Леополд I, цар Светог римског царства

Леополд I ( ; Беч, 9. јун 1640 — Беч, 5. мај 1705) је био цар Светог римског царства (1657. или 1658—1705), краљ Угарске (1655. или 1657—1705), краљ Чешке (1658—1705).^[1][2]

Леополд I Хабзбуршки
Леополд I, цар Светог римског царства
Датум рођења	(1640-06-09)9. јун 1640.
Место рођења	Беч, Хабзбуршка монархија
Датум смрти	5. мај 1705.(1705-05-05) (64 год.)
Место смрти	Беч, Хабзбуршка монархија
Супружник	Маргарета Тереза Шпанска, Клаудија Фелиција Аустријска, Елеонора-Магдалена Нојбуршка
Потомство	Марија Антонија од Аустрије, Јозеф I Хабзбуршки, Марија Елизабета од Аустрије, Надвојвода Леополд Јозеф од Аустрије, Марија Ана Јозефа, Марија Тереза од Аустрије, Карло VI, цар Светог римског царства, Марија Магдалена од Аустрије
Родитељи	Фердинанд III Марија Ана од Шпаније
Династија	Хабзбурзи
Свети римски цар
Период	1658 — 1705
Претходник	Фердинанд III, цар Светог римског царства
Наследник	Јозеф I Хабзбуршки
Краљ Угарске
Период	1655 — 1705
Претходник	Фердинанд III Хабзбуршки
Наследник	Јозеф I Хабзбуршки

Леополд је водио три рата против Француске: Француско-холандски рат, Деветогодишњи рат и Рат за шпанско наслеђе. У овом последњем, Леополд је настојао да за свог млађег сина Карла обезбеди целокупно шпанско наслеђе, не обазирући се на вољу покојног Карла II. Леополд је започео рат који је убрзо захватио већи део Европе. Ране године рата протекле су прилично добро за Аустрију, са победама код Шеленберга и Бленхајма, али рат се одужио све до 1714, девет година након Леополдове смрти, што је једва имало утицаја на зараћене нације. Када се мир вратио Раштатским уговором, за Аустрију се није могло рећи да је изашла као тријумфална као из рата против Турака.^[3]

Биографија

Син и наследник цара Фердинанда III.^[4] Добар део своје владавине провео је ратујући. С Царством је наследио и рат са Шведском, који је окончао 1660. Уследио је Аустријско-турски рат (1663/64), који је завршио победом Монтекуколија код Сентготарда и миром у Вашвару (1664), који је постао повод за Зринско-франкопанску заверу (1670—1671), чији је циљ био отцепљење Хрватске и Угарске од Хабзбуршке Монархије. По истеку двадесетогодишњег мира договореног у Вашвару, започео је Велики турски рат. Уз помоћ војводе Карла Лотариншког и пољског краља Јана III Собјеског, Турци су 12. септембра 1683. поражени под Бечом; па се на тај пораз надовезао Велики турски рат, који је завршио Миром у Сремским Карловцима (1699) и обележио крај турској премоћи у јужноисточној Европи.

Власт Леополда I је током победоносног рата ојачала; хрватски и угарски сталежи признали су у Пожуну 1687. наследно право Хабзбурговаца на угарски престо по начелу примогенитуре, а истовремено је укинут чл. 31. Златне буле из 1222, који је племству признао право отпора против краља у случају његовог незаконитог деловања. У ратовима против Француске (1672/79. и 1688/97) Леополд није имао успеха. При крају живота Леополд се ангажовао 1701. у Рату за шпанску круну против Луја XIV.

Године 1697, у складу с тадашњим обичајима, а за посебне заслуге у победи над Турцима код Сенте, подарио је принцу Еугену Савојском имање у јужној Барањи, названо Беље.

Током Леополдове владавине доселиле су се хиљаде Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем у Угарску и у Срем, бежећи од Турака.

