Киви (воће)
From Wikipedia, the free encyclopedia
From Wikipedia, the free encyclopedia
Киви (лат. ) је стабласта биљка из породице . Пореклом је из Кине, где је њен плод проглашен за национално воће. У зависности од места на којем расте може да достигне висину и до 9 . У народу је популарна по свом плоду, који се највише користе у исхрани, мада је све чешћа употреба плода кивија и у козметичкој сврхи.
| Киви | |
|---|---|
_1_Luc_Viatour.jpg) | |
| Плод кивија | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | Actinidiaceae |
| Род: | Actinidia |
| Врста: | A. deliciosa |
| Биномно име | |
| Actinidia deliciosa C.F.Liang.& A.R.Ferguson. | |
Киви је јестива бобица неколико врста дрвенасте лозе из рода .[1][2] Најчешћа група сорти кивија ( 'Hayward')[3] је овална, отприлике величине великог кокошијег јајета: 5—8 centimetres (2—3 inches) у дужину и 4,5—5,5 cm (1 3⁄4—2 1⁄4 in)) у пречнику. Има танку, расплинуту, влакнасту, киселу, али јестиву светлосмеђу кожу и светло зелено или златно месо са редовима ситних, црних, јестивих семенки. Плод је меке текстуре са слатким и јединственим укусом.
Киви је пореклом из централне и источне Кине.[1] Први забележени опис кивија датира из 12. века за време династије Сонг.[4] Почетком 20. века, узгој кивија се проширио из Кине на Нови Зеланд, где су се појавиле прве комерцијалне садње.[1] Воће је постало популарно код британских и америчких војника стационираних на Новом Зеланду током Другог светског рата, а касније је постало уобичајено да се извози, прво у Велику Британију, а затим у Калифорнију 1960-их.[1][5]
 Италија | 0.48 |
 Нови Зеланд | 0.28 |
 ДР Конго | 0.15 |
 Француска | 0.08 |
 Грчка | 0.04 |
 Јапан | 0.04 |
 Иран | 0.02 |
 САД | 0.02 |
 Канада | 0.01 |
 Камбоџа | 0.01 |
| Светски принос | 1.14 |
| Извори: УН Организација за храну и пољопривреду Архивирано на сајту (19. јун 2006) | |
Киви се може узгајати у већини умерених клима са одговарајућом летњом топлотом. Тамо где расплинути киви (A. deliciosa) не успева, друге врсте се могу узгајати као замене.
Често у комерцијалном узгоју, различите расе се користе за подлоге, биљке које доносе плодове и опрашиваче.[1] Дакле, произведено семе је укрштање својих родитеља. Чак и ако се исте расе користе за опрашиваче и плодоносне биљке, не постоји гаранција да ће плод имати исти квалитет као и родитељ. Поред тога, садницама је потребно седам година пре него што процветају, те је одређивање да ли киви доноси плодове или је опрашивач дуготрајно.[6] Због тога се већина плодова кивија, са изузетком подлога и нових сорти, размножава асексуално.[6] Ово се ради калемљењем воћарске биљке на подлогу узгојену из расада или, ако се жели да биљка буде права сорта, на подлогу узгојену из резница зреле биљке.[6]
Ово воће је имало дугу традицију пре него што су Европљани сазнали за њега. Сходно томе, у својој прапостојбини постоји многобројни друга имена.
