From Wikipedia, the free encyclopedia
Жан II Добри (фр. , 1319 — 1364) био је краљ Француске од 1350. до 1364. године. Припадник је династије Валоа и син Филипа VI Валоа и Јоване од Бургундије. Током његове владавине Француска учествује у Стогодишњем рату.[1]
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Жан II Валоа | |
|---|---|
 Жан II | |
| Датум рођења | 16. април 1319. |
| Место рођења | дворац Гуе де Молни (код Ле Мана), Француска |
| Датум смрти | 8. април 1364. (44 год.) |
| Место смрти | Лондон, Енглеска |
| Гроб | Базилика Сен Дени |
| Супружник | Бона Чешка, Жана I, грофица Оверње |
| Потомство | Шарл V Мудри, Жан, војвода од Берија |
| Родитељи | Филип VI Валоа Жана Бургундијска |
| Династија | Валоа |
| Краљ Француске | |
| Период | 1350—1364. |
| Претходник | Филип VI Валоа |
| Наследник | Шарл V Мудри |
Крунисан је 1350. у катедрали у Ремсу. Био је окружен лошим сарадницима у управљању краљевством. Били су брутални и похлепни. Сам краљ је уживао у релативно раскалашном животу и витешким играма.
Током његове владавине долази до великих финансијских проблема, делом као последица Црне смрти, а делом због лоше управе.
Енглези су искористили проблеме унутар Француске, па нападају 1355. Лангдок и Гаскоњу. Жан II је у бици код Поатјеа 19. септембра 1356. претрпео понижавајући пораз од Едварда Црног Принца.
У тој је бици заробљен и одведен у Лондон са многим другим француским ритерима. Као енглески затвореник уживао је краљевске привилегије, тако да је могао да путује и живи краљевским животом. Пораз код Поатјеа довео је Француску у критичан положај.
Енглези су тражили превелику откупнину, међутим, земља је већ у то време била страшно опустошена и од Енглеза и од француских најамничких војски. Ратне операције су подриле занате и трговину. У редовима градских занатлија и калфи почела је незапосленост. Све је то у градовима изазивало крајњу огорченост. Све већи порески притисак допринео је да се економски положај маса јако погорша. Краљевска власт, да би добила средства потребна за вођење рата, измишљала је све нове и нове начине опорезивања: порезе на трговачке послове, једнократне уплате, намете на свако огњиште и сл.
Битка код Поатјеа представљала је последњу кап која је препунила чашу народног стрпљења. Нечувени порези поткопали су углед феудалаца у очима широких маса. Међу сељаштвом и градским становништвом, посебно у северној Француској, крајње је појачано огорчење против владе. Када је краљ пао у ропство и власт узео његов син дофен Шарл V Мудри, овај је морао да на брзину позове у Париз државне сталеже да би затражио средства за откуп краља из ропства као и за даље вођење рата у октобру 1356 године.
Државни сталежи састали су се у нешто необичном саставу — јако су преовлађивали представници трећег сталежа, који су чинили половину сакупљених (400 посланика од 800). То се објашњава тиме што су феудалци били поражени и деморализовани, а делом побијени и заробљени.
Уместо да одобре влади нова средства државни сталежи су почели да оштро критикују њену политику. Извршивши ревизију управе и обелоданивши ситне лоповлуке краљевских присних сарадника, сталежи су захтевали да се ови казне и да се поставе нови саветници између лица која предложе сталежи. Тада је дофен распустио сталеже и покушао да другим путем дође до неопходних средстава, али, пошто је претрпео неуспех, био је приморан да поново сазове сталеже у фебруару 1357 године. Нови сталежи у које су дошли углавном представници трећег сталежа, израдили су опширан програм реформи који је објављен у марту исте године под називом Велике мартовске ордонансе. Одобривши краљу помоћ они су поставили захтев да државни сталежи врше њено скупљање, трошење и контролу, ради чега се имају да састају три пута годишње чак и да их краљ не сазове. Имало се извршити чишћење читавог вишег државног апарата. Имао се изменити лични састав краљевог савета и свих виших органа управе према упутствима државних сталежа. Најзад, државни сталежи су тражили одлучну борбу против приватних ратова феудалаца и наоружање градова за борбу против насиља енглеских и француских војних најамника.
