Етно-музика

From Wikipedia, the free encyclopedia

Етно-музика (изворна, народна, традиционална, етничка, музика света) — у свету је прихваћен англосаксонски термин „”, означава музички полижанр који је заступљен у свим деловима света и не може се прецизно дефинисати.[1] Етно-музиком обухваћене су категорије музике од изворних музичких облика до фузијске модерне музике надахнуте традиционалном музиком. Захваљујући глобализацији, последњих неколико деценија етно-музика је у експанзији. Она се одражава не само кроз све бројнију публику, него и кроз појаву субжанрова који настају повезивањем и прожимањем различитих традиција. Инклузивна природа и еластичност светске музике као музичке категорије може да представља препреке универзалној дефиницији, али је њен интерес за културну егзотику садржан у опису жанра који је дао часопис .[2][3]

Овој музици која не следи „северноамеричку или британску поп и фолк традицију“[4] музичке индустрије у Европи и Северној Америци дале су термин „светска музика“.[5] Израз је популаризован током 1980-их као маркетиншка категорија за западњачку традиционалну музику.[6][7] Она је прерасла је у поджанрове као етничке фузије (Кланард, Рај Кудер, Енја, итд.)[8] и ворлдбит.[9][10]

Лексикологија

Thumb
Делхи 2 Даблин in 2012. године

Термин „светска музика” приписан је етномузикологу Роберту Е. Брауну, који га је сковао током раних 1960-их на Универзитету Веслијан у Конектикату, где је развио од додипломских до докторских програма у овој дисциплини. Да би побољшао процес учења (Џон Хил), позвао је више од десет гостујућих извођача из Африке и Азије и започео серију концерата светске музике.[11][12] Термин је постао актуелан током 1980-их као маркетиншко/класификационо средство у медијима и музичкој индустрији.[13] Постоји неколико опречних дефиниција за светску музику. Једна је да се састоји од „све музике на свету“, иако тако широка дефиниција тај термин чини готово бесмисленим.[14][15]

Терминологија

Поред тога што етно-музику није могуће сасвим прецизно дефинисати, неизбежно се поставља и питање који је назив најадекватнији. У Србији се користе назив етно-музика, али и интернационализам „”, као и превод овог израза — музика света. Усаглашеног става о томе који је израз најбољи, нема. Поред тога, сам израз се у свету, па и код нас, различито дефинише. У САД и у већем делу западне Европе, под овим појмом подразумева се традиционална музика, музика настала на основу традиционалне музике, као и традиционална музика имиграната у овим земљама. У Латинској Америци, Азији, Африци, Ирској и на Балкану, „” означава музички правац настао мешањем савремених музичких праваца попут џеза, рока, попа, техно музике са традиционалном музиком.[16]

Историјски развој

Свакако да су народи и етничке заједнице и пре појаве етно-музике утицали једни на друге и да је мешање култура и раније доводило до формирања музичких облика који и данас постоје. Танго и фламенко настали су интеракцијом шпанске и маварске културе. Током 18. и 19. века, Турска је извршила значајан утицај на уметничку музику. Моцартов Турски марш и Отмица из Сараја, и Бетовенова Девета симфонија, примери су у којима је видан овај утицај. Тридесетих година 20. века, у Њујорку долазе у додир афрички џез и латино ритмови, који се комбинују у салсу, данас један од најпопуларнијих музичких жанрова. Грамофонске плоче, радио, појава звучног филма, а касније и телевизије, дали су свој допринос и отвориле врата за нове могућности у развоју музике.[17]

Thumb
Фестивал светске музике WOMAD

У другој половини двадесетог века, музика са различитих, удаљених географских простора проналази свој пут и полако продире у популарну музику тог времена. Томе су допринеле и могућности путовања и неминован сусрет са музиком других поднебља. Битлси, под утицајем Индије, користе мотиве индијске музике у неколико својих песама. Шездесетих година, индијски музичар Рави Шанкар, популарише индијску музику по Европи и Америци и остварује сарадњу са музичарима различитих жанрова (Џорџ Харисон, Јехуди Мењухин). Овај период обележио је и реге музичар Боб Марли, који је јамајчанску музику учинио популарном и познатом широм света. Брајан Ино, Малком Макларен, Дејвид Бирн неки су од музичара чији је рад и експериментисање новим могућностима утицао на музичку сцену и утемељивао пут светској музици. Осамдесетих година прошлог века дошло је до прекретнице и коначног формирања полижанра светске музике. 1982. године, Питер Габриел покреће међународни уметнички фестивал WOMAD (World of Music, Arts and Dance)[18] који за циљ има популарисање локалних културних традиција. Велики бум направио је и Пол Сајмон са албумом Грејсленд, снимљеним у сарадњи са афричким музичарима. Но, развоју светске музике допринели су и други чиниоци који су се у исто време дешавали: појава нових технологија, продор музике снимљене изван развијеног света, пораст музичке продукције, неки су од њих. Радио станице дају све више простора светској музици, а 1991. године први пут се додељује награда Греми за најбољи албум у категорији светске музике. На крају 20. века постало је јасно да су границе, што се тиче музике срушене и да контрола музичке продукције више неће бити могућа.[17]

Види још

Референце

Литература

Спољашње везе

Wikiwand - on

Seamless Wikipedia browsing. On steroids.