд Јозеф од Аустрије, Марија Ана Јозефа, Марија Тереза од Аустрије, Карло VI, цар Светог римског царства, Марија Магдалена од Аустрије |
| Родитељи | Фердинанд III Марија Ана од Шпаније |
| Династија | Хабзбурзи |
| Свети римски цар | |
| Период | 1658 — 1705 |
| Претходник | Фердинанд III, цар Светог римског царства |
| Наследник | Јозеф I Хабзбуршки |
| Краљ Угарске | |
| Период | 1655 — 1705 |
| Претходник | Фердинанд III Хабзбуршки |
| Наследник | Јозеф I Хабзбуршки |
Леополд је водио три рата против Француске: Француско-холандски рат, Деветогодишњи рат и Рат за шпанско наслеђе. У овом последњем, Леополд је настојао да за свог млађег сина Карла обезбеди целокупно шпанско наслеђе, не обазирући се на вољу покојног Карла II. Леополд је започео рат који је убрзо захватио већи део Европе. Ране године рата протекле су прилично добро за Аустрију, са победама код Шеленберга и Бленхајма, али рат се одужио све до 1714, девет година након Леополдове смрти, што је једва имало утицаја на зараћене нације. Када се мир вратио Раштатским уговором, за Аустрију се није могло рећи да је изашла као тријумфална као из рата против Турака.[3]
Син и наследник цара Фердинанда III.[4] Добар део своје владавине провео је ратујући. С Царством је наследио и рат са Шведском, који је окончао 1660. Уследио је Аустријско-турски рат (1663/64), који је завршио победом Монтекуколија код Сентготарда и миром у Вашвару (1664), који је постао повод за Зринско-франкопанску заверу (1670—1671), чији је циљ био отцепљење Хрватске и Угарске од Хабзбуршке Монархије. По истеку двадесетогодишњег мира договореног у Вашвару, започео је Велики турски рат. Уз помоћ војводе Карла Лотариншког и пољског краља Јана III Собјеског, Турци су 12. септембра 1683. поражени под Бечом; па се на тај пораз надовезао Велики турски рат, који је завршио Миром у Сремским Карловцима (1699) и обележио крај турској премоћи у јужноисточној Европи.
Власт Леополда I је током победоносног рата ојачала; хрватски и угарски сталежи признали су у Пожуну 1687. наследно право Хабзбурговаца на угарски престо по начелу примогенитуре, а истовремено је укинут чл. 31. Златне буле из 1222, који је племству признао право отпора против краља у случају његовог незаконитог деловања. У ратовима против Француске (1672/79. и 1688/97) Леополд није имао успеха. При крају живота Леополд се ангажовао 1701. у Рату за шпанску круну против Луја XIV.
Године 1697, у складу с тадашњим обичајима, а за посебне заслуге у победи над Турцима код Сенте, подарио је принцу Еугену Савојском имање у јужној Барањи, названо Беље.
Током Леополдове владавине доселиле су се хиљаде Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Угарску и у Срем, бежећи од Турака.
Леополдов први рат био је Други северни рат (1655–1660), у којем је шведски краљ Карло X покушао да постане краљ Пољске уз помоћ савезника, укључујући Ђерђа II Ракоција, принца од Трансилваније. Леополдов претходник, Фердинанд III, удружио се са пољским краљем Јaном II Казимиром Васом 1656. Године 1657, Леополд је проширио овај савез и укључио аустријске трупе (које је платила Пољска). Ове трупе су помогле да се порази трансилванијска војска и кренуле су до Данске. Рат је окончан Оливским споразумом 1660.[3][5]
Османско царство се често мешало у послове Трансилваније, увек непослушног округа, и ово мешање је довело до рата са Светим римским царством, који је после неколико неповезаних операција заиста почео 1663. Личним позивањем у Регензбургу Леополд је подстакао кнезове да пошаљу помоћ за поход; трупе је послала и Француска, а у августу 1664. велики царски генерал Рајмунд Монтекуколи извојевао је запажену победу код Светог Готхарда. Вашварским миром, цар је склопио двадесетогодишње примирје са султаном, дајући великодушније услове него што се чинило да је његова недавна победа учинила неопходним.[3][5]
_-_Emperor_Leopold_I_in_coronation_armor.jpg)
Француска експанзија је све више претила царству, посебно заузимање стратешког Војводства Лорене 1670. године, након чега је уследио Француско-холандски рат 1672. године. До средине јуна, Холандска република је била на ивици уништења, што је навело Леополда да пристане на савез са Бранденбург-Прусијом и Републиком 25. јуна.[6] Међутим, он је такође размишљао о побуни у Мађарској и сматрао је да су француска освајања у Рајнској области већи приоритет од помоћи Холанђанима. Његовом команданту, Рајмонду Монтекуколију, наређено је да остане у дефанзиви и избегава директан сукоб. Хаотична логистика је онемогућила одржавање трупа и Бранденбург је напустио рат у јуну 1673. према Восемском споразуму.[7][3]
