мера релативне тежине заснована на маси и висини појединца From Wikipedia, the free encyclopedia
Индекс телесне масе (енгл. , - ) је висинско-тежински показатељ ухрањености појединца и валидан је за све особе старије од 20 година. Рачуна се тако што се телесна маса особе у килограмима подели са квадратом висине у метрима:[2][3][4]
приказује однос масе и висине тела, међутим не узима у обзир телесну грађу, па је његова употреба ограничена. Он не може илустровати проценат масног ткива у односу на мишићну или коштану масу – што су основни критеријуми за процену ухрањености. Појединци са великом телесном масом и високим BMI индексом не могу се аутоматски категоризовати као гојазни. На пример, код бодибилдера и крупно грађених људи, удео мишићне и коштане масе у односу на висину је велик, али то не значи да су они дебели. се користи као добра медицинска и статистичка мера ухрањености.
Овакав начин поређења масе и висине, као антропометријских варијабли, разрадио је белгијски научник Адолф Кетле (енгл. ) за потребе истраживања „социјалне физике“ средином 19. века – због чега се BMI често назива и Кведелетов индекс.
Индекс телесне масе се може одредити и употребом одговарајуће табеле у којој су приказане могуће комбинације одређујућих показатеља (маса и висина),[note 1] или графиконом који приказује као функцију масе и висине помоћу контуре линија или боја за различите категорије, а могу се користити две различите мерне јединице.[5] је покушај да се одреди количина личне масе ткива (мишића, масти и костију), а онда мерена особа категорише као потхрањена, нормалне тежине и гојазна (вишак килограма). Међутим, постоје и расправе о томе где на скали треба ставити линије раздвајања између категорија. Пре, а и након овог индекса предложено је више начина процене оптималне тежине.[6] Уобичајено је да разграничење поштује следеће критеријуме: потхрањеност: 18,5; нормална тежина: 18.5 до 25, претешки: 25 до 30, претилост (гојазност): преко 30.
Основу индекса ухрањености је поставио Адолф Кетле, од 1830. до 1850, а за то време је развио оно што је назвао „социјална физика”,[7] Модерни појам индекса телесна масе за однос људске тјелесне тежине и висине на квадрат висине скован је у раду објављеном у издању (јул 1972) према Анцелу Кизу. У овом раду, Киз је тврдио да је оно што је он назвао : ... „ако није у потпуности задовољавајуће, барем је тако добро као и било који други индекс релативне тежине као показатељ релативне гојазности”.[8][9][10]
Интерес за индекс који мјери масно ткиво дошао је са повећањем гојазности у просперитетним западним друштвима. који експлицитно наводи Киз одговарајући је за популацијске студије, а неприкладан за индивидуално вредновање. Ипак, због своје једноставности, нашироко се користи за прелиминарну дијагнозу.[11] Додатни индикатори, као што је обим појаса, исто тако могу да буду корисни.[12]
се универзално изражава у , што резултира из масе у килограмима и висине у метрима. Ако се изражава у фунтама и инчима, потребна је конверзија путем фактора 703 ()/(2). Када се термин користи неформално, јединице су обично изостављају.
Индекс телесне масе се креће од потхрањених до гојазних и обично се и код деце и одраслих употребљава за предвиђање здравствених ишода. је особина под утицајем и генетичких и негенетичких фактора, а пружа парадигму за разумевање и процену фактора ризика за здравствене проблеме.[13]
пружа једноставну нумеричку меру особне дебљине или мршавост, омогућавајући здравственим радницима објективније сагледавање проблема тежине пацијената. је дизајниран да се користи као једноставан начин класификације просека седентарне (физички неактивне) популације, са просечним саставом тела.[14] За ове особе, препоруке тренутне вредности су како следи: од 18,5 до 25 може указивати на оптималну тежину, мањи од 18,5 сврстава особу у потхрањености, а број од 25 до 30 може указивати да особа има вишак килограма, а број од 30 навише значи да је особа гојазна.
Играчи у многим спортовима, као гимнастика, кошарка, фудбал, бејзбол и атлетика имају високу стопу односа мишића и масти и могу имати који показује да су „погрешно” високи у односу на проценат масти у телу.[15]
Овај индекс је првенствено статистичко оруђе, намењено проучавању друштвеног здравља, које омогућава истраживање и упоређивање медицинских података у којима су забележени висина и маса субјекта – како би се проценио ризик по здравље у односу на ухрањеност становништва.
