Индекс телесне масе

Индекс телесне масе (енгл. , - ) је висинско-тежински показатељ ухрањености појединца и валидан је за све особе старије од 20 година. Рачуна се тако што се телесна маса особе у килограмима подели са квадратом висине у метрима:^[2][3][4]

${\displaystyle \mathrm {BMI} ={\frac {m}{h^{2}}}}$

Индекс телесне масе према препорукама Међународног удружења за проучавање гојазности^[1]

приказује однос масе и висине тела, међутим не узима у обзир телесну грађу, па је његова употреба ограничена. Он не може илустровати проценат масног ткива у односу на мишићну или коштану масу – што су основни критеријуми за процену ухрањености. Појединци са великом телесном масом и високим BMI индексом не могу се аутоматски категоризовати као гојазни. На пример, код бодибилдера и крупно грађених људи, удео мишићне и коштане масе у односу на висину је велик, али то не значи да су они дебели. се користи као добра медицинска и статистичка мера ухрањености.

Овакав начин поређења масе и висине, као антропометријских варијабли, разрадио је белгијски научник Адолф Кетле (енгл. ) за потребе истраживања „социјалне физике“ средином 19. века – због чега се BMI често назива и Кведелетов индекс.

Индекс телесне масе се може одредити и употребом одговарајуће табеле у којој су приказане могуће комбинације одређујућих показатеља (маса и висина),^{[note 1]} или графиконом који приказује као функцију масе и висине помоћу контуре линија или боја за различите категорије, а могу се користити две различите мерне јединице.^[5] је покушај да се одреди количина личне масе ткива (мишића, масти и костију), а онда мерена особа категорише као потхрањена, нормалне тежине и гојазна (вишак килограма). Међутим, постоје и расправе о томе где на скали треба ставити линије раздвајања између категорија. Пре, а и након овог индекса предложено је више начина процене оптималне тежине.^[6] Уобичајено је да разграничење поштује следеће критеријуме: потхрањеност: 18,5; нормална тежина: 18.5 до 25, претешки: 25 до 30, претилост (гојазност): преко 30.

Историја и примена студија гојазности

Гојазност и

Основу индекса ухрањености је поставио Адолф Кетле, од 1830. до 1850, а за то време је развио оно што је назвао „социјална физика”,^[7] Модерни појам индекса телесна масе за однос људске тјелесне тежине и висине на квадрат висине скован је у раду објављеном у издању (јул 1972) према Анцелу Кизу. У овом раду, Киз је тврдио да је оно што је он назвао : ... „ако није у потпуности задовољавајуће, барем је тако добро као и било који други индекс релативне тежине као показатељ релативне гојазности”.^[8][9][10]

Интерес за индекс који мјери масно ткиво дошао је са повећањем гојазности у просперитетним западним друштвима. који експлицитно наводи Киз одговарајући је за популацијске студије, а неприкладан за индивидуално вредновање. Ипак, због своје једноставности, нашироко се користи за прелиминарну дијагнозу.^[11] Додатни индикатори, као што је обим појаса, исто тако могу да буду корисни.^[12]

се универзално изражава у , што резултира из масе у килограмима и висине у метрима. Ако се изражава у фунтама и инчима, потребна је конверзија путем фактора 703 ()/(²). Када се термин користи неформално, јединице су обично изостављају.

${\displaystyle \mathrm {BMI} ={\frac {{\text{mass}}_{\text{kg}}}{{\text{height}}_{\text{m}}^{2}}}={\frac {{\text{mass}}_{\text{lb}}}{{\text{height}}_{\text{in}}^{2}}}\times 703}$

Индекс телесне масе се креће од потхрањених до гојазних и обично се и код деце и одраслих употребљава за предвиђање здравствених ишода. је особина под утицајем и генетичких и негенетичких фактора, а пружа парадигму за разумевање и процену фактора ризика за здравствене проблеме.^[13]

пружа једноставну нумеричку меру особне дебљине или мршавост, омогућавајући здравственим радницима објективније сагледавање проблема тежине пацијената. је дизајниран да се користи као једноставан начин класификације просека седентарне (физички неактивне) популације, са просечним саставом тела.^[14] За ове особе, препоруке тренутне вредности су како следи: од 18,5 до 25 може указивати на оптималну тежину, мањи од 18,5 сврстава особу у потхрањености, а број од 25 до 30 може указивати да особа има вишак килограма, а број од 30 навише значи да је особа гојазна.