У тим својим захтевима државни су се сталежи ослањали на крајње незадовољство градова у северној Француској и на устанак који је тамо почео, посебно устанак у Паризу. Париски грађани су почели да се наоружавају да би пружили подршку захтевима државних сталежа. Руководећу улогу у читавом том сукобу играо је богати сукнарски трговац Етјен Марсел, који је имао положај трговачког старешине. Тако је извршен државни удар којим је власт предата у руке горњег градског слоја северо-француских градова, посебно Париза.
Али уско класна политика тих група изазвала је ускоро незадовољство маса у Паризу и другим градовима. То се најпре показало на тако акутном питању као што је пореско. Порези су били тако распоређени да су свом тежином притисли доње народне слојеве, нарочито занатлијску масу. Поврх тога, руководећа улога Париза изазвала је огорченост других градова. Дофен је покушавао да то искористи отпустивши саветнике које су му наметнули државни сталежи. Као одговор на то дошло је у фебруару 1358. године. до нових немира којима је непосредно руководио Етјен Марсел. Устаници су провалили у краљевски двор. Двојица дофенових дворана била су убијена на његове очи, а дофена је лично спасио Етјен Марсел метнувши му на главу капу с бојама револуционарног Париза — плавом и црвеном.
Међутим, дофен је успео да побегне из Париза и почео да се спрема за оружану борбу са устаницима. У мају је сазвао у Компијењ државне сталеже од којих је добио знатна средства. Етјен Марсел је почео са своје стране да утврђује Париз, да скупља најамничку војску и да тражи савезнике. Он је покушао да се ослони на једног од најкрупнијих француских феудалаца, на наварског краља Карла Злог. Карло II од Наваре, унук Луја X по женској линији, претендовао је на француску круну. Био је врло вешт и лукав интригант, искусан и красноречив демагог који је, сем мале краљевине Наваре, имао велике поседе у Нормандији, где је умео да стекне доста присталица међу незадовољним домаћим племством. Али, у то се време умешао у борбу нови фактор.
Сељаци су морали плаћати све веће порезе, а владајућа класа им није осигуравала сигурност од банди енглеских, гаскоњских, немачких и шпанских пљачкаша, које су пљачкале по селима без отпора. Осим тога, сељаци су сматрали да је корупција племства довела до пораза код Поатјеа.
Крајем маја 1358 г. плануо је највеличанственији сељачки устанак у Француској — чувена Жакерија. Непосредан повод за устанак биле су невоље француског сељаштва у вези са Стогодишњим ратом. Од свих класа становништва које су страдале у рату сељаштву је било горе него икоме. По речима хронике, поља се нису засејавала ни орала; говеда и овце нису ишли на пашњаке; цркве и куће ... представљале су гомиле тужних развалина које су се још димиле. У доба најезде непријатељских војски села су, за разлику од утврђених градова и замкова, била потпуно незаштићена и препуштена пљачкању најамника. А када би се ратне акције стишале и најамници отпуштали, пропадање сељака не само да није престајало, већ је постајало још јаче. Кад би престали да примају плату, најамници су се накнађивали вршећи насиља над сељацима. Племство и грађани могли су се сакрити од тих пљачкашких банди у своје замкове и градове, а сељаштво није имало куд да се склони. Као једино прибежиште служиле су му цркве. Како описује иста хроника, ... много неутврђених села претворило је своје цркве, у праве замкове, ушанчивши их рововима, поставивши на куле и звонике ратне машине, камење и балисте.
