From Wikipedia, the free encyclopedia
Танго је оригинално био плес импровизације који је комбиновао ритам и покрете неколико ранијих музичких и плесних традиција. Најупечатљивији траг су оставили „кандомбе”, аргентинска верзија плеса робова из Африке, која је доспела у луку Буенос Ајреса. Други извор је била кубанска „хабанера“, мешавина француских, колонијалних контраплесова са афричким утицајем. Елементи кубанске хабанере и европске полке су се спојили у локални аргентински плес „милонга“.[1] Милонга је првобитно била песма пуна импровизације коју су певали паyадорес или фолк певачи аргентинских степа, пампаса. Као плес, постала је популарна међу компадритосима, на улицама Буенос Ајрес-а 70-их година 19. века.[2][3] Неки историчари верују да су управо ови компадритоси импровизовали и имитирали покрете црначких цандомбе играча и спојили их у милонге, које су и стварале прве танго ноте касних 1870-их.
| Танго tango | |
|---|---|
 Пар плеше танго | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Танго |
| Критеријум | Нематеријално културно наслеђе: |
| Референца | 258 |
| Упис | 2009. (4. седница) |
| Веб-сајт | https://ich.unesco.org/en/RL/tango-00258 |
Од 2009. године налази се на листи Унесковој листи нематеријалне културне баштине света.[4][5][6]
Условно све до 1900. године можемо рећи да је то прва фаза у тангу, карактеристична по импровизацији, где су музичари на слух пратили плесаче а не обрнуто. Где је музика била живахнија и веселија, али је то период који је изнедрио врсне музичаре и композиторе танга који га уводе у његово златно доба.
Период од 1900. до 1920. године познат као „гуардиа виеја“ назван по композиторима тзв. старе гарде који су развили танго у једну од најинтересантнијих и најлепших музичких облика.
Период од 1920. до 1940. године Аргентинци зову златно доба танга. Танго у ствари тада добија данашњи облик. То је резултат неколико истовремених дешавања. Најезда досељеника из Европе доприноси да се танго пренесе у Европу и стекне невероватну популарност, јер га у Европи прихватају виши слојеви друштва. Тада добија и вокалну црту са преовлађујуће лирским песмама. Оркестри се повећавају а ноте записују.
Затворен плесни став танга је настао под утицајем европских плесова, полке, мазурке...
Најпознатија танго нумера је (шп. ), настала 1917. године у Монтевидеу, а данас је то званична државна химна Уругваја. Најпознатији танго ствараоци су певач, глумац и гитариста Арлос Гардел и композитор и бандеониста Астор Пиазола. Они су допринели глобалној популарности танга. Управо је Астор Пиазола кривац што бандеон, малу хармонику пореклом из Немачке, уско повезују са тангом иако су први инструменти танга били флаута, виолина, гитара, кларинет и клавир, а касније Европљани доносе мандолину и бандеон.
Кораци танга, нарочито за даме су се такође развијали. Како се хаљина са годинама скраћивала тако је дами омогућавала разноврсније плесне кораке и варијације. За мушкарце је то био и остао мачо плес.
Често су се на милонгама у предграђима Буенос Ајрес-а дешавале туче уз коришћење ножева измећу локалних кланова, па није случајно што танго кораци подсећају на кораке при борби ножевима.
Друга прича је да су гаучоси од јахања имали савијена колена, мирисали на зној, па ни парфем барских дама то није могао да пригуши, тако да су морале да окрећу и забацују главу у десну страну и тако је настао плесни став.
Трећа прича је да су мушкарци морали да се надмећу у танго плесу у бару за наклоност даме, затим би јој климнули главом па на коме она задржи поглед тај је победник. Разлог томе је што је однос мушкараца у односу на жене у том периоду био несразмерно велики па су се чак осниване школе где су мушкарци заједно вежбали месецима за пар минута плеса са барском дамом.