Треба нагласити да се BMI користи само за процену дебљине – иако постоје и много сложеније и тачније методе за одређивање индекса гојазности. Како се висина и маса рутински бележе у свим културама и за време различитих медицинских прегледа, је постао популарно оруђе здравствених статистичара – које омогућава јасну математичку корелацију између ухрањености и учесталости појављивања одређених болести, на најширем могућем узорку популације.
BMI се користи за дефиницију медицинског стандарда гојазности у многим земљама, још од средине 1980-их година, а овај начин процене се користи и у статистикама Светске здравствене организације.
Крајем 1990-их година, BMI је постао популаран међу широм публиком, кроз различите програме друштвеног здравља, које су углавном спонзорисале владе западних земаља – као подстицај ширењу свести о здравом начину живота, здравој исхрани и фитнесу.
BMI као статистичка мера је користан, јер омогућава процену промена у друштву кроз одређено време. Овај једноставан и лако израчунљив показатељ се може користити за процену утицаја привреде или политике на исхрану становништва.
Упркос ограничењима индекса BMI у клиничкој пракси, он се користи у многим јавним здравственим кампањама као приближно мерило идеалне телесне масе - јер га је лако израчунати код куће, уз употребу свеприсутних мерила: ваге и метра. За дијагностиковање гојазности постоје пуно боље методе и тачније справе, које су доступне здравственим радницима. На пример, „скинфолд“ тест, код кога се прецизно мери дебљина поткожних наслага сала ће дати прецизније и медицински корисније резултате. А за стварно прецизно одређивање гојазности, неопходни су и „скинфолд“ тест и мерење биоелектричног отпора, који прецизно мјери дебљину поткожног масног ткива (на пет антропометријски дефинисаних позиција), на основу чега се добијају поузданији и медицински прихватљивији резултати. За најпрецизније одређивање претилости које је у клиничкој пракси, неопходни су и „тест дебљине кожних набора” и мерење биоелектричног отпора.
У случајевима када је претилост/потхрањеност) очигледна, очекивања од индекса су ограничена. Нека истраживања показују да мушкарци с индексом који их означава као „благо гојазне” (25-27 за просечног мушкарца) у стварности живе дуже и здравије од просека. Грешке у проценама могу имати и историјске корене, јер је класификација према индексу развијена у доба када су глад и потхрањеност били пуно чешћи него гојазност. У тој ери, стварна индивидуална прикладност телесне масе у односу на висину, процењивана је на још непрецизнији начин: идеална тежина особе (у ) је она колико је телесна висина (у ) већа од 100 .
Ухрањеност човека се може рангирати индексом од 15 (близу изгладнелости), па све до 40 и више (екстремна гојазност). Ова статистичка крива се често описује категоријама, ради лакшег разумевања: (тешка) неухрањеност, идеална маса, прекомерна маса, блага гојазност, тешка гојазност и екстремна гојазност. Тачне вредности и категоризација варирају, но обично се сматра да BMI мањи од 18,5 означава мршавост и може указивати на неухрањеност, поремећај исхране или друге здравствене проблеме – док већи од 25 индицира прекомерну масу, а изнад 30 гојазност. Овај распон категорија одговара одраслим особама изнад 20 година живота. За млађе од 20 година примењује се нешто другачија категоризација, с обзиром да деца имају другачије пропорције и другачије односе висине и масе.
| Индекс | Класификација |
|---|---|
| <18,5 | Неухрањеност |
| 18,5 - 24,9 | Идеална маса[16] |
| 25 - 29,9 | Прекомерна маса |
| 30 - 34,9 | Блага гојазност |
| 35 - 39,9 | Тешка гојазност |
| >40 | Екстремна гојазност |
Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.
Честа употреба BMI је процена колико телесна тежина особе одступа од онога што је нормално или пожељно за дату висину особе. Вишак или мањак тежине може делом бити објашњен количином масти (масног ткива), иако други фактори, као што је мишићавост могу и значајно утицати на BMI (види дискусију доле и гојазност).