Сељаке је пљачкала не само туђа војска него и своја. Свему томе се још придружило све веће угњетавање од стране феудалаца којима су због рата средства била нарочито потребна. Они су морали да плаћају откупнину за себе или своје рођаке, да утврђују своје замкове и да их снабдевају намирницама. Стога су велможе настојали да узму и последње од сељака. Дажбине су убиране с много више безобзирности но раније, и често су враћане давно укинуте обавезе.
Свим тим околностима треба још додати кугу која је прешла преко Француске као и преко других земаља у Европи 1349 г. и уништила мноштво сељачких газдинстава.
Устанак је избио у Бовезу, северно од Париза, затим је брзо захватио знатан део северне Француске — Ил-де-Франс, Пикардију и Шампању. Појединачни сељачки одреди који су настали у време устанка почели су брзо да се уједињују.
Устанку су пришле и сеоске занатлије, ситни трговци, па и сиромашни свештеници. У њему су узели учешћа и бегунци из градова: ситни мајстори и градска сиротиња. Неки градови отворили су врата устаницима.
На челу устанка стајао је Гијом Кал или Карл. Он је служио у војсци и био је, очигледно, искусан човек у војним стварима и добар организатор. Али, задаци који су стајали пред устаницима били су одвећ тешки. Било је немогуће збити неорганизоване сељачке масе у јединствену борбену снагу. Притом сељаци нису истакли утврђени програм, уколико се за програм не сматрају захтеви да се поубијају сви аристократи од првог до последњег.
За Гијома Кала било је очигледно да је неопходно успоставити везе с градовима, нарочито с Паризом. Етјен Марсел је са своје стране тежио да искористи побуњено сељаштво против дофена који је купио војску да крене на Париз и настојао да престоницу блокира глађу. Етјен Марсел је пред сељаке поставио задатак да поруше неколико утврђења која су ометала довоз намирница у Париз, што су они и учинили. Но у то време су феудалци, у почетку неспремни, већ стигли да се приберу, после сељачког уништавања двораца у убистава племића.
Када је прошао први ужас изазван акцијама сељака који су рушили и палили замкове, уништавали документе у којима су биле записане њихове обавезе и убијали феудалце, ови су пожурили да се уједине ради угушивања устанка. Притом се могла видети занимљива појава класне солидарности, наиме — енглески феудалци који су се у то време налазили на територији Француске помагали су својој француској сабраћи у борби са сељацима. На чело феудалаца стао је Карло Зли.
Дана 10. јуна дошло је до одлучне битке између сељачких одреда којима је руководио Гијом Кал и феудалне војске Карла Злог. Сељаци су били потучени, Гијом Кал на превару ухваћен и погубљен. Када је Етјен Марсел сазнао да је Карло Зли иступио против сељака, не само да им није пружио никакве помоћи већ је опозвао своје одреде. Одмах после угушивања устанка почеле су свирепе репресалије. За прве две недеље било је уништено више од 20 000 људи. Обрачунавање са сељаштвом трајало је два месеца док у августу није издат указ о општој амнестији, изазван страхом да земља не буде потпуно економски упропашћена.
Ударање великих глоба и контрибуција које је затим уследило коначно је испило и без тога упропашћено село. Али, ма да је сељачки устанак био угушен, он је ипак оставио трага, јер се сениори дуго после тога нису одлучивали да појачају притисак на сељаштво. Процес ослобађања сељака који је почео још пре Жакерије кренуо је убрзаним темпом. Жакерија је претрпела пораз као и низ других сељачких устанака у Средњем веку. Маркс и Енгелс пишу у Немачкој идеологији:
Сви велики устанци у Средњем веку потицали су из села, али су и они због поцепаности и за њу везане крајње заосталости сељака остајали без икаквих резултата.
На исту ту поцепаност као на најважнији разлог пораза сељачких устанака указује и Енгелс у свом „Сељачком рату у Немачкој”.