Други северни рат

Леополдов први рат био је Други северни рат (1655–1660), у којем је шведски краљ Карло X покушао да постане краљ Пољске уз помоћ савезника, укључујући Ђерђа II Ракоција, принца од Трансилваније. Леополдов претходник, Фердинанд III, удружио се са пољским краљем Јaном II Казимиром Васом 1656. Године 1657, Леополд је проширио овај савез и укључио аустријске трупе (које је платила Пољска). Ове трупе су помогле да се порази трансилванијска војска и кренуле су до Данске. Рат је окончан Оливским споразумом 1660.^[3][5]

Рани ратови против Османског царства

Османско царство се често мешало у послове Трансилваније, увек непослушног округа, и ово мешање је довело до рата са Светим римским царством, који је после неколико неповезаних операција заиста почео 1663. Личним позивањем у Регензбургу Леополд је подстакао кнезове да пошаљу помоћ за поход; трупе је послала и Француска, а у августу 1664. велики царски генерал Рајмунд Монтекуколи извојевао је запажену победу код Светог Готхарда. Вашварским миром, цар је склопио двадесетогодишње примирје са султаном, дајући великодушније услове него што се чинило да је његова недавна победа учинила неопходним.^[3][5]

Ратови против Француске

Леополд I, насликао Гвидо Кагначи (1657-1658).

Француска експанзија је све више претила царству, посебно заузимање стратешког Војводства Лорене 1670. године, након чега је уследио Француско-холандски рат 1672. године. До средине јуна, Холандска република је била на ивици уништења, што је навело Леополда да пристане на савез са Бранденбург-Прусијом и Републиком 25. јуна.^[6] Међутим, он је такође размишљао о побуни у Мађарској и сматрао је да су француска освајања у Рајнској области већи приоритет од помоћи Холанђанима. Његовом команданту, Рајмонду Монтекуколију, наређено је да остане у дефанзиви и избегава директан сукоб. Хаотична логистика је онемогућила одржавање трупа и Бранденбург је напустио рат у јуну 1673. према Восемском споразуму.^[7][3]

У августу је формиран антифранцуски четвороструки савез који су чинили Република, Шпанија, цар Леополд и војвода од Лорене, док га је у мају 1674. Царска скупштина прогласила to Царским ратом. Уговор из Најмегена из 1678. се генерално посматра као победа Француске, иако је Алијанса успела да ограничи њихове добитке.^[5]

Скоро одмах након склапања мира Луј је обновио агресију на немачку границу кроз политику Реунија. Укључен у озбиљну борбу са Отоманским царством, цар је поново био спор у покрету, и иако се придружио Лиги удружења против Француске 1682. године, било му је драго да је две године касније склопио примирје у Регензбургу. Године 1686, цар и царски принчеви су формирали Аугсбуршку лигу, да би сачували услове Вестфалског и Најмегенског уговора. Читава европска позиција сада је била повезана са догађајима у Енглеској, а напетост је трајала до 1688. године, када је Вилијам III Орански освојио енглеску круну кроз Славну револуцију, а Луј напао Немачку. У мају 1689. формирана је Велика алијанса, укључујући цара, краљеве Енглеске, Шпаније и Данске, бирача Бранденбурга и друге, а жестока борба против Француске вођена је широм готово целе западне Европе. Генерално, неколико кампања је било наклоњено савезницима, а у септембру 1697. године, Енглеска, Шпанија и Уједињене провинције су склопиле мир са Француском у виду Ријсвијк уговора.^[3]

Леополд је одбио да пристане на уговор, јер је сматрао да су његови савезници донекле занемарили његове интересе, али се у наредних месец дана споразумео и бројна места су из Француске пребачена у Немачку. Мир са Француском трајао је око четири године, а онда је Европа била укључена у Рат за шпанско наслеђе. Краљ Шпаније, Карло II, по пореклу је био Хабзбурговац и био је у сродству са аустријском граном, док га је слична веза везала за краљевску кућу Француске. Он је био слаб и без деце, и европске силе су покушавале да организују мирну поделу његовог пространог краљевства. Леополд је одбио да пристане на било какву поделу, а када је у новембру 1700. Карло умро, остављајући своју круну Филипу V, војводи од Анжуја, унуку Луја XIV, све наде у мирно решење су нестале. Под вођством Вилијама III, формирана је моћна лига, обновљена Велика алијанса против Француске, у којој је цар био истакнути члан, и 1703. пренео је своје право на шпанску монархију на свог другог сина Карла. Рани ток рата није био наклоњен империјалистима, али се плиму пораза повукла након велике победе код Бленхајма пре него што је Леополд умро 5. маја 1705.^[8]

Породично стабло

16. Фердинанд I, цар Светог римског царства (= #28)

8. Карл II Штајерски (= #14)