Играчи у многим спортовима, као гимнастика, кошарка, фудбал, бејзбол и атлетика имају високу стопу односа мишића и масти и могу имати који показује да су „погрешно” високи у односу на проценат масти у телу.^[15]

Статистичка употреба

Овај индекс је првенствено статистичко оруђе, намењено проучавању друштвеног здравља, које омогућава истраживање и упоређивање медицинских података у којима су забележени висина и маса субјекта – како би се проценио ризик по здравље у односу на ухрањеност становништва.

Треба нагласити да се BMI користи само за процену дебљине – иако постоје и много сложеније и тачније методе за одређивање индекса гојазности. Како се висина и маса рутински бележе у свим културама и за време различитих медицинских прегледа, је постао популарно оруђе здравствених статистичара – које омогућава јасну математичку корелацију између ухрањености и учесталости појављивања одређених болести, на најширем могућем узорку популације.

у пракси

BMI се користи за дефиницију медицинског стандарда гојазности у многим земљама, још од средине 1980-их година, а овај начин процене се користи и у статистикама Светске здравствене организације.

Крајем 1990-их година, BMI је постао популаран међу широм публиком, кроз различите програме друштвеног здравља, које су углавном спонзорисале владе западних земаља – као подстицај ширењу свести о здравом начину живота, здравој исхрани и фитнесу.

BMI као статистичка мера је користан, јер омогућава процену промена у друштву кроз одређено време. Овај једноставан и лако израчунљив показатељ се може користити за процену утицаја привреде или политике на исхрану становништва.

Клиничка употреба

Упркос ограничењима индекса BMI у клиничкој пракси, он се користи у многим јавним здравственим кампањама као приближно мерило идеалне телесне масе - јер га је лако израчунати код куће, уз употребу свеприсутних мерила: ваге и метра. За дијагностиковање гојазности постоје пуно боље методе и тачније справе, које су доступне здравственим радницима. На пример, „скинфолд“ тест, код кога се прецизно мери дебљина поткожних наслага сала ће дати прецизније и медицински корисније резултате. А за стварно прецизно одређивање гојазности, неопходни су и „скинфолд“ тест и мерење биоелектричног отпора, који прецизно мјери дебљину поткожног масног ткива (на пет антропометријски дефинисаних позиција), на основу чега се добијају поузданији и медицински прихватљивији резултати. За најпрецизније одређивање претилости које је у клиничкој пракси, неопходни су и „тест дебљине кожних набора” и мерење биоелектричног отпора.

У случајевима када је претилост/потхрањеност) очигледна, очекивања од индекса су ограничена. Нека истраживања показују да мушкарци с индексом који их означава као „благо гојазне” (25-27 за просечног мушкарца) у стварности живе дуже и здравије од просека. Грешке у проценама могу имати и историјске корене, јер је класификација према индексу развијена у доба када су глад и потхрањеност били пуно чешћи него гојазност. У тој ери, стварна индивидуална прикладност телесне масе у односу на висину, процењивана је на још непрецизнији начин: идеална тежина особе (у ) је она колико је телесна висина (у ) већа од 100 .

класификација

Ухрањеност човека се може рангирати индексом од 15 (близу изгладнелости), па све до 40 и више (екстремна гојазност). Ова статистичка крива се често описује категоријама, ради лакшег разумевања: (тешка) неухрањеност, идеална маса, прекомерна маса, блага гојазност, тешка гојазност и екстремна гојазност. Тачне вредности и категоризација варирају, но обично се сматра да BMI мањи од 18,5 означава мршавост и може указивати на неухрањеност, поремећај исхране или друге здравствене проблеме – док већи од 25 индицира прекомерну масу, а изнад 30 гојазност. Овај распон категорија одговара одраслим особама изнад 20 година живота. За млађе од 20 година примењује се нешто другачија категоризација, с обзиром да деца имају другачије пропорције и другачије односе висине и масе.

Препоручена категоризација

Индекс	Класификација
<18,5	Неухрањеност
18,5 - 24,9	Идеална маса[16]
25 - 29,9	Прекомерна маса
30 - 34,9	Блага гојазност
35 - 39,9	Тешка гојазност
>40	Екстремна гојазност

Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.

Категорије

Честа употреба BMI је процена колико телесна тежина особе одступа од онога што је нормално или пожељно за дату висину особе. Вишак или мањак тежине може делом бити објашњен количином масти (масног ткива), иако други фактори, као што је мишићавост могу и значајно утицати на BMI (види дискусију доле и гојазност).