У августу је формиран антифранцуски четвороструки савез који су чинили Република, Шпанија, цар Леополд и војвода од Лорене, док га је у мају 1674. Царска скупштина прогласила to Царским ратом. Уговор из Најмегена из 1678. се генерално посматра као победа Француске, иако је Алијанса успела да ограничи њихове добитке.[5]
Скоро одмах након склапања мира Луј је обновио агресију на немачку границу кроз политику Реунија. Укључен у озбиљну борбу са Отоманским царством, цар је поново био спор у покрету, и иако се придружио Лиги удружења против Француске 1682. године, било му је драго да је две године касније склопио примирје у Регензбургу. Године 1686, цар и царски принчеви су формирали Аугсбуршку лигу, да би сачували услове Вестфалског и Најмегенског уговора. Читава европска позиција сада је била повезана са догађајима у Енглеској, а напетост је трајала до 1688. године, када је Вилијам III Орански освојио енглеску круну кроз Славну револуцију, а Луј напао Немачку. У мају 1689. формирана је Велика алијанса, укључујући цара, краљеве Енглеске, Шпаније и Данске, бирача Бранденбурга и друге, а жестока борба против Француске вођена је широм готово целе западне Европе. Генерално, неколико кампања је било наклоњено савезницима, а у септембру 1697. године, Енглеска, Шпанија и Уједињене провинције су склопиле мир са Француском у виду Ријсвијк уговора.[3]
Леополд је одбио да пристане на уговор, јер је сматрао да су његови савезници донекле занемарили његове интересе, али се у наредних месец дана споразумео и бројна места су из Француске пребачена у Немачку. Мир са Француском трајао је око четири године, а онда је Европа била укључена у Рат за шпанско наслеђе. Краљ Шпаније, Карло II, по пореклу је био Хабзбурговац и био је у сродству са аустријском граном, док га је слична веза везала за краљевску кућу Француске. Он је био слаб и без деце, и европске силе су покушавале да организују мирну поделу његовог пространог краљевства. Леополд је одбио да пристане на било какву поделу, а када је у новембру 1700. Карло умро, остављајући своју круну Филипу V, војводи од Анжуја, унуку Луја XIV, све наде у мирно решење су нестале. Под вођством Вилијама III, формирана је моћна лига, обновљена Велика алијанса против Француске, у којој је цар био истакнути члан, и 1703. пренео је своје право на шпанску монархију на свог другог сина Карла. Рани ток рата није био наклоњен империјалистима, али се плиму пораза повукла након велике победе код Бленхајма пре него што је Леополд умро 5. маја 1705.[8]
| 16. Фердинанд I, цар Светог римског царства (= #28) | ||||||||||||||||
| 8. Карл II Штајерски (= #14) | ||||||||||||||||
| 17. Ана од Чешке и Угарске (= #29) | ||||||||||||||||
| 4. Фердинанд II, цар Светог римског царства | ||||||||||||||||
| 18. Алберт V Баварски (= #20, #30) | ||||||||||||||||
| 9. Марија Ана од Баварске (= #15) | ||||||||||||||||
| 19. Ана од Аустрије (= #21, #31) | ||||||||||||||||
| 2. Фердинанд III Хабзбуршки | ||||||||||||||||
| 20. Алберт V Баварски (= #18, #30) | ||||||||||||||||
| 10. Вилхелм V, војвода Баварске | ||||||||||||||||
| 21. Ана од Аустрије (= #19, #21, #31) | ||||||||||||||||
| 5. Марија Ана од Баварске | ||||||||||||||||
| 22. Francis I, Duke of Lorraine | ||||||||||||||||
| 11. Рената од Лорене | ||||||||||||||||
| 23. Кристина од Данске | ||||||||||||||||
| 1. Леополд I, цар Светог римског царства | ||||||||||||||||
| 24. Карло V, цар Светог римског царства | ||||||||||||||||
| 12. Филип II од Шпаније | ||||||||||||||||
| 25. Изабела Авиз | ||||||||||||||||
| 6. Филип III од Шпаније | ||||||||||||||||
| 26. Максимилијан II, цар Светог римског царства | ||||||||||||||||
| 13. Ана од Аустрије | ||||||||||||||||
| 27. Марија од Шпаније | ||||||||||||||||
| 3. Марија Ана од Шпаније | ||||||||||||||||
| 28. Фердинанд I, цар Светог римског царства (= #16) | ||||||||||||||||
| 14. Карл II Штајерски (= #8) | ||||||||||||||||
| 29. Ана од Чешке и Угарске (= #17) | ||||||||||||||||
| 7. Маргарета од Аустрије | ||||||||||||||||
| 30. Алберт V Баварски (= #18, #20) | ||||||||||||||||
| 15. Марија Ана од Баварске (= #9) | ||||||||||||||||
| 31. Ана од Аустрије (= #19, #21) | ||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