Од октобра 2009. године танго је постао део светске културне баштине, и то не случајно већ заслугом генерација танго музичара, композитора, плесача — једном речју танго стваралаца.
Када се каже танго пре свега се мисли на аргентински танго или “танго аргентино” што је својеврсни, можда, најпознатији бренд ове земље. Данас танго не морате тражити по забитим четвртима Буенос Ајрес-а, он је ту поред вас, у центрима свих светских метропола.
Балрум танго или енглески танго настао модификацијом и прилагођавањем изворног аргентинског танга. Потиче од Енглеза који су га развили. У периоду од 1920. до 1929. године настао је овај танго у форми каквог га данас познајемо. Стандардизован је 1929. године у Енглеској, а од 1930. године прихваћен је и у Немачкој. Од тада се он игра на такмичењима у оквиру стандардних плесова. То је једини стандардни плес латиноамеричког порекла.
Карактеристике су му брза ритмичнија музика у односу на аргентински, писана у 2/4 такту, око 30 тактова у минути. Кретање плесног пара је формализовано, без много импровизација, став је отворен, наглашени су трзаји главом при промени правца, иако музички ритам подсећа на марш, кретање треба да буде елегантно, налик на кретање мачке. Гази се целим стопалима, без подизања, колена су увек помало спуштена и флексибилна. Доминантан карактер овог плеса је драматичност. Игра је страсна, снажна, ватрена, а ритам се мора осећати у најмањем покрету. До пре десетак година ово је био скоро једини танго који се учио и играо у плесним школама као један од стандардних плесова. Да би се дочарао карактер овог танга плесачи морају бити добро увежбани и уиграни.
Аргентински танго или Танго аргентино има такође неколико подстилова. Данас су доминантни „салонски танго“ и „танго милонгеро“ односно милонга. Музика је у 2/4, 4/8, и 4/4 такту. У последње време се плеше и „танго валс“ односно танго валцер где је музика у 3/4 такту. Темпо мозе бити бржи и спорији и може бити променљив и у једној плесној нумери.
Постоји подела и на „сценски танго“, карактеристичан по веома захтевним фигурама скоро акробацијама, као и на електро танго (танго нуево).
Код аргентинског танга став је затворен, груди на груди, може образ уз образ, али и као у валцеру отворен став (танго валс). Затворен став омогућава стабилно вожење од стране мушкарца, а жени омогућава пуну слободу покрета ногама.
Танго аргентино је потребно вежбати дуже време да би се савладао, зато што је кретање специфично са савијеним коленима, што у другим плесовима не постоји, и ова ставка даје карактер тангу.
Ритам танга омогућава импровизацију, дакле нема класичног основног корака који се научи па се онда уче фигуре као надградња, али баш због тога је потребно време да се овлада ритмом да би могло да се импровизује. Због затвореног, интимног става, такође је потребно време да би се овладало правилним вођењем.
Због свега овог многи покушавају да науче танго па одустају на почетку јер не виде одмах напредак. Учење танга захтева концентрацију и стрпљење. Наравно, зависи много и од инструктора плеса, односно од тога које информације дају и како ради са почетницима. Често се на почетку много више прича о тангу него што се плеше.
Као крајњи резултат ће се појавити нешто што је симбол танга. Плесачи који науче танго стварно му постају верни и посвећени. Танго им у правом смислу речи постаје страст.
Салонски танго омогућава да га без напора играју и људи трећег доба. Ово је такође и плес где има највише плесача старијих генерација, за разлику од осталих плесова где преовлађују млади.
У Београду, захваљујући неколицини посвећених танго учитеља и њихових танго школа могуће је неколико пута недељно на различитим местима играти танго на „милонга“ вечерима односно танго плесним вечерима. Такође, у Новом Саду постоји развијена танго сцена, дужа од једне деценије. Милонге се организују једном недељно, а крајем августа, сваке године, одржава се међународни фестивал "Нови Сад - Танго град".
.jpg)
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