Према Светској здравственој организацији (WHO) мањи BMI од 18,5 се третира као потхрањеност, поремећај исхране или други здравствени проблеми, док се BMI једнак или већи од 25 сматра за вишак килограма, а особе са BMI изнад 30 се сматрају гојазним. Ове опсеге BMI вредности су важеће само као статистички категорије.

Категорија	BMI (kg/m2)		Пример BMI
	Од	До	Од	До
Врло озбиљна потхрањеност		15,0	0,60
Озбиљна потхрањеност	15	16	0,60	0,64
Потхрањеност	16	18,5	0,64	0,74
Нормална (здрава тежина)	18,5	25	0,74	1,0
Претежак	25	30	1.0	1.2
Класа гојазности I (умјерена гојазност)	30	35	1,2	1,4
Класа гојазности II (озбиљна гојазност)	35	40	1,4	1,6
Класа гојазности III (врло озбиљна гојазност)	40		1,6

Остали показатељи телесне масе

Пре и после Кетелета, појавило се више формула које покушавају дефинирати однос између „нормалне” масе и потхрањености/гојазности. Неколико их, осим телесне масе и висине, укључује и неке друге (битне) антзропометријске варијабле.

Индекс	Формула	Категоризација
Пинетова формула	k = h – (m+o); k – Општа конституција h – телесна висина (cm) m – телесна маса (kg) o – просечни обим груди (cm)	Јака: → 20; до 5 – Пикничка Средња: 21–30 Слаба: 31 →
Пиркеов индекс	k= 3√10g/Si; g – телесна маса (kg) Si – седећа висина (cm)
Блимеров индекс (интегрише и стандардизује два претходна)	k = (k1 x k2)/40; (k1 – Пигнетов индекс (k2 – Пиркеов индекс
Брокинов индекс нормалне телесне масе	g = α –100; g – телесна маса (kg) α – телесна висина (cm)
Краузеов индекс груди	k = o2/m; o – обим груди (cm) m – телесна маса (kg)
Гинтеров индекс облика тела	k = b/o x rp/100a; b – обим груди (cm) o – горња висина (cm) r – дужина трупа (cm) (distantia jugulopubica) a – телесна висина (cm)	Хиперстеносомија: → 88,0 Стеносомија: 88,1– 96,0 Мезосомија: 96,1–104,0 Плетосомија: 104,1–112,0 Хиперплетосомија: 112,1 →
Ленхофов индекс	k = (djp x 100)/cfa; djp – distantia jugulopubica (cm) cfa – circumferentia abdominalis (cm)	Астенија: → 75
Пендеов индекс	k = h/o; h – телесна висина (cm) o – обим груди (cm)	Нормално: од 20–25 година: Мушкарци: 1,91 → веће вредности: longitip Жене: ←1,95 – 1,89 мање вредности: brevitip:
Пендеов коефицијент телесне масе	k = h/m; m – телесна маса (kg) h – телесна висина (cm)	Нормалан распон – Мушкарци: 2,66–2,56 Жене: 2,89–2,76; У односу на "норму" (медиосомија): Хипосомија – хиперсомија
Кетлеов индекс ухрањености, Девенпорт – Каупова модификација	k = m/h; m – телесна маса (kg) h – телесна висина (cm)	Мршави: → 2,14 Средње ухрањени: 2,15–2,56 [ [Гојазност|Гојазни]]: 2,57 →
Рореров индекс (ухрањености)	k = 100 m/h3; m – телесна маса (g) h – телесна висина (cm)	Мршави: → 1,1 Нормални: 1,2–1,5 Гојазни: 1,6 →
Рифијеов индекс	R = P – E; P = ct – ca; E = (h – 100) – m; ct – обим груди при удисају (cm) ca – обим трбуха при издисају (cm) h – телесна висина (cm) m – телесна маса (kg)	Осредње: → 9 Добро: 10–15 Врло добро: 16–20 Изузетно: 21 →
Деменијев коефицијент	D = vc/m; vc – витални капацитет (cm3) m – телесна маса (kg)	Осредње: → 4 Добро: 5–7 Одлично: 8 →
Лоренцов спироиндекс (ухрањености)	k = vc/h; vc – витални капацитет (cm3) h – телесна висина (cm)

Релација са здрављем

Једна студија коју је објавио часопис Америчке Медицинске асоцијације (JAMA) из 2005. године је показала да су људи прекомерне тежине имали стопу смртности сличну онима нормалне тежине према BMI дефиницији, док су неухрањени и гојазни људи имали већу стопу смртности.^[17]