У разговору с немачким писцем Емилом Лудвигом Стаљин је рекао:
Појединачни сељачки устанци чак и у случају да нису тако разбојнички и неорганизовани као онај Стењке Разина не могу да доведу ни до чега озбиљног. Сељачки устанци могу да доведу до успеха само у случају ако су повезани с радничким устанцима, и ако радници руководе сељачким устанцима.
У Жакерији, као и другим устанцима Средњег века, радничка класа није могла иступити као руководилац покрета, јер се најамни рад тек рађао, а радници још нису стигли да образују посебну класу. Што се тиче градске буржоазије, она није могла стати на чело антифеудалног покрета сељака, јер на тој етапи свога развитка још није иступала против феудалног поретка као целине. Она је само хтела да искористи сељачки покрет за своје непосредне циљеве и одмах је издала сељаштво када јој споразум са њим више није био од користи.
Али, сељачки устанци, уперени против основа феудалног начина производње, представљали су прогресивну појаву. Ослобођење сељака од феудалног угњетавања крчило је пут за развитак нових, буржоаских односа на селу.
У доба када је Жакерија била уништена, већ је била решена и судбина париског устанка. Власт буржоазије у Паризу ништа није донела сиротињи сем повећавања пореза, и доњи слојеви париског становништва према њему су се јако охладили. Блокада Париза глађу и унутрашња подвојеност међу париском буржоазијом приморали су је да отвори дофену врата престонице. Још пре предаје Париза Етјен Марсел је био убијен. Одмах по уласку дофена у престоницу дошло је до обрачуна с присталицама Етјена Марсела.
Енглези користе незадовољство народа, па поново нападају надајући се да ће доћи до Париза. Упркос слабом француском отпору не успевају, тако да се 1360. склапа мировни споразум у Бретањи.
Да би се ослободио из ропства, Жан је потписао два уговора, у јануару 1358. године и у марту 1359. године, али њих је одбацио дофен Шарл. Тим уговорима Француска није одахнула нити је Жан ослобођен.
Енглези су код Лез-Ифа 10. априла 1354. године поражени, али су обновили своје снаге и, 1356. године, под вођством Хенрија I од Ланкастера, опсели Рен, који је бранио Бертран ди Геклен. Бертран је скупио 100 Француза и преко ноћи напао Енглезе на спавању. Французи су Енглезима спалили шаторе и Хенри је мирао да се повуче. Том приликом је побијено 200 енглеских коњаника. Бертран је после тога позван на састанак са Хенријем. После тога састанка се борбе настављају и Бертран је одбио енглеске нападе. Енглези због тога праве опсадне куле и настављају нападе на град. 500 самострелаца су стрелама натопљеним сумпором, гађали Енглезе. Енглези су претрпели поразе у три окршаја код града, па је Хенри морао да се повуче.
Разјарен због тог пораза, Хенри 1359. године опседа Динан. Поред тога Хенри у исто време опседа и Бертранов замак Мот Брон. Одбрана Мот Брона и Динана је ишла добро, али гроф де Монфор и Бертран су се мрзели. Бертран је покушао да преговара са Хенријем, али преговори нису били успешни. После пораза војске Томаса од Кантерберија, која је поред Хенријеве опседала Динан, и Хенри се повукао.
После борби у околини града Пампона, Бертран је добио надимак Црни пас Бруселионда. Многи бретонски витезови су због велике кризе Француске монархије прешли на енглеску страну, али Бертран је остао одан француском краљу, па је од заповедника Понторсона добио војску од 100 копљаника. Са том војском он се борио у Нормандији, али после пораза се повукао у Нант. Убрзо после тога 1361. године постао је поручник у Нормандији у служби Анжуа и Мена.
Године 1363. Бертран заједно са Шарлом напада Нормандију. Тим борбама Шарл и Бертран су потукли Енглезе и заробили њихове тамошње капетане Фелетона и Гревакса. Због заслуга у тим борбама Бертран је постављен за глевнокомандујућег војсковођу Шарлове војске. Бертран је за Шарла још исте године освојио замак Пастивјен, још нека места и поразио је Енглеску флоту у поморским биткама код Сен-Пол-де-Леона. После тога Бертран опседа град Бешерел и побеђује самог Жана V де Монфора, који се налазио у том граду. Жан је коначно био приморан на склапање Евранског уговора. Тим уговором је договорено да Шарл и Жан деле Бретању, а Бертран је предат Жану као талац и Бертран је назадовољан тим положајем, побегао.