Ране сорте су описане у каталогу расадника из 1904. године као да имају „...јестиво воће величине ораха и укус зрелог огрозда“,[7] што је довело до назива кинески огрозд.[1] Године 1962. узгајивачи на Новом Зеланду почели су да га зову „киви“ ()[8] због његовог маљавог изгледа сличног птици киви[9] зарад извозног маркетинг. Назив је први пут регистровао Турнерс & Гроверс 15. јуна 1959.[9] и касније комерцијално усвојен 1974. године.[1] На Новом Зеланду и Аустралији, сама реч „киви“ се односи искључиво на птицу или се користи као надимак за Новозеланђане; скоро се никада не користи за означавање воћа.[5][10] Киви је од тада постао уобичајен назив за све комерцијално узгајане зелене плодове кивија из рода .[1] У Сједињеним Државама и Канади, скраћени назив киви се обично користи када се мисли на воће.[11][12]
На кинеском:
Киви је пореклом из централне и источне Кине.[1] Први забележени опис кивија датира из 12. века у Кини за време династије Сонг.[4] Како је обично прикупљана из природе и конзумирана у медицинске сврхе, ова биљка се ретко култивирала или узгајала.[13] Узгој кивија проширио се из Кине почетком 20. века на Нови Зеланд, где је дошло до прве комерцијалне садње.[1] Воће је постало популарно код британских и америчких војника стационираних на Новом Зеланду током Другог светског рата, а касније је извезено, прво у Велику Британију, а затим у Калифорнију 1960-их.[1][5]
На Новом Зеланду током 1940-их и 1950-их, ово воће је постало пољопривредна роба кроз развој комерцијално одрживих сорти, пољопривредних пракси, отпреме, складиштења и маркетинга.[14]
Природна станишта Кивија су брежуљкасти простори Кине, Јапана и Сибира, где расте на висини између 600 и 2000 надморске висине.
Листови кивија су дугуљасти овалног и кружног облика. Доминирају величине између 7.5 и 12.5 . Листови старијих биљака су тамнозелене боје, док су код млађих стабљика зеленији са црвеним тоновима.
Цветови кивија су жуте и беле боје. Двополни су што значи да на једној јединци могу да се нађу и мушки и женски цветови, што доприноси бољем и бржем размножавању. Најчешће се ради о цвету са 5-8 латица. Дрво цвета током новембра Киви је карактеристичног ароматичног мириса.
Плод кивија употребљава се у исхрани као воће, мада захваљујући савременој технологији и новим научним открићима његова употреба је све већа и у козметичкој индустрији. Поред свежег плода, користи се и за припрему посластица.
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Киви се може јести сиров, користити за прављење сокова, бити састојак пецива, припремати уз месо или користити као украс.[1] Цело воће, укључујући и кожу, погодно је за људску исхрану; међутим, кожа маљавих варијанти се често одбацује због своје текстуре.[15] Исечен киви се дуго користио као украс уз шлаг на павловој торти, десерту на бази беланцета. Традиционално у Кини, киви се није јео из задовољства, већ се давао као лек деци да би им помогао да расту и женама које су се породиле да би им се помогло да се опораве.[1]
Сирови киви садржи актинидаин који је комерцијално користан као средство за омекшавање меса[16] и вероватно као помоћ при варењу.[17] Актинидаин такође чини сирови киви неприкладним за употребу у десертима који садрже млеко или било које друге млечне производе, јер ензим вари млечне протеине. Ово се односи на десерте на бази желатина, због чињенице да ће актинидаин растворити протеине у желатину, узрокујући да се десерт разблажи или спречава да се очврсне.
У количини од 100 g (3,5 oz) зелени киви даје 255 kilojoules (61 kilocalories) енергије хране, састоји се од 83% воде и 15% угљених хидрата, са занемарљивим колочинама протеина и масти (табела). Посебно је богат витамином Ц (112% ДВ) и витамином К (38% ДВ), има умерен садржај витамина Е (10% ДВ), без других микронутријената у значајном садржају. Златни киви има сличну нутритивну вредност, али већи садржај витамина Ц, (194% ДВ, табела).
Уље семена кивија садржи у просеку 62% алфа-линолеинске киселине, омега-3 масне киселине.[18] Пулпа кивија садржи каротеноиде, као што су бета-каротен провитамин А,[19] лутеин и зеаксантин.[20]
Актинидаин који се налази у кивију може бити алерген за неке појединце, укључујући и децу.[21][22][23] Најчешћи симптоми су непријатан свраб и бол у устима, са звиждањем као најчешћим тешким симптомом; може доћи до анафилаксије.[21][22]