Студија коју је The Lancet објавио 2009. године, а која је укључивала 900.000 одраслих особа које су биле прекомерне и недовољне тежине, установила је да су они имали стопу смртности већу од оне код нормалних људи у смислу BMI скале. Откривено је да је оптимални BMI у опсегу од 22.5-25.^[18] Просечан BMI спортиста је 22,4 за жене и 23,6 за мушкарце.^[19]

Висок BMI је повезан са дијабетесом типа 2 само код људи са високим гама-глутамилним транспептидама у серуму.^[20]

У анализи 40 студија које укључују 250.000 људи, пацијенти са болешћу коронарне артерије са нормалним BMI-ом имали су већи ризик од смрти од кардиоваскуларних болести него људи чији је BMI почивао у опсегу прекомерне тежине (BMI 25-29,9).^[21]

Једна студија је утврдила да BMI има добру општу корелацију са процентом телесне масти, и напомиње да је гојазност премашила пушење као узрок смрти на свету. Али она такође примећује да је у студији 50% мушкараца и 62% жена имало прекомерну тежину у погледу телесне масноће, док је само 21% мушкараца и 31% жена било гојазно према BMI, што значи да је BMI критеријум потценио број гојазних испитаника.^[22]

Студија из 2010. године која је обухватила 11.000 учесника током периода током осам година закључила је да BMI није најприкладнија мера за ризик од срчаног удара, можданог удара или смрти. Откривено је да је боља мера однос струка и висине.^[23] Студија из 2011. године, која је анализирала 60.000 учесника током 13 година открила да је однос струка и кука бољи предиктор смртности услед исхемијских болести срца.^[24]

Напомена

1. e.g., the Body Mass Index Table Архивирано 2010-03-10 на сајту from the National Institutes of Health's NHLBI.