Према Светској здравственој организацији (WHO) мањи BMI од 18,5 се третира као потхрањеност, поремећај исхране или други здравствени проблеми, док се BMI једнак или већи од 25 сматра за вишак килограма, а особе са BMI изнад 30 се сматрају гојазним. Ове опсеге BMI вредности су важеће само као статистички категорије.
| Категорија | BMI (kg/m2) | Пример BMI | ||
| Од | До | Од | До | |
| Врло озбиљна потхрањеност | 15,0 | 0,60 | ||
| Озбиљна потхрањеност | 15 | 16 | 0,60 | 0,64 |
| Потхрањеност | 16 | 18,5 | 0,64 | 0,74 |
| Нормална (здрава тежина) | 18,5 | 25 | 0,74 | 1,0 |
| Претежак | 25 | 30 | 1.0 | 1.2 |
| Класа гојазности I (умјерена гојазност) | 30 | 35 | 1,2 | 1,4 |
| Класа гојазности II (озбиљна гојазност) | 35 | 40 | 1,4 | 1,6 |
| Класа гојазности III (врло озбиљна гојазност) | 40 | 1,6 | ||
Пре и после Кетелета, појавило се више формула које покушавају дефинирати однос између „нормалне” масе и потхрањености/гојазности. Неколико их, осим телесне масе и висине, укључује и неке друге (битне) антзропометријске варијабле.
| Индекс | Формула | Категоризација |
| Пинетова формула |
k – Општа конституција |
|
| Пиркеов индекс |
g – телесна маса (kg) |
|
| Блимеров индекс (интегрише и стандардизује два претходна) |
(k1 – Пигнетов индекс |
|
| Брокинов индекс нормалне телесне масе |
g – телесна маса (kg) |
|
| Краузеов индекс груди |
o – обим груди (cm) |
|
| Гинтеров индекс облика тела |
b – обим груди (cm) |
|
| Ленхофов индекс |
djp – distantia jugulopubica (cm) |
|
| Пендеов индекс |
h – телесна висина (cm) |
|
| Пендеов коефицијент телесне масе |
m – телесна маса (kg) |
Жене: 2,89–2,76;
|
| Кетлеов индекс ухрањености,
Девенпорт – Каупова модификација |
m – телесна маса (kg) |
|
|
Рореров индекс (ухрањености) |
m – телесна маса (g) |
|
| Рифијеов индекс |
P = ct – ca; |
|
| Деменијев коефицијент |
vc – витални капацитет (cm3) |
|
| Лоренцов спироиндекс (ухрањености) |
vc – витални капацитет (cm3) |
|
Једна студија коју је објавио часопис Америчке Медицинске асоцијације (JAMA) из 2005. године је показала да су људи прекомерне тежине имали стопу смртности сличну онима нормалне тежине према BMI дефиницији, док су неухрањени и гојазни људи имали већу стопу смртности.[17]
Студија коју је The Lancet објавио 2009. године, а која је укључивала 900.000 одраслих особа које су биле прекомерне и недовољне тежине, установила је да су они имали стопу смртности већу од оне код нормалних људи у смислу BMI скале. Откривено је да је оптимални BMI у опсегу од 22.5-25.[18] Просечан BMI спортиста је 22,4 за жене и 23,6 за мушкарце.[19]
Висок BMI је повезан са дијабетесом типа 2 само код људи са високим гама-глутамилним транспептидама у серуму.[20]
У анализи 40 студија које укључују 250.000 људи, пацијенти са болешћу коронарне артерије са нормалним BMI-ом имали су већи ризик од смрти од кардиоваскуларних болести него људи чији је BMI почивао у опсегу прекомерне тежине (BMI 25-29,9).[21]
Једна студија је утврдила да BMI има добру општу корелацију са процентом телесне масти, и напомиње да је гојазност премашила пушење као узрок смрти на свету. Али она такође примећује да је у студији 50% мушкараца и 62% жена имало прекомерну тежину у погледу телесне масноће, док је само 21% мушкараца и 31% жена било гојазно према BMI, што значи да је BMI критеријум потценио број гојазних испитаника.[22]
Студија из 2010. године која је обухватила 11.000 учесника током периода током осам година закључила је да BMI није најприкладнија мера за ризик од срчаног удара, можданог удара или смрти. Откривено је да је боља мера однос струка и висине.[23] Студија из 2011. године, која је анализирала 60.000 учесника током 13 година открила да је однос струка и кука бољи предиктор смртности услед исхемијских болести срца.[24]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