Енглези су за његов откуп тражили 2 милиона круна. Међутим, Жан II Добри се увредио тврдећи да он као краљ вреди много више, тако да је цена откупа дигнута на 4 милиона круна. При потписивању споразума у Бретањи 1360. откуп је постављен на износ од 3 милиона круна. То је био двогодишњи буџет Француске.
1360. године Француска је морала да закључи са Енглеском мир у Бретањи под врло тешким условима. Енглеска је знатно проширила своје поседе на југозападу Француске, она је сем Гијене добила Поату и неколико других области. Сем тога, Енглезима је на северу остао Кале. Тај град са околином представљао је за Енглезе огромну вредност. Он је по положају Енглеској био најближи и налазио се насупрот једне од главних енглеских лука — Довера. Кале је за Енглеску постао најважнији трговачки центар, стоваришно место за енглеску робу која је слата у Европу. Сем тога, Кале је био важна тврђава и најподесније место за искрцавање енглеских трупа.
Мир у Бретињију омогућио је Француској да предахне.
Жан II Добри 1362. године одлази у Француску да скупи новце за откуп, а као таоца оставља свога сина Луја Анжујског као таоца. Пошто су Енглези краљевским таоцима допустили слободно кретање десило се да је 1363. године талац побегао у Француску. Жан II Добри није могао скупити потребни новац, а био је разљућен бегом таоца. Држао је до своје части и угледа, па се у јануару 1364. године враћа у Енглеску у заробљеништво.
У заробљеништву је и умро 8. априла 1364. године, а Енглези су му указали велику почаст витешком церемонијом сахране.
| 16. Луј XIX (=14) | ||||||||||||||||
| 8. Филип III | ||||||||||||||||
| 17. Маргарета од Провансе (=15) | ||||||||||||||||
| 4. Шарл Валоа | ||||||||||||||||
| 18. Ђауме I од Арагона | ||||||||||||||||
| 9. Изабела Арагонска | ||||||||||||||||
| 19. Јоланда од Угарске | ||||||||||||||||
| 2. Филип VI Валоа | ||||||||||||||||
| 20. Карло I Анжујски | ||||||||||||||||
| 10. Карло II Напуљски | ||||||||||||||||
| 21. Беатрис од Провансе | ||||||||||||||||
| 5. Маргарета од Анжуа и Мена | ||||||||||||||||
| 22. Стефан V Угарски | ||||||||||||||||
| 11. Марија Угарска (напуљска краљица) | ||||||||||||||||
| 23. Јелисавета Куманка | ||||||||||||||||
| 1. Жан II Добри | ||||||||||||||||
| 24. Одо III од Бургундије | ||||||||||||||||
| 12. Иго IV од Бургундије | ||||||||||||||||
| 25. Alice of Vergy | ||||||||||||||||
| 6. Роберт II од Бургундије | ||||||||||||||||
| 26. Роберт III од Дреа | ||||||||||||||||
| 13. Јоланда од Дреа | ||||||||||||||||
| 27. Aénor of Saint-Valéry | ||||||||||||||||
| 3. Жана Бургундијска | ||||||||||||||||
| 28. Луј VIII | ||||||||||||||||
| 14. Луј IX (=16) | ||||||||||||||||
| 29. Бланка од Кастиље | ||||||||||||||||
| 7. Агнеса од Француске | ||||||||||||||||
| 30. Рамон Беренгар IV од Провансе | ||||||||||||||||
| 15. Маргарета од Провансе (=17) | ||||||||||||||||
| 31. Беатриче Савојска | ||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
.svg){kind=small}