Референце

1. „BMI Classification”. Global Database on Body Mass Index. World Health Organization. 2006. Приступљено 27. 7. 2012.
2. Hadžiselimović R. (2005): Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. 978-9958-9344-2-1.
3. Hadžiselimović R., Ivanović B., Kušec V., Miličić J., Rudan P., Smolej - Narančić N., Šimić D., Tomazo - Ravnik T., Vlahović P. (1989): Antropološki praktikum. Antrop. dr. Jug., Posebna izdanja, Beograd - Zagreb - Titograd.
4. Hadžiselimović R., Lelo S., Šljuka S. (2016): Bioantropološki praktikum – Autorizirani repetitorijum i radna sveska. Odsjek za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
5. For example, in the UK where people often know their weight in stone and height in feet and inches, – see „Archived copy”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2012. г. Приступљено 29. 07. 2013.
6. Kendrick, Dr Malcolm (12. 4. 2015). „Why being 'overweight' means you live longer: The way scientists twist the facts”. The Independent (Newspaper). Приступљено 12. 4. 2015.
7. Eknoyan, Garabed (2007). „Adolphe Quetelet (1796.–1874)—the average man and indices of obesity”. Nephrology Dialysis Transplantation. 23 (1): 47—51. PMID 17890752. doi:10.1093/ndt/gfm517.
8. Blackburn, H.; Jacobs, D. (2014). „Commentary: Origins and evolution of body mass index (BMI): Continuing saga”. International Journal of Epidemiology. 43 (3): 665—669. PMID 24691955. doi:10.1093/ije/dyu061.
9. Jeremy Singer-Vine (20. 7. 2009). „Beyond BMI: Why doctors won't stop using an outdated measure for obesity”. Slate.com. Приступљено 15. 12. 2013.
10. Keys, Ancel; Fidanza, Flaminio; Karvonen, Martti J.; Kimura, Noboru; Taylor, Henry L. (1972). „Indices of relative weight and obesity”. Journal of Chronic Diseases. 25 (6–7): 329—43. PMID 4650929. doi:10.1016/0021-9681(72)90027-6.
11. „Assessing Your Weight and Health Risk”. National Heart, Lung and Blood Institute. Приступљено 19. 12. 2014.
12. „Defining obesity”. NHS. 23. 11. 2017. Архивирано из оригинала 18. 12. 2014. г. Приступљено 19. 12. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
13. Fareed, M.; Afzal, M. (2014). „Evidence of inbreeding depression on height, weight, and body mass index: A population-based child cohort study”. American Journal of Human Biology : The Official Journal of the Human Biology Council. 26 (6): 784—795. PMID 25130378. S2CID 6086127. doi:10.1002/ajhb.22599.
14. „Physical Status: The Use and Interpretation of Anthropometry” (PDF). WHO Technical Report Series. Geneva, Switzerland: World Health Organization. 854: 9. 1995. PMID 8594834.
15. Ronnie Coleman is 5'11" tall and weighed 300 lbs during competition. „Ronnie Coleman Pro Bodybuilding Profile, Bodybuilding.com”. 22. 7. 2013.
16. Di Angelantonio E, Bhupathiraju ShN; . (20. 08. 2016). „Body-mass index and all-cause mortality: individual-participant-data meta-analysis of 239 prospective studies in four continents”. Lancet. 388(10046) (776–86): 776—786. PMC 4995441 . PMID 27423262. doi:10.1016/S0140-6736(16)30175-1.
17. Flegal KM, Graubard BI, Williamson DF, Gail MH (април 2005). „Excess deaths associated with underweight, overweight, and obesity”. JAMA. 293 (15): 1861—1867. PMID 15840860. doi:10.1001/jama.293.15.1861.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
18. Whitlock G, Lewington S, Sherliker P, Clarke R, Emberson J, Halsey J, . (март 2009). „Body-mass index and cause-specific mortality in 900 000 adults: collaborative analyses of 57 prospective studies”. Lancet. 373 (9669): 1083—1096. PMC 2662372 . PMID 19299006. doi:10.1016/S0140-6736(09)60318-4.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
19. Walsh J, Heazlewood IT, Climstein M (јул 2018). „Body Mass Index in Master Athletes: Review of the Literature”. Journal of Lifestyle Medicine. 8 (2): 79—98. PMC 6239137 . PMID 30474004. doi:10.15280/jlm.2018.8.2.79.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
20. Lim JS, Lee DH, Park JY, Jin SH, Jacobs DR (јун 2007). „A strong interaction between serum gamma-glutamyltransferase and obesity on the risk of prevalent type 2 diabetes: results from the Third National Health and Nutrition Examination Survey”. Clinical Chemistry. 53 (6): 1092—1098. PMID 17478563. doi:10.1373/clinchem.2006.079814 .CS1 одржавање: Формат датума (веза)
21. Romero-Corral A, Montori VM, Somers VK, Korinek J, Thomas RJ, Allison TG, Mookadam F, Lopez-Jimenez F (август 2006). „Association of bodyweight with total mortality and with cardiovascular events in coronary artery disease: a systematic review of cohort studies”. Lancet. 368 (9536): 666—678. PMID 16920472. S2CID 23306195. doi:10.1016/S0140-6736(06)69251-9.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
22. Romero-Corral A, Somers VK, Sierra-Johnson J, Thomas RJ, Collazo-Clavell ML, Korinek J, . (јун 2008). „Accuracy of body mass index in diagnosing obesity in the adult general population”. International Journal of Obesity. 32 (6): 959—966. PMC 2877506 . PMID 18283284. doi:10.1038/ijo.2008.11.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
23. Schneider HJ, Friedrich N, Klotsche J, Pieper L, Nauck M, John U, . (април 2010). „The predictive value of different measures of obesity for incident cardiovascular events and mortality”. The Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism. 95 (4): 1777—1785. PMID 20130075. doi:10.1210/jc.2009-1584 .CS1 одржавање: Формат датума (веза)
24. Mørkedal B, Romundstad PR, Vatten LJ (јун 2011). „Informativeness of indices of blood pressure, obesity and serum lipids in relation to ischaemic heart disease mortality: the HUNT-II study”. European Journal of Epidemiology. 26 (6): 457—461. PMC 3115050 . PMID 21461943. doi:10.1007/s10654-011-9572-7.CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Ferrera LA, ур. (2006). Focus on Body Mass Index And Health Research. New York: Nova Science. ISBN 978-1-59454-963-2.
• Samaras TT, ур. (2007). Human Body Size and the Laws of Scaling: Physiological, Performance, Growth, Longevity and Ecological Ramifications. New York: Nova Science. ISBN 978-1-60021-408-0.
• Sothern MS, Gordon ST, von Almen TK, ур. (2006). Handbook of Pediatric Obesity: Clinical Management (illustrated изд.). CRC Press. ISBN 978-1-4200-1911-7.

Спољашње везе

• Завод за јавно здравље (језик: српски)
• Калкулатор индекса телесне масе