теоретичар и историчар књижевности From Wikipedia, the free encyclopedia
Иво Тартаља (Београд, 31. јул 1930 — Београд, 3. новембар 2020) био је српски теоретичар и историчар књижевности, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и почасни члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у којем се налази породична Збирка породице Тартаља.
Иво Тартаља | |
|---|---|
 Иво Тартаља током потписивања уговора о поклону са Удружењем „Адлигат", 2018. | |
| Датум рођења | 31. јул 1930. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 3. новембар 2020. (90 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Занимање | историчар књижевности, универзитетски професор |
| Потпис | |
 | |
Иво Тартаља рођен је 31. јула 1930. у Београду, у једној од последњих грофовских породица на Балкану.[1] Његов отац био је књижевник и песник Гвидо Тартаља а стриц сликар Марино Тартаља.[2]
Тартаља се школовао у Београду, где је завршио Основну школу „Вук Караџић“, Прву мушку гимназију, а затим и Филозофски факултет (филозофска група), на коме је докторирао 1961. године.[2] Радио је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филозофског, потом Филолошког факултета од 1955. до пензионисања 1995. године.[2] Поред редовне наставе на факултету изводио је течајеве за постдипломску наставу у Београду, Новом Саду и Приштини.[2] По више семестара такође је одржавао наставу из теорије књижевности на новооснованим факултетима у Нишу и Крагујевцу.[2] Од оснивања Института за књижевност и уметност (најпре Центра за теорију књижевности и уметности) радио је у екипи оснивача и више година као референт за естетику (1960–1968).[3]
Радио је као секретар Одбора за критичка издања у САНУ (1972-1975), као члан уредништва библиотеке „Књижевна мисао“ Српске књижевне задруге, едиције „Српска књижевна критика“[4] Института за књижевност, као и у редакцијама више периодичних публикација.
Преминуо је 3. новембра 2020. године у Београду.[2]
Тартаља је био почасни члан и оснивач Адлигата.[5]
Као посебна издања објавио је књиге:
Приредио је за штампу Студије и критике Љубомира Недића, три књиге Сабраних дела Богдана Поповића (О уметности и стилу, Књижевна теорија и естетика, Листићи и други чланци), и књигу Војина Ракића Богдан Поповић из разговора давних. Уредио је и поједине зборнике.
Библиографија његових радова објављених до 1986. године објављена је у склопу дела „Анали Филолошког факултета” 1979. и 1996. године.[15]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