17. Ана од Чешке и Угарске (= #29)

4. Фердинанд II, цар Светог римског царства

18. Алберт V Баварски (= #20, #30)

9. Марија Ана од Баварске (= #15)

19. Ана од Аустрије (= #21, #31)

2. Фердинанд III Хабзбуршки

20. Алберт V Баварски (= #18, #30)

10. Вилхелм V, војвода Баварске

21. Ана од Аустрије (= #19, #21, #31)

5. Марија Ана од Баварске

22. Francis I, Duke of Lorraine

11. Рената од Лорене

23. Кристина од Данске

1. Леополд I, цар Светог римског царства

24. Карло V, цар Светог римског царства

12. Филип II од Шпаније

25. Изабела Авиз

6. Филип III од Шпаније

26. Максимилијан II, цар Светог римског царства

13. Ана од Аустрије

27. Марија од Шпаније

3. Марија Ана од Шпаније

28. Фердинанд I, цар Светог римског царства (= #16)

14. Карл II Штајерски (= #8)

29. Ана од Чешке и Угарске (= #17)

7. Маргарета од Аустрије

30. Алберт V Баварски (= #18, #20)

15. Марија Ана од Баварске (= #9)

31. Ана од Аустрије (= #19, #21)

Референце

1. John P. Spielman; Leopold I of Austria. 1977.
2. Coxe, William (1853). History of the House of Austria: From the Foundation of the Monarchy by Rhodolph of Hapsburgh, to the Death of Leopold the Second: 1218 to 1792. London: Henry G. Bohn. стр. 515.
3. Schumann, Jutta (13. 9. 2012). Die andere Sonne: Kaiserbild und Medienstrategien im Zeitalter Leopolds I. Walter de Gruyter. стр. 3—. ISBN 978-3-05-005581-7.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. „Leopold I | Holy Roman Emperor, Austrian Ruler & Reformer | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-30.
5. Volker Press (1991). Kriege und Krisen: Deutschland 1600-1715. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-30817-8.
6. Mckay 1997, стр. 206. sfn грешка: no target: CITEREFMckay1997 (help)
7. Mckay 1997, стр. 207. sfn грешка: no target: CITEREFMckay1997 (help)
8. Helmut Neuhaus (6. 5. 2019). Die Frühe Neuzeit als Epoche. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. стр. 35—. ISBN 978-3-11-065083-9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Coxe, William (1853). History of the House of Austria: From the Foundation of the Monarchy by Rhodolph of Hapsburgh, to the Death of Leopold the Second: 1218 to 1792. London: Henry G. Bohn. стр. 515.
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица српска.
•  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Leopold I. (emperor)”. (на језику: енглески). 16 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 458—459.
• Crankshaw, Edward (1971). The Habsburgs: Portrait of a Dynasty. The Viking Press. (New York. ).
• Frey, Linda; Frey, Marsha (1978). „A Question of Empire: Leopold I and the War of Spanish Succession, 1701–1715”. Austrian History Yearbook. 14: 56—72. doi:10.1017/s0067237800009061.
• Frey, Linda; Frey, Marsha (1978). „The Latter Years of Leopold I and his Court, 1700–1705: A Pernicious Factionalism”. Historian. 40 (3): 479—491. doi:10.1111/j.1540-6563.1978.tb01904.x.
• Frey, Linda and Marsha Frey (1983). A Question of Empire: Leopold I and the War of Spanish Succession, 1701–1705.
• Goloubeva, Maria (2000). The Glorification of Emperor Leopold I in Image, Spectacle and Text. Mainz. (Veröffentlichungen des Instituts für Europäische Geschichte. Abteilung für Universalgeschichte, 184).
• Kampmann, Christoph (2012). „The English Crisis, Emperor Leopold, and the Origins of the Dutch Intervention in 1688”. Historical Journal. 55 (2): 521—532. doi:10.1017/S0018246X1200012X.
• O'Connor, John T. (1978). Negotiator out of Season. Athens, GA: University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-0436-6.

Спољашње везе

• Леополд I, цар Светог римског царства (бесплатне песме за субјекат) на сајту IMSLP (језик: енглески)

Фердинанд III	Свети римски цар (1658 – 1705)	Јозеф I
Фердинанд IV	Краљ Угарске (1655 – 1705)	Јозеф I